Mali deo velike energetske šahovske partije

Jesenja polusezona u Srbiji počela je najavama o početku izgradnje gasovoda "Južni tok". To je pominjano u okviru priprema susreta predsednika Srbije Tomislava Nikolića i ruskog predsednika Vladimira Putina u Sočiju 11. septembra.

U centralnom ofisu "Gasproma" u Moskvi 30. avgusta na radnom sastanku predsednika "Gasproma" Alekseja Milera i generalnog direktora "Srbijagasa" Dušana Bajatovića ocenjivan je tok realizacije "Južnog toka" na teritoriji Srbije.

Nakon što je u januaru 2008. između Rusije i Srbije potpisan kompleksni Međudržavni sporazum o projektu "Južni tok" i o projektu "Banatski Dvor", u novembru 2009. u Bernu u Švajcarskoj je registrovana zajednička projektna kompanija "South Stream Serbia AG", u kojoj vlasnički udeo "Gasproma" iznosi 51 odsto, a "Srbijagasa" – 49.

Zajednička preduzeća formirana su i u drugim zemljama kroz koje treba da prođe "Južni tok", ali tamo je učešće "Gasproma" manje: U preduzeću "South Stream Austria GmbH" udeo "Gasproma" je 50 odsto, kao i u preduzeću "South Stream Bulgaria AD"; "South Stream Greece S.A.", "South Stream Hungary Zrt"...

U oktobru, novembru očekuje se finiširanje inženjerskih, ekoloških i izvođačkih planova za glavni projekat "Južnog toka", a istovremeno počinju pripreme za izvođenje regionalnih segmenata. Trenutno se obavljaju inženjerska i geološka istraživanja u okviru dogovora zajedničke projektne kompanije Konzorcijuma "Srbijagas" i ruskog "Giprospecgasa", najstarijeg ruskog projektnog instituta specijalizovanog za gas, osnovanog 1938.

Agenciji za prostorni plan predati su neophodni materijali za razradu. Iz okoline Paraćina došla je vest da na trasi gasovoda "Južni tok" tehničko izviđanje vrši Centar za razminiranje, da Institut za vodoprivredu "Jaroslav Černi" obavlja geološka ispitivanja tla na dubini od šest metara, a da Inženjersko tehnički centar za specijalne radove i ekspertize iz Sankt Peterburga proverava teren.

Između ostalog, zadatak je da se s budućeg gradilišta uklone eventualna eksplozivna sredstva. U Rostovskoj oblasti na jugu Rusije iz zemljišta su izvađene granate iz Drugog svetskog rata, kada su tamo počeli radovi na trasi "Južnog toka" na ruskom delu linije do stanice Beregovaja i do pomorskog dela tog gasovoda.

Početak izvođačkih radova na našem delu trase gasovoda "Južni tok" predviđen je za 11. decembar. Srpska strana očekuje da Putin tim povodom poseti Srbiju.

U Bugarskoj gasovod se grana na severni i južni krak. Južni krak, kroz Grčku ka jugu Italije, gradiće se kasnije, a prvo će se graditi severni krak ka Austriji i Italiji, koji prolazi kroz Srbiju.

Preko teritorije Srbije gasovod bi trebalo da se pruža u dužini od 411 kilometara, i da ima kapacitet od 36 do 41 milijarde kubnih metara zemnog gasa godišnje. U prvoj fazi biće postavljene cevi kapaciteta 15 milijardi kubnih metara. Pun kapacitet "Južnog toka" projektuje se na 63 milijarde kubnih metara, a do njega treba da se dođe postepeno, izgradnjom zapravo četiri cevi gasovoda. Iz Srbije bi trebalo da se jedna grana odvoji za Hrvatsku i za Republiku Srpsku. Ruski mediji pišu da interesovanje za priključenje gasovodu ispoljavaju Makedonija i Crna Gora.

U neku ruku moglo bi se reći da su i pre tog inženjerskog i izvođačkog sondiranja terena u Srbiji započeli radovi na tom megaprojektu. Ulagano je u podzemno skladište gasa "Banatski Dvor". To je iscrpljeno izvorište gasa na površini oko 54 kvadratna kilometra, koje je locirano 22 km istočno od Zrenjanina i 44 km od glavnog gasnog razvodnog čvora za Srbiju u Gospođincima, sa kojim treba da bude povezano.

