Gde uložiti pare?

Želite da uštedite novac za „treće doba“? Verovatno planirate i da odvojite novac za školovanje dece. Ili želite da to (malo) para što imate „obrnte“ i „multiplikujete“. Ili, konačno, imate nešto više para pa možete da kupite stan? Sve u svemu, vi se nalazite pred potrebom, ili izazovom, da – investirate.

Suzana BojadićIzvor: Ekonomist
Podeli

Pitanje je samo gde je isplativije i bezbolnije: u banku, na berzu, u investicioni fond, u osiguravajuće društvo, ili u nekretnine?

Oni koji se bave plasiranjem novca kažu da investiciona odluka zavisi pre svega od ličnog afiniteta ulagača, ali i od toga sa koliko novca raspolaže i koliku dobit očekuje. Ključna stvar, međutim, jeste koliko je neko spreman da rizikuje, s obzirom na to da na finansijskom tržištu važi pravilo: dobit je veća, što je ulaganje rizičnije.

Laki keš

Da li su svi investitori smireni kad na berzi svakodnevno gube stotinak evra? Ne. To je samo jedan od argumenata zašto na berzu ne treba da ulažu oni koji nisu spremni da za osrednji rezultat ulože dosta truda i još više nervoze.

Trgovina akcijama na berzi jeste najisplativiji, ali i najrizičniji vid ulaganja. Primera radi, akcija Čačanske banke za godinu i po dana skočila je više od tri i po puta, odnosno na blizu 110 hiljada dinara, dok je akcija građevinskog preduzeća „Ratko Mitrović“ za godinu dana pala na svega desetinu svoje prvobitne vrednosti (tj. na 815 dinara).

Iskustvo je pokazalo da na cenu akcije utiču informacije koje dolaze iz samog preduzeća, ali i spoljni faktori koji vrlo često nemaju veze ni sa ekonomijom zemlje. Neretko se događa da akcija nekog preduzeća skoči neposredno pred proces privatizacije ili proces dokapitalizacije, ili da njenu vrednost poguraju dobri poslovni rezultati.

Isto tako, sušna godina može da znači drastičan pad vrednosti akcija prehrambene industrije, a otkriće novog nalazišta nafte trebalo bi da znači i drastičan rast akcije naftnih preduzeća. Sa druge strane, iskustva su pokazala da se nepovoljne ili povoljne političke odluke, za samo jedan minut odraze i na berzanska kretanja.

Često, dakle, ni najbolji analitičari ne mogu da predvide ni kratkoročnu, a kamoli dugoročnu budućnost akcije. Ekonomista Nikola Fabris kaže da su berze često pod uticajem špekulanata koji na veštački način naduvavaju ili, pak, obaraju vrednost pojedinih akcija.

„U tom slučaju kretanje cene akcije ne zavisi od toga kako preduzeća posluje, nego od namera menadžementa ili pojedinačnih akcionara“, upozorio je Fabris za Ekonomist. Primera radi, akcija Agrobanke pre samo nekoliko meseci vredela je blizu 50 hiljada dinara i, uprkos dobrom poslovanju banke, za kratko vreme pala je na tridesetak hiljada dinara.

Da bi se rizik trgovanja na berzi smanjio na najmanju moguću meru, stručnjaci savetuju da je najbolje kupovati akcije bar pet-šest firmi i to onih za koje investitor zna kako posluju. Nije loše pratiti ni šta rade veliki, uglavnom strani investitori, koji zbog obično milionskih ulaganja, imaju dobre informacije. Jedno vreme među berzanskim investitorima kružila je i krilatica „kupuj ono u šta ulažu Mišković i Beko“.

Ono što najčešće muči male ulagače jeste da li sa stotinak ili hiljadu evra imaju ikakve šanse da u trci sa krupnim igračima kupe dobre akcije i da na njima zarade više nego u drugom biznisu. Teoretski, na berzu može da se krene i sa sto evra, ali to nije isplativo niti za brokera, niti za ulagača.

