BBC na srpskom - B92

Jugoslavija, Tito i istorija: Svetozar Vukmanović Tempo, čovek koji je "iskreno ostao revolucionar i to ga je možda koštalo karijere"

Predratni komunista, general, Titov saborac, jedan od najviših jugoslovenskih rukovodilaca i veliki ljubitelj i kolekcionar umetnosti povukao se iz politike pre većine saboraca.

Izvor: BBC
Podeli
Tempo za radnim stolom 1958./Arhiva Jugoslavije/BBC
Tempo za radnim stolom 1958./Arhiva Jugoslavije/BBC

U bogatom životnom ciklusu, sa primesama tragedije kakve se dešavaju kada se politika uvuče u porodične odnose, Svetozar Vukmanović Tempo, blizak saradnik i saborac Josipa Broza Tita, zatvorio je pun krug.

Od teškog života u crmničkom selu, školovanja u Cetinju, pa studija prava u Beogradu gde će ga zavesti komunistički pokret otpora, da bi zahvaljujući dobro obavljenim važnim zadacima tokom Drugog svetskog rata, po pobedi postao deo vladajuće elite.

I potom, na vrhu karijere, povlači se sa političkih funkcija, vraća u rodnu Crnu Goru, i samo je povremeno u javnosti, često u neočekivanim prilikama, poput gostovanja u pesmi legendarne jugoslovenske grupe Bijelo dugme.

"Iako je bio, danas bi rekli doista faca, visoko pozicionirani političar, prijatelj Josipa Broza Tita, on je bio enfant terrible (nemoguće dete) u smislu da nije mogao prećutati neke stvari i nije bio poltron.

"Često nije bio pragmatičan, da proceni s kime treba ulaziti u sukobe, a kritike, posebno kad je nepravedno bivao optužen, jako su mu smetale", kaže hrvatski istoričar Hrvoje Klasić.



Uspomenu na Tempa čuva bista i spomen tabla na kući u rodnom selu Podgoru.

Njegov rođak Slavko Vukmanović, u radničkom kombinezonu, spretno otvara iskrivljenu belu kapiju prošaranu korozijom.

Otključava kuću u kojoj pored kamina u ćošku, na belim zidovima vise slike Tempove majke, brata, a u drugom uglu još jedna bista najpoznatijeg Vukmanovića.

"Kad su hteli tamo kod spomen-doma da ruše biste, ja sam uzeo ovu pod mišku i rekao 'ajde ti, Tempo, doma'", kaže Slavko koji živi u selu i brine o kućama rođaka koji su se davno odselili.

Tempova bista ispred spomen-doma u Utrgu/BBC
Tempova bista ispred spomen-doma u Utrgu/BBC

Od Podgora do Komunističke partije

Kada se od Podgorice pođe prema Petrovcu na moru i preseče Skadarsko jezero, sa desne strane odvaja se uski vijugavi put uokviren šarenim žuto-crvenim krošnjama.

Putokazi na raskršću vode do vinarija sa pogledom na more, ali i do sela Podgor i susednog, neobičnog imena, Građani.

Uzbrdo putem je Utrg, seoce čijim centrom dominira spomen-dom, nalik na prizemne zgrade nekadašnjih mesnih zajednica, s metalnim vratima, ispred kog ponosito stoje biste narodnih heroja.

Jedan od njih je i Tempo, kao najpoznatiji žitelj Podgora, u oblasti Crmnice.

Po vedrom decembarskom danu, vazduh je čist i miriše na svežinu.

Nad svakim dvorištem nadvija se loza i šire stabljike voća, a u podrumima se suši skoro pa prozirno grožđe rozaklija, slatko i mesec dana posle branja.

U jednoj od tih kamenih kuća, danas sa modernom PVC stolarijom i antenama na krovovima, u Đurinom kršu, rođen je Svetozar Vukmanović 3. avgusta 1912.

Crna Gora je tada bila u ratu sa Turcima, dve godine kasnije počeće Prvi svetski rat, u kojem će se Crnogorci boriti sa Austrougarskom, a naredne je već počela okupacija, zapisao je Tempo u memoarima "Revolucija koja teče".

Njegov otac Nikola, iako nepismen, jedno vreme je radio u rudnicima u Americi, ne znajući engleski, ali rešen da se njegova deca školuju.