Nakon završetka prve faze izgradnje u porozno tlo u dubini iscrpljenog gasnog polja moći će utiskivanjem da se skladišti oko 300 miliona kubnih metara gasa, a nakon druge faze skladište bi trebalo da primi 800 miliona kubika gasa, koji se pomoću šest kilometara dugih bušotinskih cevi može vratiti u eksploataciju kada to zatreba. Podzemno skladište gasa "Banatski Dvor" je sa dva gasovoda povezano i sa gasnim razvodnim čvorom u Elemiru.

To je važan objekat na trasi "Južnog toka" kroz Srbiju, jer su podzemna skladišta gasa potrebna za obezbeđenje kontinuiranog snabdevanja potrošača u vreme nepovoljnih meteoroloških uslova. Najveće podzemno skladište gasa u Rusiji, Severnostavropoljsko, takođe nastalo na iscrpljenom ležištu gasa, ima kapacitet 43 milijardi kubnih metara gasa, što bi moglo da zadovolji godišnje potrebe, na primer, Francuske ili Holandije.

Srpski deo "Južnog toka" deo je duže i komplikovanije strateško energetske priče i duge istorije trgovine gasom u Evropi. Gas je iz SSSR počeo da stiže u Austriju još 1968, a prvi veliki pregovori Moskve sa zapadnoevropskim državama počeli su 1969. Te godine potpisani su ugovori s italijanskom naftno-gasnom kompanijom ENI (ital. "Ente Nazionale Idrocarburi") i s nemačkim koncernom "Ruhrgas".

Trgovina u hladnom ratu

Godina 1970-ih trgovina gasom se reguliše ugovorom između EEZ-a i SSSR u kome se 1973. formira "Sojuzgaseksport", koji 1991. ulazi u sastav koncerna "Gasprom".

Godine 1975. bio je zaključen trojni ugovor između SSSR, zapadnoevropskih država (Nemačka, Austrija, Francuska) i iranskog šaha Reze Pahlavija o izgradnji gasovoda IGAT-II (engl. "Iranian Gas Trunkline"), preko koga je gas iz iranskog polja "Kangan" preko Groznog do Užgoroda trebalo da 1980–1981. počne da se dostavlja na evropska tržišta. Projekat nije bio realizovan zbog radikalne smene vlasti u Iranu i islamske revolucije 1979. Videće se kako se i trideset godina kasnije teška partija energetskog šaha još uvek igra u tom regionu (videti antrfile "Nabucco").

Godina osamdesetih, zahvaljujući bogatim izvorištima gasa u Zapadnom Sibiru, SSSR je zamenio Iran. U 1980-im izvoz sovjetskog gasa u Zapadnu Evropu je znatno porastao, zbog naftne krize, rasta cene nafte, pretnji terorizma, opšte političke krize na Bliskom istoku.

Raspad SEV-a (Istočnoevropski pakt) i SSSR 1990. stavio je na dnevni red problem tranzita zbog toga što je 80 odsto ruskog gasa ka Zapadnoj Evropi išlo preko Ukrajine. U Srbiju je taj gas dolazio iz Mađarske.

Gasna vojna

Hronično neplaćanje, periodični gasni konflikti, "klirinška cena gasa", nesankcionisano prisvajanje od strane Ukrajine sirovine koja ide za Zapadnu Evropu, pa i nešto što Rusi zovu "gasni rat s Ukrajinom" iz 2006, doprineli su da u Rusiji sazre ideja o neophodnosti izgradnje gasovoda koji bi zaobišli Ukrajinu. Rusko-ukrajinska gasna kriza u januaru 2006. dovela je do obustave snabdevanja gasom evropskih država, u Evropi je pobudila raspravu o korišćenju energije kao oružja, a u Moskvi ubrzala razradu strategije za diversifikaciju maršruta za transport ruskog gasa zaobilaženjem Ukrajine sa severa i juga. O toj ideji se počelo javno govoriti 2000. godine.

Prvo je izgrađen 1,2 hiljade kilometara dug magistralni gasovoda "Severni tok" (Nord Stream) po dnu Baltičkog mora između mesta Viborg i Grajfsvald. U tom konzorcijumu zapaženo mesto je zauzeo bivši nemački kancelar Gerhard Šreder.

