Hipotekarni krediti: Gramzivost i pohlepa

Gramzivost i pohlepa su reči koje bi, prema stavovima mnogih ekonomskih analitičara u SAD, najbolje mogle da objasne američku hipotekarnu krizu.

Aleksandra GalićIzvor: B92
Podeli

Iako je Senat usvojio plan oporavka finansijskog tržišta Amerike, mnogi ekonomisti prognoziraju da 700 milijardi dolara, koliko će država upumpati u finansijsko trižište ipak neće biti konačna suma. Procene su da će ta cifra biti oko hiljadu milijardi dolara.

Odgovor na pitanje kako je uopšte počeo finansijski i berzanski zemljotres u Njujorku možda se na najbolji način može objasniti "ludilom za kupovinom nekretnina i astronomskim zaradama za svega nekoliko meseci“.

Sve je počelo sa hipotekarnim kreditima koji su odobravani ljudima sa nestabilnim poslom i malim primanjima. Većinu ovih kredita su davale manje finansijske institucije, takozvane ne-bankarske banke. Te institucije su odobravale kredite za koje nisu tražene čvrste garancije, dok su se one finansirale od regularnih poslovnih banaka koje su pozajmljivale novac na regularnom finansijskom tržištu.

Te banke nisu mogle da pozajmljuju novac direktno klijentima jer su ipak morale da poštuju određene zahteve i garancije, ali su novac davale preko posrednika, tzv. ne-banaka. Tako je ideja o portfoliju velikih hipoteka odjednom postala veoma zanimljiva za poslovanje.

Kako su cene nekretnina stalno išle gore, banke koje nisu mogle da odobravaju kredite direktno klijentima, počele su da kupuju od ne-bankarskih banaka razne hipoteke misleći da će tržište nastaviti da raste.

U jednom trenutku klijenti su kao depozit ostavljali svega 500 dolara, a uzimali su kredit od 200 hiljada dolara. Tim novcem bi, na primer, kupovali stan na Floridi. Posle tri meseca iznosili su ga na tržište i prodavali za 350 hiljada dolara. Dakle, bez novca stvarali su profit od sto ili 150 hiljada dolara za samo tri meseca.

Američko tržište je do sada bilo poznato po tome što je isključivo funkcionisalo po zakonu ponude i potražnje. Međutim, i u prošlosti su postojale određene intervencije. Tako je jednom tadašnji predsednik Karter odlučio da kupi Krajsler, jednog od tri velika proizvođača automobila u Americi. Država je nakon toga angažovala menadžera italijanskog porekla Lia Jakoka koji je transformisao kompaniju i ponovo je učinio konkurentnom. Kompanija je vraćena na tržište, a vladi vraćen novac. Ovo je primer dobre intervencije države.

Kako je to bio odličan način zarade, ovom trgovinom je počelo da se bavi sve više ljudi i svi su mislili da će cene nekretnina i dalje rasti. Međutim, u jednom trenutku više nije bilo nikoga od koga bi novac mogao da se pozajmi, jer su klijenti sa nestabilnim poslom i malim platama počeli da kasne sa isplatama rata.

Istovremeno oni koji su kupovali dugovanja sada su pokušavali da ih kupe što jeftinije jer je i ponuda na tržištu odjednom postala velika. Kad ni ta dugovanja više nije imao ko da kupi, klijenti banaka, kako nisu imali novca da plate dugovanja, proglašavali su bankrot. Tako je i nastala kriza, kada je tržišna vrednost postala višestruko manja od stvarne vrednosti.

Desilo se gotovo ono što bi se moglo nazvati knjiškim primerom iz ekonomije: ista količina novca se okretala pri kupovini sve više materijalnih dobara, znači nekretnina, a izostala je redovnost servisiranja kreditnih dugova i došlo je do nestašice novca. Tako više niko nije ni mogao da daje kredite. Jasno je da je balon jednom morao da pukne.

Trenutak obrta,odnosno početak vidljive krize, desio se kada je počela kriza u „Bear Stearns-u“, jednoj od pet velikih američkih investicionih banaka. Oni su u svom portfoliju imali hipoteke ali samo prividno sigurne. Došlo se do trenutka kada su morali da vrate i kamatu i glavnicu, a hipoteka koju su imali je ustvari bila bezvredna, nije se mogla prodati odnosno valorizovati na tržištu za očekivani novčani iznos koji bi bio uloženo plus zarada.

Tako su uhvaćeni u zamku nelikvidnosti. I tada se problem jedne finansijske institucije transformisao u finansijsku krizu, domino efekat koji je za sobom povukao i druge aktere američke finansijske scene, ali i veliki broj evropskih zemalja. Tada je postalo jasno da bez mešanja države nema ni izlaza iz krize.

U slučaju „Bear Stearns-a“ dogovor je bio da država da garancije moćnoj investicionoj banci „JP Morganu“ koji će ih kupiti. Garancija je bila u vrednosti od 30 milijardi dolara. „JP Morgan“ je praktično znao da, ukoliko se pokaže da su hipoteke bez prokrića, vlada će intervenisati. To je bila prva važnija inervencija države i vlade. I to je bila prva faza. Odmah nakon toga, shvatili su da ne mogu baš svugde ulagati novac, pa su izmenili nešto od institucionalne strukture oko banaka.

