Pogled u 2009. godinu - mogućnosti i rizici

Suprotnost dosadašnjoj putanji naše ekonomije je deprecijacija dinara (koja se već dogodila, i ne bi trebalo da bude znatno veća), usporavanje stope rasta izvoza, uz znatno usporavanje uvoza i pad trgovinskog deficita, uz oživljavanje industrijske proizvodnje i realni ekonomski rast u centralnoj Srbiji i Vojvodini.

Procene koje će biti iznete bazirane su na „Memorandumu o budžetu i ekonomskoj politici i fiskalnoj politici za 2009. godinu, sa projekcijama za 2010. i 2011. godinu“ i podacima i mišljenjima Međunarodnog monetarnog fonda objavljenim u World Economic Outlook-u i Regional Economic Outlook-u za Evropu. Sva tri dokumenta su objavljena u oktobru ove godine.

Iskustvo nam ukazuje da Memorandum o budžetu predstavlja spisak lepih želja i opravdanje za previsoku javnu potrošnju u nastupajućoj godini. Kada bi neko uzeo bilo koji od ranije objavljenih memoranduma i uporedio podatke sa ostvarenim u toj godini, došao bi do zaključka da smo neozbiljna zemlja.

Na primer, svake godine se implicitno uvodi pretpostavka o inflaciji od oko 6 procenata, ali najčešće ona bude bitno veća. Veća, jer je budžet bio neumerno optimističan, pa nam je potreban rast inflatornog poreza kako bi se ispunila sva obećanja.

Dolazak stručnjaka MMF-a na konsultacije o ekonomskoj politici uticaće da se naše ekonomske neozbiljnosti smanje, ali i da se našim političarima predoči ozbiljnost međunarodnih ekonomskih kretanja i naše mesto u svetskoj ekonomiji.

A kretanja su takva da je i naš premijer umanjio očekivanu stopu rasta bruto domaćeg proizvoda sa 6 odsto na 4 procenta. Da li to znači i za 2 odsto veću planiranu stopu inflacije (8 a ne 6 odsto) kako bi se branio planirani rast potrošnje u 2009. godini, videćemo. Ionako inflacija, izuzev u 2006. godini, uvek ispadne veća.

Kada se govori o žrtvama krize koju možemo imati kao posledicu svetske finansijske krize, treba se prvo osvrnuti na dosadašnje dobitnike ekonomskog rasta. U periodu od 2000. do ove godine više od četiri petine rasta dohotka ostvareno je u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Retki su primeri gradova, poput Šapca, Inđije, Požarevca ili Pančeva (NIS) koji su imali solidan ekonomski oporavak od devedesetih godina prošlog veka.

Stoga, ako i dođe do ekonomskih gubitaka, oni će biti koncentrisani u Beogradu (zahvaljujući platama u Beogradu, po prvi put u našoj istoriji područje Centralne Srbije ima veće plate od Vojvodine, u prethodna 2 do 3 meseca) i Novom Sadu u kompanijama koje se bave finansijama, trgovinom i saobraćajem.

Smanjiće se broj zaposlenih u ovim sektorima koji sada imaju plate višestruko veće od republičkog proseka, ali će i vlasnici kapitala biti u velikim gubicima. Čitamo poslednjih dana o velikim, mahom berzanskim, gubicima bogataša u Hrvatskoj, Mađarskoj, Ruskoj Federaciji...

I ovde možemo govoriti o apsurdnoj „sreći u siromaštvu“. Srbiju je, nakon 2000. godine, pretekla Albanija mereno ostvarenim dohotkom po stanovniku i sada je Srbija najsiromašnija zemlja u Evropi (ne računajući Moldaviju).

Oko 40 odsto stanovništva Srbije nastavilo je da živi isto ili gore u odnosu na 2000. godinu. I ovaj deo populacije se može „zabavljati strašnim“ vestima koje stižu iz sveta.

Ostvarena dobit se može fokusirati na nekoliko desetina velikih kompanija koje se bave trgovinom, finansijama i uslugama i u kojima radi oko 50.000 ljudi. Ako tome dodamo i 20.000 do 30.000 dobro plaćenih poslova u državnom sektoru (javnim preduzećima) dolazimo do podatka da manje od 5 odsto zaposlenih u Srbiji (ukupno oko dva miliona) je imalo snažan rast zarada.

Ovaj broj zaposlenih se može dovesti u vezu sa oko 40.000 odobrenih stambenih kredita ukupne vrednosti od oko 1,5 milijardi evra. Poređenja sa Hrvatskom, Mađarskom, Bugarskom, Rumunijom, čine ove podatke smešno malim. I tu je suština argumenta da će Srbija biti relativno manje pogođena u odnosu na druge zemlje IE.

Sa druge strane, dolazak Fijata i mnoštva manjih kompanija u Srbiju uticaće podsticajno da se poveća industrijska proizvodnja i da započne oporavak većih ekonomskih područja u Srbiji koja su do sada mahom životarila na tražnji koju je generisala potrošnja penzija, plata u opštinama i lokalnim javnim preduzećima i drugim socijalnim transferima.