Kapacitet tog gasovoda je 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, koji uglavnom dolazi s polja Južno-Ruskoje i Štokmanovskoje. Gasovod je provučen kroz pomorsku ekonomsku zonu Finske, Švedske i Danske. Investitori – rusko-nemačko holandski: "Gasprom" (51 odsto), "Wintershall Holding" (BASF), "E. ON Ruhrgas" (15,5), "Gasunie i GDF Suez" (9). Izgradnji su se suprotstavljali švedski, finski i poljski ekolozi, a Estonci, Finci i Šveđani protestuju zbog uznemiravanja kostiju mornara potonulih između 1815. i 1941. Gradnja je išla dalje. Projekat je podržalo 26 banaka, među kojima su bile u Dojče banka i banka Sosijete ženeral...

Takvi poslovi angažuju visoku tehnologiju: učestvovalo je mnogo projektantskih i izvođačkih firmi, među kojima je bio i "Rols-Rojs" koji je isporučio gasne turbine. Polurobotizovano polaganje cevi, podvodno zavarivanje, testiranje. Neke firme tvrde da je na tom poslu, uz svu podvodnu robotiku i sonarnu tehniku bilo angažovano tridesetak najboljih kesonskih radnika na svetu.

Južni konzorcijum

Paralelno sa "Severnim tokom" Rusi su nastojali da sastave konzorcijum i za sličan projekat na jugu.

Na kraju 2011. "Gasprom" je zaključio nekoliko važnih ugovora o "Južnom toku" kojima je uticao na sudbinu konkurentskog gasovoda "Nabucco", koji su forsirali Amerikanci trljajući nos Evropljanima da će postati ruska energetska kolonija. U Državnoj naftnoj kompaniji Azerbejdžana ruski zakup gasa povećan je sa 1,5 na 3 milijarde kubnih metara u 2012, a od 2013. i preko tog broja. Drugo, Rusija i Turska su zaključile ugovor o dostavci dve milijarde kubnih metara ruskog gasa.

Ugovore o učešću u projektu potpisale su Bugarska, Srbija, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Austrija. U decembru 2011. vlada Bugarske je objavila da je gasovod objekat od nacionalnog značaja, što zapravo znači skraćenje administrativnih procedura.

Na samom početku projekat je bio rusko-italijanski. ENI, koji s "Gaspromom" sarađuje 40 godina, delio je iskustvo u izgradnji gasovoda ka Turskoj. Posao je u delu zapadne štampe pripisivan specijalnim vezama Berluskonija i Putina, ali nedavno je u Moskvi boravio novi italijanski premijer, evro-tehnokrata Mario Monti, da udari pečat na "Južni tok".

Kasnije se broj zainteresovanih proširio. U Sočiju je 16. septembra 2011. potpisana saglasnost o raspodeli akcija u projektu "South Stream Transport AG": 50 odsto je dobio "Gasprom", 20 odsto italijanski ENI i po 15 odsto nemačka grupa BASF (Wintershall Holding GmbH) i francuski EDF.

Pre toga zamenik direktora "Gasproma" Aleksandar Medvedev je saopštio da se početak gradnje gasovoda pomera s prvog kvartala 2013. na decembar 2012.

Gas će u "Južni tok" ulaziti iz jedinstvenog integrisanog sistema za transport gasa u Rusiji, a resursna baza je ruski gas iz Srednje Azije (gde ga dobija "Gasprom") i Kazahstana (gde ga dobija ENI). Od transportne stanice "Beregovaja" (Krasnodarski kraj, Novorosijsk) gasovod ide po dnu Crnog mora do kompresorske stanice u bugarskom gradu Varni. Dužina podmorskog dela je oko 900 kilometara, dubina dva kilometra.

Kapacitet gasovoda "Južni tok" prvo je procenjivan na 30 milijardi kubnih metara godišnje, da bi na kraju kapacitet bio uvećan do 63 milijarde kubnih metara. Obim investicija potrebnih za izgradnju "Južnog toka" kolebao se između 8 i 24 milijarde evra.

Teški pregovori

Kada je 2007. bila doneta odluka o izgradnji "Južnog toka", zapretila je opasnost da se EU, koja podržava "Nabucco" kao svoj projekat, ne saglasi sa izgradnjom na svojoj teritoriji "Južnog toka", mada je nekoliko zemalja ušlo u oba projekta.

