BBC na srpskom - B92

Niš, Jugoslavija, kafići: Od prve neonske reklame, preko espresa i mirišljavih štapića do "demoliranja"

Kafić Džoj (Radost) bio je mesto okupljanja mladih u Nišu 1980-ih željnih drugačije zabave od kafanske, ali i mesto gde se prvi put pio italijanski espreso.

Izvor: BBC
Podeli

U zadimljenoj birtiji dve muške figure u odelima 1980-ih, sede u uglu i ispijaju rakiju.

Pokušavaju da nadjačaju zvuke harmonike i trube koji dolaze sa druge strane prostorije.

Na zidovima stari ćilimi, lovačka puška, preparirane životinje i po koja crno-bela fotografija, dok su mali fenjeri po uglovima jedini izvor svetlosti.

U dvorištu pod bagremom drveni stolovi, na vratima naziv ispisan krupnim ćiriličnim slovima, gosti se naizmenično smenjuju, a kaldrmom odzvanjaju glasovi iz obližnjih dućana.

Na trošnom krovu visok odžak koji se dimi i leti i zimi.

Nekoliko godina kasnije slika Niša potpuno je drugačija.

U kratkoj suknji od somota i crnom džemperu, sa glomaznom ogrlicom, devojka kratko podšišane plave kose izlazi iz lokala.

Probija se kroz masu nasmejanih lica i, kako ko joj se obrati, prilazi da uzme prazne čaše koje nosi do šanka, kako bi ih dopunila novim pićem.

Tik uz crna vrata stoji četvoro ljudi, držeći novogodišnje prskalice i poziraju pred objektivom.

Slučajni prolaznici pokušavaju da zaobiđu veselo društvo, koje stoji na asfaltiranoj ulici, dok se glasna muzika iz lokala meša sa zvucima sirena automobila.

Još nekoliko sati do početka Nove, 1989. godine i isto toliko vremena do zvaničnog zatvaranja niškog kafića Džoj (Joy - Radost).

"Čvorište ideja i kultno mesto u gradu", kako ga opisuju sagovornici BBC-ja radilo je punih šest godina.

Kroz ovaj, omanji lokal, u kome se prvi put pojavljuje mašina za espreso, a u karti pića nema piva, prošlo je hiljade tinejdžera i studenata.



Na zidu uspomena, koje vlasnik lokala Jovan Mandić još čuva, upisali su se i mnogi glumci i muzičari tadašnje Jugoslavije.

"Bila je i inicijativa da se čitava ta ulica u večernjim časovima zatvara, probiješ se da uzmeš piće i izađeš napolje i piješ na ulici, ne na trotoaru samo, već na ulici, jer u lokalu više nema mesta", priseća se Nenad Cvetičanin za BBC na srpskom, koji je 1980-ih bio redovan gost crveno-crnog kafića.

Zvonko Karanović u knjizi Amerikanci u Nišu naziva kafić "gradskim mezimčetom".

"Izmenio je poglede na život više gradskih generacija.

"Svet je približio nama, uveo je nove modele ponašanja i oblačenja, uticao na formiranje muzičkih ukus, uneo dah civilizacije u učmalu palanačku sredinu, a Dušanovu ulicu promovisao u glavnu ulicu grada Niš", zapisao je ovaj niški pisac.

Jovan Mandić odrastao je u ugostiteljskoj porodici i, kako sam voli da kaže, "u kafani i uz kafanu".

Kelnersku bluzu otac mu je sašio kada mu je bilo deset godina.

Njegova porodica otvorila je prvu privatnu kafanu u Nišu u vreme socijalističke Jugoslavije.

Zvala se Amerikanac.

Prekretnica u Mandićevoj ugostiteljskoj karijeri bilo je letovanje sa kumom Ljubišom Bojovićem na španskom ostrvu Palma de Majorka i poseta diskoteke Veliki Džoj, što je za njih, kako kaže, bio jedan novi svet.

Po završetku studija i odsluženju vojnog roka, Mandić sa Bojovićem u proleće 1982. godine započinje šestogodišnju pustolovinu koju po uzoru na španski lokal naziva Džoj.

Mladi koji ne žele da odrastu

Vlasnik kafića sa prijateljima ispred kafića/DUŠAN MITIĆ-CAR/JOVAN MANDIĆ
Vlasnik kafića sa prijateljima ispred kafića/DUŠAN MITIĆ-CAR/JOVAN MANDIĆ

Do početka 1980-ih, mladi su želeli da što pre odrastu, kaže Nenad Cvetičanin.

U drugoj polovini 20. veka u Americi i Engleskoj po završetku škole odmah su se oblačila odela, stavljale kravate, pronalazili poslovi, kupovale kuće ili stanovi, priča on.

Slično je bilo, dodaje, i u Jugoslaviji.

"Da što pre stavim kravatu, obučem odelo, radim kao neki službenik i da odem u kafanu da se provodim", opisuje duh tih godina u Nišu.

Sedamdesetih godina slika se menja, te su gotovo svakodnevno mogle da se vide devojke u džinsu sa cvetom u kosi i dugokosi mladići sa cigaretom u ruci, na stepenicama kod Narodnog pozorišta, u centru Niša.

Hipi-dolina bila je omiljeno mesto za izlazak tinejdžera, a danas je to jedna od glavnih ulica u gradu.

Osamdesetih godina prošlog veka, širi se "pop revolucija," ali ne samo u Nišu, već u celoj državi, priča Cvetičanin.