Znači, stopa rasta od 4 procenta sadržaće u sebi veoma snažne strukturne lomove posmatrano po geografskim lokacijama aktivnosti i po sektorima koji formiraju ukupan BDP Srbije. I one bi se mogle oceniti kao povoljne.

Davati bilo kakvu prognozu o kretanju cena u idućoj godini je krajnje nezahvalno jer je previše mogućih izvora njihovog rasta. Pritisci na rast cena mogu doći iz pravca deprecijacije kursa dinara i trenutnog prenošenja na cene uvozne robe, rasta akciza i cena koje su pod nadležnošću države.

Sa druge strane, imamo snažne deflatorne pritiske usled pada cena primarnih proizvoda na svetskom tržištu (gde naša vlada „mudro“ koristi priliku da nas naviknute na više cene dodatno oporezuje kroz rast akciza) koji će u celom svetu oboriti stopu inflacije, pa bi trebalo i kod nas. Pođimo od toga da se može očekivati stopa rasta cena od oko 10 odsto, kao i da je veća verovatnoća da će rast biti veći nego manji. Rast cene gasa i telefonskih usluga potvrđuje razloge za zabrinutost.

Na osnovu očekivanih izvora ekonomskog rasta u idućoj godini, možemo očekivati da će doći do pada broja zaposlenih od 1 do 2 odsto (20 do 40 hiljada), što znači da ćemo imati rast produktivnosti od 5 do 6 procenata. I to je u skladu sa višegodišnjim trendom.

Prema Anketi o radnoj snazi u martu ove godine broj zaposlenih u Srbiji je bio manji za 64 hiljade u odnosu na mart 2005. godine. Pri tome je Beograd povećao broj zaposlenih za 18 hiljada, a Novi Sad za 14 hiljada, dok su Centralna Srbija bez Beograda i Niša, i Vojvodina bez Novog Sada smanjili broj zaposlenih za 75 i 19 hiljada, respektivno. Shodno ovim podacima, najveći pad u broju zaposlenih može se očekivati u Beogradu i Novom Sadu, dok će se u značajnom broju gradova povećati.

Svaka loša stvar ima, poput medalje i dobru stranu. Ako su do sada koristi od ekonomskih kretanja imali uvoznici i dužnici, sada ulazimo u period u kome će koristi od kretanja imati izvoznici i štediše.

Kretanje kursa dinara je nezahvalno prognozirati jer još uvek ne postoji procena koliko će biti snažan zastoj u prilivu novih kredita u Srbiju. Što bude snažniji to će biti veći pritisak na deprecijaciju kursa dinara i obratno. Ukoliko budemo imali veliki priliv stranih direktnih investicija i obezbedimo kreditne linije za likvidnost privatnog sektora nećemo morati da se bojimo od obezvređivanja naših, u većini, dinarskih dohodaka.

Svi dužnici u Srbiji će trpeti dvostruki udar, kroz rast kamata i kroz rast dinarske vrednosti mesečnih obaveza po kreditnim linijama. Dalji rast kamata dužnicima je mač sa dve oštrice. Do sada su dužnici bili ažurni u vraćanju zajmova u 98 odsto slučajeva. Ali ako banke nastave da povećavaju kamatne stope, stopa ažurnosti će se bitno smanjiti i bankarski plasmani će biti ugroženi.

Sličan scenario se dogodio i u SAD i bilo bi veoma bitno da banke poslušaju guvernera NBS i ne podižu kamate na već odobrene kredite. Jer će u suprotnom doživeti sudbinu Metals banke. I to je osnovna pretpostavka celog teksta o gubitnicima od svetske finansijske krize. Ali i dobitnicima u realnom sektoru ako privučemo proizvođače iz Zapadne Evrope u Srbiju.

Što se tiče samog budžeta za 2009. godinu, povećanje penzija za 14,1 odsto u novembru (oktobarski ček) već je predodredilo rast transfera iz budžeta Srbije u penzioni fond od najmanje 60 milijardi dinara. Najmanje, jer će rast cena zahtevati dodatno povećanje penzija u aprilu veće od dosadašnjih 4 do 5 odsto, zatim povećanje sledećeg oktobra, i tako do rebalansa budžeta idućeg leta ili jeseni, kako bi se našlo dodatnih 10 do 20 milijardi dinara radi transfera fondu PIO.

Istom količinom novca bilo je moguće završiti koridor 10 za dve godine, ali je ovo samo propuštena alternativa. Naši političari traže kod međunarodnih finansijskih institucija (MFI) alternativne izvore za finansiranje i očigledno je da će oni biti obezbeđeni.

Alternativa komercijalnog zaduživanja naše države, u odnosu na MFI, ne postoji jer je Srbiji, nakon Ukrajine, najviše skočila marža za rizik javnog zaduživanja (od 25. jula do 16. septembra). A skočila je upravo zbog najava ekspanzivne fiskalne politike i rasta penzija.

Penzioneri se, nakon dobijanja 10 odsto povećanja obećanih u predizbornoj kampanji, mogu naći ogorčeni ukoliko u decembru dođe do skoka cena hleba, mleka i drugih osnovnih životnih namirnica za 10 do 30 procenata.

Sve iznete procene biće podložne reviziji na gore, kako nam bude postajao jasniji intenzitet uticaja svetske krize na naše finansijske i trgovinske tokove sa svetom.