Isplativo nije čak ni u slučaju da se prinos udvostruči, jer osim ukupnih provizija za kupoprodaju akcija od oko 3,5 odsto na transakciju, investitor mora da plati i porez na kapitalnu dobit od 20 odsto.

Strpljivošću do zarade

Građani koji nemaju mnogo novca ipak treba da ulažu u investicione fondove, smatraju stručnjaci. Fondovi su namenjeni za one koji žele da investiraju na tržište kapitala, a koji nemaju dovoljno vremena i znanja da bi trgovali na berzi. Drugo, investicioni fondovi su za ljude koji imaju dovoljno sredstava za život, ali i ušteđevinu koju žele da investiraju i eventualno da zarade, uz određene rizike. I treće, ti fondovi su za investitore koji mogu da prihvate i privremeni pad vrednosti uloga.

U Srbiji trenutno postoje četiri otvorena investiciona fonda. Od marta ove godine, kad je osnovan prvi fond, oko pet hiljada građana (iz Srbije ali i drugih zemalja) upravo je njima poverilo blizu 55 miliona evra.

Vrednost imovine prvog investicionog fonda Delta Plus, dostigla je nedavno 1,8 milijardi dinara, ili nešto manje od 23 miliona evra, dok je imovina fonda Fima ProActiv koji je startovao u maju, narasla na 1,3 milijardi dinara ili oko 16 miliona evra. Tu su i novi „igrači“, investicioni fond Rajfazen akcije sa imovinom od oko 15 miliona evra i Fokus Premijum sa oko dva miliona evra.

Već mesec i po dana posle osnivanja DeltePlus, svi koji su investirali u taj fond bili su “dobri” za oko dvadeset odsto. Do sredine avgusta Deltin fond je “odbacio” ukupnu dobit od blizu 40 odsto.

Pravilo 72

Pravilo 72 govori koliko je godina potrebno da se uloženi novac udvostruči uz predviđenu kamatnu stopu. Broj 72 treba podeliti sa kamatnom stopom, čime se dobije potreban broj godina za udvostručenje uloga. Ako, recimo, neko uloži deset hiljada evra u državne obveznice sa godišnjom kamatnom stopom od pet odsto, onda 72 treba podeliti sa pet, što znači da je za udvostručenje uloga potrebno 14,4 godine. Ako se deset hiljada evra oroči u banci, sa kamatnom stopom od četiri odsto, za udvostručenje uloga potrebno je čak 18 godina!

Ko je, dakle, na početku kupio 100 investicionih jedinica po početnoj ceni od hiljadu dinara, krajem septembra mogao je da ih proda za 139 hiljada dinara, ili da zaradi, bez transakcionih troškova, oko 39 hiljada dinara. Da je isti novac položio na štednju u banku, u evrima, za godinu dana mogao je da zaradi tek šest do sedam hiljada dinara.

Drugi investicioni fond Fima ProActiv, za samo tri meseca (osnovan je u maju) “odbacio” je profit od oko deset procenata. Praktično, na uloženih sto hiljada dinara, svi investitori za tri meseca mogli su da zarade oko deset hiljada dinara, za koliko bi u banci, novac morali da drže blizu dve godine.

Važno je naglasiti da pri ulaganju u investicioni fond ne postoji zagarantovana zarada. „O dobiti praktično odlučuje sam vlasnik investicione jedinice, koji po sopstvenom izboru u određenom trenutku kupuje ili prodaje jedinicu“, pojasnili su u fondu DeltaPlus. Dakle, kupovinom investicionih jedinica, investitori novac mogu da povuku u svakom trenutku, odnosno, mogu da ih prodaju po ceni koja je utvrđena za prethodni dan.

U Fiminom investicionom fondu smatraju da u Srbiji ima prostora za čak 40 investicionih fondova i procenjuju da bi do kraja ove godine ukupna imovina fondova trebalo da naraste na oko sto miliona evra. Hrvatska recimo ima 64 otvorena investiciona fonda sa ukupnom imovinom od oko tri milijarde evra, što čini čak deset odsto društvenog bruto proizvoda Hrvatske.