Svu trojicu sinova ovaj vešti zidar šalje na Cetinje u gimnaziju, a kod kuće, po tadašnjim običajima, ostaje samo ćerka.

Najstariji brat Đuro, studirao je kasnije filozofiju u Parizu i postao član Komunističke partije Francuske 1925.

Srednji brat Luka, teolog i pravoslavni sveštenik, redovno Tempu šalje novac za izdržavanje nakon što je 1931. upisao Pravni fakultet u Beogradu, piše u memoarima.

"Luka je bio ideološki protivnik komunizma, koji nikad pušku nije držao, nikakav militantni kontrarevolucionar.

"A on ga je kao stariji brat školovao, bez obzira što su se ideološki razišli", govori Miodrag Lekić, crnogorski političar i profesor iz Bara, koji je Tempa i lično poznavao.

Ipak, Đurin uticaj je bio jači i Tempo će se priključiti Komunističkoj partiji, tada već zabranjenoj u Kraljevini Jugoslaviji.

Više puta je hapšen, a jedno vreme je bio i zatvoren u logoru za političke neistomišljenike u Višegradu.

"Tada je biti simpatizerom, a kamoli članom Komunističke partije bilo puno više od samog političkog izbora ili opredeljenja, doista su stavljali glavu u torbu.

"Ali taj entuzijazam, taj žar ljudi koji su se u partiju učlanjivali tih godina, do kraja života nisu gubili", navodi Hrvoje Klasić.

Lekić ocenjuje da je "puno takvih primera da se iz Crne Gore direktno sa sela odlazi u neke avanture."

"To su veliki ideali, brzo oduševljenje jednom velikom idejom, da ne kažem megalomanskom... Što je ideja šira, to je više primamljiva", kaže Lekić.

Prvi prsten oko Tita

Vitrina sa ordenjem i fotografijama roditelja smeštena je u sobi u stanu na Lekinom Brdu u Beogradu/BBC
Vitrina sa ordenjem i fotografijama roditelja smeštena je u sobi u stanu na Lekinom Brdu u Beogradu/BBC

Tempo je bio i deo najužeg kruga partijskog rukovodstva koje je 4. jula 1941. u kući porodice Ribnikar u Beogradu, zajedno sa Titom, Aleksandrom Rankovićem, Milovanom Đilasom i Edvardom Kardeljem proglasilo ustanak naroda Jugoslavije protiv okupatora.

Taj datum se kasnije slavio kao Dan borca.

"Tad je dobio specijalni zadatak od Tita da ide da diže ustanak po Bosni i tokom rata će biti važna ličnost na vrlo specifičnom terenu, teritoriji Makedonije i Albanije, koji je zaista bio drugačiji od svih ostalih krajeva Jugoslavije", opisuje Klasić.

Septembra 1941. postavljen je za komandanta Glavnog štaba Bosne i Hercegovine, odakle će naredne godine biti poslat u Makedoniju da organizuje partizanske odrede i brigade.

U tom periodu je odlazio i u Grčku i Albaniju, uspostavio saradnju i sa Bugarskom radničkom partijom.

Tragična porodična priča

Porodična grobnica, desno je grob Tempa i supruge, levo spomenik Luki/BBC
Porodična grobnica, desno je grob Tempa i supruge, levo spomenik Luki/BBC

Dok je rat buktao, njegova majka je ostala sama - najstariji sin Đuro umro je, kao mladi komunista, 1927, godinu kasnije njen suprug Nikola, a ćerka Milica u 20, kako piše Tempo u memoarima, od "sramote" jer je rodila vanbračno dete.

Ostali samo sinovi Luka, tada sveštenik u Makedoniji, i Svetozar, komunista i partizan spreman da stvara novu vlast posle pobede nad okupatorima.

Znao je da će sukob sa bratom biti neminovan, ispričao je Tempo u intervjuu 1988.

To je rekao i majci kad je jednom tokom rata došao u selo.

"Onda me je pitala onako prestrašena šta će biti s našom zemljom, sa nama, a ja ne razmišljajući mnogo, ali pun toga što sam čitao o revoluciji, naročito o Francuskoj revoluciji, njoj odbrusim 'ova će zemlja biti ruska'.

"A ona pita šta će biti sa Lukom, ja onako bezobzirno, dosta grubo, sada to ne bih napravio, tada jesam napravio, kažem 'A njega ćemo streljati', a ako oni pobede, oni će mene streljati.