Dogovori sa Srbijom, Bugarskom, Mađarskom i Grčkom potpisani su 2008, Slovenija se priključila 2009, Hrvatska i Austrija 2010.

Svaka država je isticala svoje zahteve i pregovori su bili teški, a analitičari su govorili da se Gasprom ponaša monopolistički – Mađarska nije htela da "Gaspromu" da 51 odsto akcija u svom segmentu i tražila je pravo na skladištenje gasa, Bugarska nije htela da kupuje gas po tržišnim cenama, tvrdeći da bi to moglo dovesti do bankrotstva mnogih njenih preduzeća, s Grčkom su iznikli problemi povezani s ranijim narudžbinama, a Srbija se dogovorila o maršruti gasovoda s Bugarskom, a da nije znala šta o tome misle u "Gaspromu". Otuda se u Srbiji najpre govorilo da će gasovod ući u Srbiju kod Niša, a kasnije se ispostavilo da ga projekat uvodi u Srbiju kod Zaječara. Gaso-dalekovod visokog pritiska ide do Paraćina i tek tu na kompresorskoj stanici njegov pritisak može da bude snižen radi ubacivanja u potrošačku mrežu u Srbiji.

U decembru 2011. ukrajinski "Neftegas" je kritikovao Evropsku uniju zbog odsustva reakcije na izgradnju podzemnog skladišta gasa u Srbiju, koje je deo projekta "Južni tok" koji će ugroziti postojanje transportnog sistema gasa u Ukrajini i tvrdio je da će cena transporta koštati više nego tranzit kroz Ukrajinu.

U januaru 2012. ministar energetike Ukrajine Jurij Bojko je izjavio da je EU izneverila Ukrajinu uz tvrdnju da evropska energetska zajednica ignoriše interese njegove zemlje koja se toj zajednici priključila. Sa sličnim izjavama istupio je i ukrajinski predsednik Janukovič, koga su zapadni mediji opisivali kao ruskog čoveka. Bivšu premijerku Juliju Timošenko, koja je bila favorit Evropljana, Ukrajinci su uhapsili zbog energetskih ugovora s Rusijom. Ako smo braća, kese nam nisu sestre. Na intervenciju Angele Merkel, Janukovič izjavljuje da će je osloboditi ako Nemačka "dođe" Ukrajini sedam milijardi evra, pošto je, po njemu, Timošenkova oštetila Ukrajinu za 14 milijardi.

Bilo je ideja da Evropljani rekonstruišu ukrajinski sistem za transport gasa. Iz Moskve su poručivali da bi se složili s tim, ali da traže garancije za to da neće biti prekida transporta.

Po moskovskom viđenju, to "pri periodičnim smenama vlasti i unutrašnjih vektora" u Ukrajini može biti realizovano samo u slučaju da "Gasprom" dobije pravo na upravljanje ukrajinskim gasnim transportnim sistemom. Za Ukrajinu je međutim upravljanje gasno-transportnim sistemom ključno pitanje suvereniteta.

Kasnije je glavni čovek "Gasproma" Aleksej Miler, odgovarajući na pitanje o ulozi ukrajinskog sistema posle izgradnje "Južnog toka", izjavio da ne isključuje da taj sistem prestane da postoji kao tehnički objekat, ali da to zavisi od ukrajinske strane. Neki analitičari kažu da je izgradnja "Južnog toka" za Rusiju takođe i argument za pregovore sa Ukrajinom o ceni gasa.

Treći paket i ten

Ozbiljan uticaj na tok pregovora o izgradnji "Južnog toka" predstavljalo je i stupanje na snagu Trećeg energetskog paketa EU 3. marta 2011. Tim dokumentom zabranjuje se da jedna ista kompanija bude istovremeno i dostavljač gasa i vlasnik transportnog sistema. To je postavilo "Gasprom" pred ozbiljan problem i rizik, da mu bude nacinalizovana infrastruktura u Evropi. Rusija zato nastoji da "Južni tok" dobije takozvani poseban status TEN, na osnovu koga EU može napraviti izuzetak za "Južni tok", kao što ga pravi za "Severni". U januaru i februaru 2012. o tome su vođeni pregovori. Rusi su u Briselu prezentirali performanse projekta "Južni tok".