“Prošlogodišnji prinosi investicionih fondova u Hrvatskoj su bili jako dobri, zbog čega građani, osim u nekretnine, najviše ulažu u investicione fondove i vrednosne papire na berzi. Atraktivnost ’fondovske industrije’ upravo je i dovela do toga da građani sve manje ulažu u klasične bankarske depozite”, kaže za Ekonomist Smiljan Bule iz varaždinske Vaba banke.

Banke ili državni papiri?

Uporedimo li ukupnu imovinu investicionih fondova u Srbiji i sredstva na štednim računima jasno je da građani Srbije novac još uvek mnogo radije drže u bankama.

Ukupna štednja građana u bankama u Srbiji kretala se krajem avgusta oko 4,3 milijarde evra, dok je ukupna imovina otvorenih investicionih fondova oko 55 miliona evra.

Poređenja radi, u Hrvatskoj ukupna imovina otvorenih fondova iznosi 3,5-4 milijarde evra, dok je ukupna štednja u bankama pet puta veća (19,4 milijarde evra, na kraju 2006. godine). Na razvijenom, tj. američkom i evropskom tržištu, situacija je potpuno suprotna, tamo je imovina pod upravljanjem fondova često i znatno veća od depozita u bankama.

Nikola Fabris tvrdi da su bankarski plasmani u Srbiji sigurni, a da je glavni argument to što su uglavnom sve banke zdrave i likvidne. „Banke u Srbiji su pod specijalnim nadzorom Narodne banke koja striktno vodi računa o rizičnosti bankarskih plasmana. Znači, postoji visok stepen sigurnosti, ali su prinosi različiti u zavisnosti od banke i roka oročenja“, pojasnio je Fabris.

Za štednju u dinarima, bankarska kamata na godišnjem nivou se kreće između 11 i 15 odsto. Na uloženih 80 hiljada dinara i oročenih na godinu dana, od banke se može dobiti između 8.800 i 12 hiljada dinara.

Sa druge strane, kamata za oročenu štednju u evrima je od 3,5 do pet odsto, što znači da investitori na hiljadu evra, godišnje mogu maksimalno da dobiju 50 evra (od čega se oduzima porez).

I pored činjenice da je štednja u dinarima daleko isplativija, podaci pokazuju da građani više veruju devizama. Od pomenute 4,3 milijarde evra više od 96 odsto je u evrima a ostalo u dinarima.

To potvrđuje i primer Komercijalne banke, domaćeg lidera u ovoj oblasti, gde svega tri odsto štediša banke veruje dinarima, a njih čak 97 odsto štedi u evrima.

„Možda su naše štediše malo konzervativnije i više žele siguran i stabilan prinos, nego neizvesnost koja može da im donese veću dobit. Pored toga, građani su svesni da štednja u dinarima nosi inflatorni i valutni rizik“, rekao je za Ekonomist zamenik predsednika Izvršnog odbora Komercijalne banke Predrag Mihajlović.

Ipak, naš sagovornik nije propustio da istakne da je Srbija u poslednjih godinu- dve, imala stabilnu valutu, tako da valutni rizik nije značajna komponenta. „Kad se na to doda da je prošlogodišnja inflacija bila jednocifrena, što se planira i za ovu godinu, možemo reći i da je i inflatorni rizik pod kontrolom“, zaključio je Mihajlović.

Slične rezultate i sigurnost, mogu da očekuju i oni koji trguju državnim obveznicama. Za razliku od akcija, obveznice su nominovane u evrima, a godišnji prinos kreće se između 5,5 i šest procenta.

Od početka prošle godine interesantni su i štedni zapisi Narodne banke Srbije. Oni po pravilu ne donose veliku dobit, ali su sigurni pošto ih prodaje i otkupljuje Narodna banka. U Srbiji je, međutim, došlo do odstupanja od pravila, pa su štedni zapisi prošle godine nosili prinos od čak 24 odsto. Investitori su uz to, imali dobit i po osnovu jačanja dinara.

„NBS je želela da steriliše višak novca, odnosno da eliminiše inflatorni pritisak i da pokuša da kreira klimu da se što više štedi u domaćoj valuti. Smatram da je sterilisana velika količina novca, ali da drugi cilj nije ostvaren jer građani još uvek nisu zaboravili brojne hiperinflatorne i inflatorne epizode“, rekao je Fabris, objašnjavajući razloge za visoke zarade na štednim zapisima.