"Onda meni, veli, nikad dobro. Ta drama te starice to je drama u stvari revolucije", ispričao je skoro pola veka kasnije Vukmanović.

Luka Vukmanović ubijen je 1945. u Sloveniji, zajedno sa hiljadama onih koji su pokušali da se domognu Austrije bežeći od novih komunističkih vlasti i domognu se Austrije.

Među njima je bilo četnika, ustaša, belogardejaca, ali i civila i sveštenika koje su masovno, uglavnom bez suđenja, streljali partizanski borci.

Ostaci Luke Vukmanovića nisu pronađeni, ali mu se grob nalazi u istom redu gde i Tempov i spomenik njihovim roditeljima, na seoskom grobu u Utrgu, okruženom mladom borovom šumom.

Zoran Vukmanović, Tempov sin, kaže da je za njegovog oca porodica bila "izuzetno važna, tu nema dileme."

"Mislim da je do kraja života nosio beleg, neki rez, nije imao infarkt, ali mu je ostao na srcu neki trag", kaže Zoran Vukmanović.

'Simbol revolucije'

Istoričar Zoran Lakić, član Crnogorske akademije nauka i umetnosti, Tempa opisuje kao "vrhunskog rukovodioca u antifašističkoj borbi", čija je popularnost vremenom rasla.

"Tempo je bio voljen od komunista, ali mislim da ga nisu antikomunisti tretirali kao ostale.

"Uživao je poverenje i sa jedne i sa druge strane", kaže Lakić za BBC, koji dodaje da je sa Tempom bio prijatelj te su se često i viđali.

Zbog iskustva pre rata smatran jednim od "simbola revolucije", u novoj komunističkoj državi je obavljao niz ministarskih funkcija na saveznom nivou.

Bio je poznat po žustrini i želji da se reforme sprovode što brže.

Tempo

U jednom od govora, Svetozar Vukmanović je više puta izgovorio reč tempo, a posle njega za reč se javio Tito i ne mogavši da mu se seti imena, rekao je: "Kao što reče drug Tempo", i tako mu je ostao nadimak.

Spomen-dom u Utrgu u crnogorskoj oblasti Crmnica/BBC
Spomen-dom u Utrgu u crnogorskoj oblasti Crmnica/BBC

Tempo je vrlo brzo iskočio iz "šinjela" rukovodilaca, nije išao s ostalima na bilijar ili u lov, kaže Zoran Vukmanović.

"Pamtim ga kao svestranog čoveka, koji je imao širok krug interesovanja", kaže Vukmanović.

Seća se kako je iz ćoška slušao očeve razgovore sa raznim zanimljivim ljudima - književnicima, slikarima, umetnicima.

"Bila su to velika imena iz oblasti kulture, moj otac nije voleo da se druži sa političarima.

"Moj otac je bio jako skroman, nije bio nametljiv, čak to iz ove današnje perspektive smatram da je bio sramežljiv."

Da se često sklanjao u stranu, vidi se, kaže, i po fotografijama.

"Nikad se nije gurao da bude u prvom planu."

Zoran Vukmanović ispred nasleđene Lubardine slike/BBC
Zoran Vukmanović ispred nasleđene Lubardine slike/BBC

Dok je Tempo posle rata obavljao važne političke funkcije, porodica je živela u vili u elitnom beogradskom naselju Dedinje.

Iako su im najbliže komšije bili sam Tito i svi važni državni rukovodioci, živelo se skromno, kaže Tempov sin.

"Ja sam jeo hleba i masti, da se razumemo.

"Mi smo u početku grejali kaljeve peći samo u njegovoj radnoj sobi u kući i tamo gde smo sedeli svi, samo u dve sobe", opisuje Vukmanović, rođen 1946. godine.

Iako je bio povlašćeno dete, uvek pod posebnom pažnjom, Zoran Vukmanović je više voleo da vreme provodi sa drugarima iz košarkaškog kluba, nego sa decom generala i rukovodilaca.

"Nisam voleo tu pažnju, smetala mi je", kaže.

Slučajno je odabrao rivalski klub Crvena zvezda da u njemu trenira, iako mu je otac bio jedan od osnivača kluba Partizan.