U tom kontekstu može se reći da je Rusija žurila da u kratkom roku sklopi ugovore s evropskim partnerima, a pre svega da sklopi ugovor s Turskom preko čije pomorske privredne zone treba da prođu podvodne cevi.

Turska je 28. decembra 2011. uklonila poslednju prepreku tom projektu. List "Vašington post" je o tom ugovoru javio kao o sporazumu bivših protivnika iz hladnog rata, a jedan arapski list naslovom da je "imperija izgubila ‘Nabucco’". Posle sklapanja ugovora s Turskom Putin je 30. decembra 2011. poručio "Gaspromu" da ubrza početak realizacije projekta "Južni tok". Tadašnji predsednik RF Dmitrij Medvedev naložio jeda se "Južni tok" gradi u varijanti maksimalnog kapaciteta od 63 milijarde kubnih metara godišnje. Orijentaciona cena "Južnog toka" je 15,5 milijardi evra, od čega 10 milijardi košta morski deo, a suvozemni 5,5 milijardi evra.

Birgermajster

Akcionari operatora "Južnog toka" izabrali su savet direktora kojim predsedava eks-birgermajster, gradonačelnik Slobodnog i hanzeatskog grada Hamburga i bivši nemački socijaldemokratski parlamentarac Hening Fošerau (rođen 1941. u Hamburgu), čiji je brat Egert član borda direktora grupe BASF. Naši bi rekli da Rusi imaju ozbiljne namere s "Južnim tokom", čim su postavili Nemca za direktora. Pored njega u savet su ušli predsednik "Gasproma" Aleksej Miler, njegov zamenik Aleksandar Medvedev, direktor italijanskog koncerna Eni Paolo Skaroni, šef francuske kompanije EdF Anri Prolio, član saveta izvršnih direktora nemačkog BASF Harald Švager.

Taj međunarodni megaprojekat je ne samo politički i ekonomski već i tehnički veoma složen – o čemu laicima možda govori podatak da je u njega potrebno zavariti 304.000 cevi. Međunarodni standardi za izgradnju takvih objekata zahtevaju precizne proračune tehničkih ekoloških i geoloških hazarda, zamora materijala, mehanike fluida, skeniranje morskog dna, peščanih talasa, dubinskih udolina, moguće erozije, vetra, talasa, ukrštanja s drugim podvodnim instalacijama, podvodnih struja, temperature, hemijskih komponenata u vodi i vazduhu, korozivnih procesa, zamora materijala, zemljotresne aktivnosti do 475 godina unazad. Kako smo videli na primeru "Severnog toka", na takvim projektima ne samo da se ukrštaju veliki strateški interesi, već se u poslovima angažuju i za poslove bore najjači izvođači.

Procenjuje se da će izgradnja dela "Južnog toka" kroz Srbiju koštati oko 1,9 milijardi evra. Predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin je u jednoj izjavi ovih dana najavio da će taj projekat uposliti domaću građevinsku operativu i industriju građevinskog materijala, angažovati značajan deo srpske privrede i povećati zaposlenost. U nekim izjavama se pominje oko 5000 radnih mesta. Pored angažovanja građevinske operative na tom projektu Srbija računa na prihode od tranzita gasa, a pominje se u perspektivi izgradnja električnih centrala na gas. Mreža gasovoda u Srbiji (videti mapu) pokazuje da je ovaj energent dostupniji u Vojvodini i u centralnom delu Republike, dok je u južnim delovima u povoju. Prethodnih godina se govorilo o planovima za izgradnju oko 2000 kilometara gasovodne mreže visokog, srednjeg i niskog pritiska, kako bi se stvorila infrastruktura i kako bi još veći broj naših građana imao mogućnost da koristi taj energent.

Nije poznato kakvu će ulogu u tom megaprojektu izboriti domaća operativa. Našim preduzećima ne bi trebalo da je nepoznata tehnologija izgradnje suvozemnih gasovoda koji se u Srbiji postepeno grade od 1951. godine, ali u proceni njihovih šansi da budu uključeni u taj megaprojekat treba imati u vidu da smo, generalno gledano, tehnološki izbačeni iz igre i da se malo šta preduzima da se u nju vratimo.