Da li zbog loših iskustava ili nemaštine, privatne penzije u Srbiji uplaćuje svega dva odsto stanovništva, što je najniži procenat u jugoistočnoj Evropi. Dosad je sklopljeno oko 130 hiljada ugovora, što je prema nekim procenama više nego skromno, čak i ako se uzme u obzir da je teško razviti sistem dobrovoljnog ulaganja u uslovima niskog životnog standarda, nerazvijenog finansijskog tržišta i ogromne nezaposlenosti.

Prema rečima Zvonka Cveka iz penzionog fonda NLB Nova penzija, svega jedna trećina ljudi se samostalno odlučilo da uplaćuje privatnu penziju, dok ostatak za zaposlene, uplaćuju poslodavci. „Narednih godina možemo da očekujemo veću razlike između prosečne plate i prosečne penzije. S obzirom na to da bi plate trebalo da budu veće, građani uplatom u privatne penzione fondove, imaju šansu da osiguraju bolju budućnost“, kaže Cvek za Ekonomist.

Prvu privatnu penziju osiguranici mogu da podignu sa 53 godine starosti. Mesečni minimum koji u fond može da uplati fizičko lice je hiljadu dinara, dok poslodavci za zaposlene mogu da uplaćuju maksimalno tri hiljade dinara.

U Srbiji posluje šest penzionih fondova. Pre godinu dana počeo je da radi prvi fond Delta Đenerali, a dozvole Narodne banke su ubrzo dobili Rajfajzen futura, Garant penzijsko društvo, DDOR-penzija plus, NLB-Nova penzija i Dunav. Ukupna neto imovina svih fondova polovinom godine iznosila je nešto više od dve milijarde dinara, od čega polovina pripada fondu Dunav.

Nekretnine na (s)ceni

O štednim zapisima ili obveznicama svakako ne bi trebalo da razmišlja investitor koji ima 200 hiljada evra. S obzirom na iskustva iz regiona, stručnjaci tvrde da je ulaganje u nekretnine potencijalno najisplativija i najsigurnija investicija i da bi svi koji imaju mogućnosti trebalo da se opredele za „zidine“.

Promet nekretninama u Hrvatskoj godišnje raste oko 35 odsto, a slična situacija je i u Crnoj Gori i Mađarskoj.

Sa jedne strane, nekretnine donose kontinuirani prinos u vidu rente. Za najam garosonjeru na Miljakovcu, recimo, može se mesečno dobiti 150 do 200 evra i da godišnje zarada bude oko dve hiljade evra. Uz to, nekretnina može da posluži i kao hipoteka za kredit, a što je najvažnije, velika je verovatnoća da će dobra nekretnina, uz realnu cenu, lako naći i kupca.

Procenjuje se da bi vrednost nekretnina u Srbiji trebalo da raste, a da bi najveću tražnju trebalo očekivati od stranih investitora.

Podsetimo, na aprilskoj konferenciji Ekonomist magazina o nekretninama, Lambros Anagnostopulos iz kompanije Secure Investtments rekao je da nema dileme zašto su Srbija i region privlačni za investicije kad je reč o izgradnji poslovnog i stambenog prostora.

„Pre svega u regionu živi više od sto miliona ljudi. Takođe, dugoročno, ostvarena je politička stabilnost. Ekonomski rast je prosečno oko pet odsto godišnje, a potrebe za investicijama su značajne. Ljudi žive u neadekvatnim zgradama i 90 odsto stanovništva ima potrebu da promeni stanove“, rekao je Anagnostopulos.

Ipak, da li će novac uložiti u nekretnine, berzu ili banku, treba da odluči investitor. Ako pak nema dovoljno novca za ulaganje stan, ekonomisti savetuju disperziju - deo u štedne zapise NBS, deo u investicione fondove, a deo na berzu, i to u akcije dugoročno dobrih preduzeća.

strana 1 od 3 idi na stranu