Vlada na potezu

Zvuči nelogično da nikog u Beogradu nije zaintrigirala odluka institucionalnih ulagača s najvećim udelom akcija u portfelju hrvatske „Ine" („AZ penzijski fond", brokerska kuća „Auktor", „Erste invest", „PBZ Invest" i „PBZ penzijski fond") koji su pristali na ponudu mađarskog „Mola" da mu daleko ispod fundamentalne vrednosti prodaju akcije po 2.800 kuna (394,3 evra). Institucionalni ulagači priznali su da su prihvatili „nepristojnu ponudu" „Mola" zbog novonastale krize na svetskom tržištu u poslednje tri sedmice i odluke američkog Kongresa.

Ukapirali Rusi, Česi, Japanci....

Ozbiljan domaći „provokativni faktor" koji je mogao da izazove određenu vrstu reakcije države u Srbiji bila je odluka fonda „Salford" da na neodređeno vreme odloži najavljenu prodaju proizvođača vode i bezalkoholnih pića „Knjaz Miloš„, zbog krize na globalnom finansijskom tržištu.

Naravno, da reakcija države ne bi podrazumevala upotrebu „metodologije" Džordža Buša kako bi se spasla koža jedne privatne kompanije („Salford"), ali mnogi poslovni ljudi ističu da vlada i institucije finansijskog tržišta imaju mehanizme „finog podešavanja" koji ni i snu ne bi prizivali državni intervencionizam, a pomogli bi stabilnosti i likvidnosti finansijskog tržišta.

Možda nije najsrećniji primer, ali nije naodmet spomenuti kakve poteze vuče u srpskoj javnosti omiljeni ruski premijer Putin, koji je pre neki dan izjavio da vlada i Centralna banka predlažu seriju dodatnih mera, kako bi se podržao ruski finansijski sistem i ograničio uticaj svetske finansijske krize na rusku privredu.

U istom danu kad su svetske berze krenule nizbrdo, češke banke prestale su međusobno da pozajmljuju novac na duži rok, u strahu da neće biti dovoljno likvidnog novca, kao što je to slučaj na zapadnom finansijskom tržištu.

Češka bankarska asocijacija procenila je da ako bi problemi i zamrzavanje međubankarskih pozajmica potrajali neko vreme, to bi moglo da znači da će preduzeća teže dolaziti do kredita i potpuno bi mogli da nestanu zajmovi na sedam do osam godina. Tog istog dana i Banka Japana upumpavala je sveži keš na tržišta novca, kako bi podstakla likvidnost i kreditiranje.

...ali ne i Srbi

Vlada Srbije, premijer, ministarka finansija, guverner centralne banke, direktor Beogradske berze i šef Komisije za HoV nisu još ni jednom zasedali na tu temu i izašli u javnost sa planom konkretnih i oročenih mera za očuvanje stabilnosti i likvidnosti srpskog finansijskog tržišta.

Nije primećeno ni da se premijer sa resornim ministrima sastao sa vodećim ljudima iz poslovnih i finansijskih krugova, razmenio informacije i sugestije i dogovorio neke od mogućih mera prihvatljivih za obe strane i za reformski ambijent u Srbiji.

Taj repertoar poteza nije veliki, kao što je mali i manevarski prostor vlade da reaguje u ovakvoj situaciji, ali bi o nekoliko mera vredelo debatovati, pogotovo što srpskoj privredi prete skup novac i ultraskupi krediti, povratak paralelnog („sivog") finansiranja, sve niže vrednovanje kompanija na berzi i otpuštanje radnika iz 80-tak brokerskih kuća (procenjuje se da bi oko 1.500 radnika moglo ostati bez posla).

Traži se manji porez

Eksperti, na primer, sugerišu da bi vredelo razmisliti o smanjenju ili ukidanju poreza na kapitalnu dobit, što bi moglo da oživi trgovanje na berzi, a iz poslovnih krugova stižu saveti vladi i monetarnim vlastima da, na primer, razrade ideju o „kreativnijem" korišćenju deviznih rezervi i obavezne rezerve banaka.

U prvom slučaju mogao bi se „razigravati" scenario, po kome bi Centralna banka pozvala na razgovor deset najvećih banaka koje posluju u Srbiji i ponudila im da kod njih prenese deo državnih deviznih rezervi (na primer, dve trećine) koje drži u „prvoklasnim" svetskim bankama. Ali, uz jedan uslov, da tih deset banaka održava kreditnu likvidnost na nivou pre svetske finansijske krize. Time bi se srpskoj privredi državnim deviznim rezervama obezbedilo preko poslovnih banaka dovoljno novca da nastavi rast i razvoj, bez obzira na kretanja na svetskom tržištu.

I rezerva plića

I kad je u pitanju obavezna rezerva kao instrument čvrste monetarne politike, moglo bi se razgovarati o njenom uključivanju, kao odbrambenog mehanizma, u zaštitu srpskog finansijskog tržišta od svetske krize. Taj razgovor počeo bi, recimo, pitanjem da li je moguće smanjenje obavezne rezerve banaka pod određenim kriterijumima, kako bi se deo tog novca upotrebio za održavanje likvidnosti.

I na kraju, ako su u sred svetske finansijske krize evro-poslanici pozvali Evropsku komisiju da predloži nove zakone za regulaciju finansijskih tržišta, zašto srpski parlament (ovakav kakav je) ne bi pozvao vladu da razmotri poziciju Beogradske berze i Komisije za hartije od vrednosti i propiše im veća ovlašćenja u novonastalim okolnostima.

Možda su ovo sve pogrešna rešenja i vraćanje na državni intervencionizam. Ali, važno je razgovarati i tražiti rešenje. Jer sve je bolje od ravnodušnosti.