Ocu je, kaže, bilo važno da decu nauči pravim vrednostima - kada je Zora imao 12 ili 13 godina, poslao ga je na Sutjesku, gde su vojnici skupljali kosti boraca poginulih u čuvenoj bici, da bi bili sahranjeni u zajedničkoj grobnici.

"Koliko se sećam, mi smo tad nosili vodu toj vojsci, trudio se i on i njegovi prijatelji da mi, njihova deca što ranije steknemo iskustva i naučimo šta treba poštovati", kaže Vukmanović.

Posle oslobođenja, Vukmanović je bio načelnik Glavne političke uprave JNA (1945—1948), ministar rudarstva Vlade FNRJ, predsednik Saveta za energetiku, zatim Saveta za industriju Vlade FNRJ, od 1953. potpredsednik SIV (1954—1958). Progla
Posle oslobođenja, Vukmanović je bio načelnik Glavne političke uprave JNA (1945—1948), ministar rudarstva Vlade FNRJ, predsednik Saveta za energetiku, zatim Saveta za industriju Vlade FNRJ, od 1953. potpredsednik SIV (1954—1958). Progla

Lider sindikata i studentski protesti

Stare fotografije čuvaju se u posebnoj vitrini u stanu Vukmanovića/BBC
Stare fotografije čuvaju se u posebnoj vitrini u stanu Vukmanovića/BBC

Jedna od visokih funkcija u socijalističkoj Jugoslaviji bila je i predsedavanje Sindikatom, na kojoj je 1958. Vukmanović nasledio uglednog Đuru Salaja.

"Jugoslavija krajem pedesetih, posebno početkom 1960-ih godina ulazi u jednu novu fazu prilagođavanja svetskom tržištu.

"Tada više nije naglasak na ekstenzivnom velikom zapošljavanju i velikim preduzećima, nego se ide na kvalitet - vodi se računa i o zakonima tržišta, a ne samo o planski određenim poduhvatima koje treba ostvariti", objašnjava Hrvoje Klasić.

Tempo je, kaže, "imao zanimljive ideje koje su u onom trenutku za neke bile čak i šokantne, on predlaže da ne bude uravnilovka - imate platne razrede i svi dobijaju jednako".

"On je predlagao veću autonomiju preduzećima u raspodeli prihoda", kaže Klasić, napominjući da je 1961. donet zakon koji je to omogućavao, te se životni standard radnika znatno poboljšao.

Ideja je bila da preduzeće koje dobro radi, ubira prihode, kad isplati državi sve obaveze koje ima, može stimulisati najbolje radnike povećanim platama.

Tempo je i dalje bio među Titovim najbližim partijskim drugovima.

"Moglo bi se reći intimus, jedan od retkih koji je Tito smatrao prijateljem i koji mu je verovao", naglašava Klasić.

Jedan od primera su studentski protesti u Beogradu 1968, kada je prva odluka najvišeg partijskog rukovodstva bila da se ne reaguje, već da se skupljaju informacije sa terena.

Do Tita su stizale informacije od Državne bezbednosti, preko partijskih komiteta, ali i od prijatelja koje je slao na fakultete da se uvere o čemu se radi.

Takav zadatak dobio je i Tempo koji odlazi na Medicinski fakultet.

"Zanimljivo, Tempo Tita izveštava na bitno drugačiji način od srpskih vlasti i od tajne službe.

"Uverava ga da nema nikakvih neprijateljskih parola, kamoli monarhističkih, a sve se to Titu pokušavalo prikazati - da su studenti, maltene, kontrarevolucija", kaže Klasić.

I Tempov sin je tih godina studirao u Beogradu.

"Tito je napustio sednicu koja se održavala i dao onu izjavu na televiziji koja se u potpunosti poklapala sa sagledavanjem situacije koju je moj otac dao", kaže Vukmanović mlađi.



Miodrag Lekić, međutim, smatra da je Tempo u kasnijim godinama "postao jedna nomenklatura, gubio je individualnost".

Iz današnje perspektive deluje da njegove ideje nisu bile razrađene, već samo "na površini", dodaje on.

"Delovao je sa temperamentom, unosio se da objasni, kao pokušavao da se vrati izvorno radničkoj klasi i nastavi ideje komunizma, ali sa dozom autocenzure", ocenjuje Lekić.