Na primer, dozvolili su federalnim rezervama da otvore svoj šalter ne samo za banke već i za investicione banke. Podigli su i limit. Odlučili su da svaka banka može doneti hipotekarni papir koji je bio bezvredan, vratiti ga federalnim rezervama po nominalnoj vrednosti, a za uzvrat dobiti pozajmicu na oko šest meseci. To je trebalo da ubedi učesnike na tržištu da će se tržište možda stabilizovati za šest meseci. Ali ni to opet nije funkcionisalo.

Problem se nastavljao kod „Fani Meja“ i „Fredi Meka“, dve velike finansijske institucije u Americi. „Fani Mej“ je osnovan za vreme velike depresije. „Fredi Mek“ ubrzo potom. Ove dve institucije su kupovale hipoteke od banaka i za to su imale garancije američkog trezora. A zatim su one same pruzele taj rizik. Prepakivale su ga i stvarale nove finansijske derivate, a zatim ponovo prodavale na tržištu.

Američki ekonomisti ovo objašnjavaju kao "komplikovan mehanizam finansijskih mahinacija visoke tehnologije koje su izvesno vreme vrlo dobro funkcionisale". Kada su u pitanju ove dve institucije federalne rezerve i trezor su odlučili da intervenišu, jer ako one propadnu, čitav sistem će propasti, jer su im sve banke davale svoje hipoteke. U tom trenutku to je bila najveća intervencija države.

Ali, poverenje u tržište se ipak nije vratilo. Tako je prva faza polako prerasla u drugu koja je nagovestila sveopšti potres.

Iako su američke federalne rezerve ispražnjene sa 700 milijardi dolara stručnjaci kažu da to neće imati velikog uticaja na američku ekonomiju. Amerika svake godine na vojsku i Pentagon potroši oko 540 milijardi dolara. Veći problem je "moralni rizik". Sve finansijske institucije su svojom krivicom upale u krizu, ako svi budu mislili da će ih država spasiti onda će se i dalje baviti rizičnim poslovima. To je i razlog zašto je Amerika pustila dve banke kao što su „Bear Sterns“ i „Liman braders“ da bankrotiraju.

Sada se sve češće može čuti pitanje „Ko je u stvari kriv?“ Analitičari smatraju da su krivci menažment banaka i finansijskih institucija. Nisu smeli, smatraju oni, da se kratkoročno zadužuju, a zatim taj novac dugoročno plasiraju.

Iako su mnogim ljudima propale životne ušteđevine i novac u penzionim fondovima, čelni ljudi propalih banaka i finansijskih institucija su sebe obezbedili. Primer za to je Pit Fold, koji se nalazio na čelu propalog „Liman bradersa“. On ima 62 godine, i u toj banci je radio 30 godina. Za to vreme je stvorio sopstveni kapital koji je bio procenjen na 500 miliona dolara.

Na pitanje kako je jedna velika banka sebi mogla da dozvoli da upadne u tako veliku krizu, prvi čovek „Siti grupe“ je to objasnio - ako banka ima stabilan biznis njene akcije na berzi neće dobro proći, a oni su pod stalnim pritiskom da povećavaju cenu akcija.

Stalno je trebalo pronalaziti nove poslove, jer su tada i marže visoke. Nakon nekog vremena svi ulaze u profitabilan posao, pa se i profita marža stabilizuje. Rešenje je izaći iz posla na vreme i stalno pronalaziti neke nove.U suprotnom se događa krah.

Koliko će na kraju koštati slom hipotekarnog i finansijskog tržišta Amerike niko sa sigurnošću ne želi da prognozira. Po jednoj verziji, Amerika bi iduće godine mogla da uđe u recesiju koja će trajati 18 meseci. Pesemistični scenario predviđa i recesiju od pet godina. Koliko god da kriza bude koštala sve to će platiti akcionari propalih banaka i finansijskih institucija, ali i svi ostali poreski obveznici.

Naduvani balon

Na Univerzitetu Priston grupa profesora proučava dinamiku naduvane ekonomije. Kada bi se moglo predvideti tačno pucanje balona problem bi bio rešen, ali to je nemoguće. Na primer, ljudi su 2002. i 2003. godine mislili da su vrednosti nekretnina bile izuzetno visoke jer su cene već bile otišle za 100 odsto.

Neki su izašli iz toga jer su mislili da će cene eksplodirati. Ali, nakon tri godine, cene su povećane za još toliko. Onda su još neki izašli iz toga. Zatim su cene ponovo otišle za još 100 posto. Dakle, niko sa sigurnošću nije znao kada da izađete, a i ljudi su skloni da ostanu u igri jer misle da će zaraditi još više. To je ta dinamika balona, koncept koji je doveo do urušavanja jedne od najjačih ekonomija na svetu.

strana 1 od 2 idi na stranu