U važnim trenucima, poput razlaza Tita i Đilasa ili kad je počelo Praško proleće u kom su tražene određene reforme i demokratizaciju društva, Tempo je kao tvrda struja bio protiv.

Kasnije će tek shvatiti da je pogrešio i da je u slučaju Đilasa ispao "nečovek".

"On je ubeđivao sebe da je reformator i zato je njemu Revolucija koja teče, a ona ne da nije tekla, nego se sve više birokratizovala i trošila i na kraju kompromitovala", navodi Lekić.

Za mnoge iznenada, Tempo 1970. napušta političke funkcije u Beogradu, vraća se u Crnu Goru i u selu Reževići počinje da piše memoare, naširoko predstavljene u stručnim i naučnim krugovima, kaže istoričar Zoran Lakić.

Tajna uspeha je, između ostalog, bila i odobrenje sa samog vrha države.

"'Znaš li', veli meni Tempo, 'kako sam ja izbegao sud?'

"'Svaku stranicu mojih Memoara ja sam potpisao, poneo Titu i Tito je potpisao da se slaže' i zato ih, verujem, nije onako žestoko osudio", seća se Lakić.

Klasić kaže da je Tempo "u memoarima pokazao da nije političar nekakvog uobičajenog kova, nego da se ne libi kritikovati, niti primati kritiku, naravno, kada je argumentovana i opravdana".

Navodi i primer kad je Tempa srpski političar Dragi Stamenković optužio da je u novinama objavio članak "kontra Titove misli", Vukmanović je uprkos dokazima u suprotno i podrški kolega, posle sastanka otišao u sobu i "plakao kao malo dete".

"Pokazala se ta jedna ljudskost njegova i dalje taj žar, dakle, nije postao političar koji je imun, debele kože, i jednostavno ga baš briga šta se govori."

Penzija u Reževićima

Po povlačenju iz političkog života, Vukmanović odlazi u Reževiće, malo primorsko selo na obali Jadrana.

Do kuće, na hridi između Budve i Petrovca, nije bilo puta, i svu građu su prenosili magarci, seća se Tempov sin Zoran.

"Malo su mu se smejali, jer Reževići su zato što nešto reži, vetrovi su tu jaki.

"Na jednom ćuviku (brežuljku) je napravio kuću, posle je zasadio 100 i nešto četinara i tako je zaštitio", priča Vukmanović.

Naredne tri decenije je u tom svojevrsnom utočištu pisao knjige i povremeno razgovarao sa prijateljima i kolegama.

Upravo je u Reževićima Slobodan Vuković, novinar i nekadašnji urednik dnevnika Pobjeda, razgovarao sa Tempom za NIN 1988.

Tempo je na njega ostavio snažan utisak "obrazovanog čoveka, otvorenog, koji se nije libio da kaže šta misli".

"Državnik koji nije slegao ramenima", opisuje ga Vuković za BBC.

Razgovarali su najviše o ustavnim promenama 1974, čiji je idejni tvorac bio istaknuti funkcioner Edvard Kardelj, a koje su po mnogim tumačenjima dovela do slabljenja federacije i jačanja republika.

"Tempo mi je rekao da je ta ideja rođena deset godina ranije, kada je Kardelj rekao da pored raspodele prema radu treba uvesti raspodelu prema nacijama", kaže Vuković.

Vukmanović je bio protiv te ideje, posebno jer u to vreme bio na čelu sindikata - "išao je ispred vremena, tražio je raspodelu prema radu, a ne prema nacijama".

"To je bio začetak nacionalnih ekonomija, a verovatno je tu bio i nukleus raspada Jugoslavije", kaže Vuković.

"Tempo je bio sjajan državnik, pomalo ono po crmnički prgav, što mi kažemo, držao je svoje", kaže uz osmeh Vuković.

Tu prgavost je verovatno platio karijerom.

"Bilo je pokušaja da se otera u zatvor zbog optužbi da se meša, da je protiv ustavnih promena", seća se sin Zoran Vukmanović.

Ipak, kad je Tito dolazio u Miločer 1972. za doček Nove godine, dočekao ga je Tempo, navodi Vuković.

Više o tim posetama možete pogledati u videu:

Ljubav i umetnost

Tempo je često govorio da mu je supruga Milica Vukmanović bila i životna ljubav i podrška/BBC
Tempo je često govorio da mu je supruga Milica Vukmanović bila i životna ljubav i podrška/BBC

Zbirka Vukmanović zauzima poseban deo Umetničke galerije na Cetinju.

Izložen je samo deo od 225 slika, grafika, skulptura koje su Tempo i njegova supruga poklanjali jedno drugom tokom zajedničkog života.

Prikupljanje zbirke je počelo kada je Milica Sarić Vukmanović, takođe istaknuta predratna komunistkinja i poratna političarka, za rođendan suprugu 1950. poklonila sliku Mila Milunovića, umetnika sa Cetinja.

"Kasnije se saznalo da je Tempo u tome izuzetno uživao, u smislu da je odjednom prepoznao neke emocije i sećanja iz ranog detinjstva koje je proveo u Crnoj Gori", kaže Mirjana Dabović Pejović, kustoskinja cetinjskog Muzeja.

Zbirka je zanimljiva jer, "iako su je stvarali ljudi koji nisu bili direktno upućeni u svet umetnosti pre nego što su se otisnuli u taj poduhvat, ona poseduje osobine pažljivo vođene kolekcije", smatra.

Vukmanovići su se često družili sa umetnicima čije su slike kasnije kupovali, poput Petra Lubarde, Dada Đurića, Ede Murtića, Petra Konjovića, Sretena Stojanovića i Rista Stijovića.

Portret Milice Sarić Vukmanović, slikara Miće Popovića važan je deo kolekcije/BBC
Portret Milice Sarić Vukmanović, slikara Miće Popovića važan je deo kolekcije/BBC

U kolekciji je crtež Dijega Rivere koji je Vumanovićima poklonila njegova partnerka i poznata slikarka Frida Kalo kada su bili u Meksiku.

"Moguće je da su Vukmanovići, a Tempo posebno, pomogli u promociji određenih autora i njihovom etabliranju na sceni s obzorom da je to vreme kad su većina njih bili na početku karijera, kao neka vrsta mecene i podrške.

"Imali su istančan osećaj da prepoznaju kvalitet jer veliki broj tih radova tek je vreme potvrdilo", kaže Dabović Pejović.

Koliko se razlikovao od ostalih komunističkih prvaka, pokazuje i intervju za magazin Praktična žena koji je sačuvao Jugopapir, gde Tempo 1983. govori da je "ljubav nešto najplemenitije".

Mnoge je iznenadilo kada je Vukmanović, na poziv Gorana Bregovića, sa decom iz sirotišta "Ljubica Ivezić" u Sarajevu 1986. snimio pesmu "Padaj silo i nepravdo" na pomalo proročanskom albumu Bijelog dugmeta "Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo".

Pet godina kasnije, razbuktao se krvavi raspad Jugoslavije, a Tempo je bio svedok i tog rata.

Sve ga je to veoma pogodilo, kao "rušenje ideala", priča sin Zoran.

Svetozar Vukmanović je preminuo 6. decembra 2000. godine i sahranjen je na porodičnom groblju u Podgoru.

Kapija i rodna Tempova kuća/BBC
Kapija i rodna Tempova kuća/BBC

Drugačiji od drugih

Jednopartijski sistem nije podrazumevao i jednoumlje unutar partije, smatra Klasić i ističe Tempa kao jedan od najboljih primera.

Kada su se na meti partijskih drugova našli filozofi okupljeni oko časopisa Praksis, koji su bili neka vrste alternative ili kritika s levičarskih pozicija, Vukmanović je hteo sam da se uveri u osnovanost napada.

U to doba, partija na kritiku odgovara vrlo žustro, obračunom sa neistomišljenicima, uz neizostavno etiketiranje.

Bez mnogo upuštanja u sadržaj, bilo je važno da se protivnici ocrne, makar te etikete nekad bile i kontradiktorne, kaže istoričar, te su "praksisovci u jednom trenutku američki špijuni, u drugom kineski", prepričava Klasić.

Tempo je otišao i kupio sve časopise Praksis i sve ih pročitao.

"I, kaže, 'ja unutra nisam video ništa od toga zbog čega smo mi njih osuđivali'.

"On je iskreno ostao revolucionar i možda ga je to koštalo političke karijere na kraju", ocenjuje Klasić.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

©BBC na srpskom - B92
strana 1 od 182 idi na stranu