Kako kaže, bili su generacija koja je stasavala uz Džoj i koja nije želela da postane deo šablona: kravata, odelo, služba, kafana.

Zato im se, kaže, deo grada rugao, a deo iščuđavao.

"Gledaj ga, dvadeset i kusur godina, gledaj šta radi i kako se oblači, još sluša neku tamo muziku, ponaša se potpuno nenormalno", priseća se Cvetičanin nekih komentara i dobacivanja.

Tada je, pojašnjava on, bilo normalno da si sa 24 ili 25 godina rukovodilac u nekoj fabrici - ozbiljan čovek.

"Džoj je u tom nekom smislu zadržao status sociološkog i kulturološkog mesta gde smo razmenjivali informacije o muzici i modi, mesto provoda, preteča onog što danas nazivamo klubom.

"U lokalu se mahom stajalo te niste baš mogli sa ekipom nešto da ćućorite kao u kafani, gde se samo sedelo. Ovde se dolazilo zbog muzike", opisuje tadašnju atmosferu Cvetičanin, danas prevodilac i novinar.

Miris lavande, stok vinjak i prvi espreso

Ulica u kojoj je bio kafić Džoj danas izgleda ovako/BBC
Ulica u kojoj je bio kafić Džoj danas izgleda ovako/BBC

Cvetičanin je u vreme otvaranja Džoja bio tinejdžer, a mogućnost da prisustvuje otvaranju lokala obezbedilo mu je poznanstvo njegovog oca sa roditeljima vlasnika lokala.

"Sećam se da je to bila jedna velika žurka, glasna muzika izbijala je iz zvučnika kasetofona, a ja kao dete gledam širom otvorenih očiju i upijam šta se tu dešava, ko je sve došao", priseća se.

Ulazilo se kroz crna vrata, sa leve strane bila su četiri separea gde je komotno moglo da sedne i do desetoro gostiju, a preko puta duguljast šank presvučen kožom za kojim se stajalo i pilo.

Na policama poređani škotski stok vinjak, votka, rum kola, ploče sa najnovijim muzičkim hitovima, dok je čitavim lokalom dominirala crveno-crna kombinacija boja.

U desnom uglu, tik uz šank, sa omanjeg pulta širio se opojni miris lavande i jasmina.

"Ulje lavande donosio sam sa Hvara, a u Beogradu sam kupovao indijske mirišljave štapiće, jer ih tada nije bilo u Nišu", priča vlasnik Mandić.

Muzika se u početku puštala sa kasetofona, a kasnije i sa kompakt-disk plejera.

Tada se pojavljuju i prvi šverceri koji su donosili ploče iz Italije i Nemačke, preprodajući ih na ulici.

Pesme su se snimale na kasetama, pa je svako ko bi čuo nešto novo, pravio sopstveni miks pesama i donosio u Džoj na slušanje, sećaju se sagovornici BBC-ja.

Pored švercera ploča i hiperinflacije kafića koji su tih godina nicali kao pečurke, a zatvarali se još brže, otvara se i Muzički klub 81 u okviru Niškog kulturnog centra.

"Bila je to jedina koncertna sala u tom trenutku u Nišu, gde je komotno moglo da stane 700-800 ljudi.

"Sve što je bilo novo i kvalitetno u Jugoslaviji tih osamdesetih nastupalo je upravo u toj sali i koncerata je bilo svakog četvrtka - Film, Idoli, Šarlo Akrobata, Haustor, a to je onda dodatno uticalo da se jedan segment kulture razvije u gradu", priča Cvetičanin.

Pre svirke podrazumevala se poseta Džoju, koji im je ustupao skladište za instrumente.



Jedan od pevača koji je redovno posećivao "Džoj porodicu", bio je i Đorđe Balašević, pokojni jugoslovenski kantautor i pesnik, koji je na jednom od koncerata nosio i majicu sa logoom ovog kafića.

Iza šanka gotovo čitav radni vek Džoja radio je Jovica Mladenović.

"Služili smo sokove, tada su bile popularne staklene velike flaše, vinjak, među prvima smo pravili i služili espreso i kapućino u velikim šoljama", priseća se Mladenović za BBC na srpskom.

Među redovnim gostima bili su i glumci tadašnje Jugoslavije, jer je Niš svakog avgusta bio domaćin Filmskih susreta, jednog od većih filmskih festivala u državi.

Mladenović se priseća dolaska Lidije Vukićević koja je u to vreme bila mlada glumica, a koja će se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina proslaviti jednom od glavnih uloga u popularnoj seriji "Bolji život".

"Tražila je kapućino, donesem joj veliku šolju, prošaram malo penom.

"Htela je još jedan i sećam se da mi je rekla da nešto tako u Nišu nije pila", priča on.

Karta pića ubrzo je dopunjena mnogim koktelima koje su ukrašavali drvenim kišobrančićima i slamčicama.

Džoj je još jednom pratio novitete u svetu ugostiteljstva, jer su kokteli uz espreso prethodno bili dostupni samo u skupim hotelima, kaže Cvetičanin.

Na tom spisku pića, nije bilo, pak, mesta za pivo.

"Bilo je to 'piće alkoholičara', najlakše je bilo naručiti ga i cevčiti čitav dan.

"Hteo sam da izbegnem to dokoličarenje", objašnjava Mandić, danas penzionisani ugostitelj.

"Zašto je puno tamo, drogu li im sipa?"

Vrata lokala na adresi Dušanova 43 bila su otvorena za goste svakog dana od 10 do 22 časa.

Ovo radno vreme propisano uredbom grada odnosilo se na sve ugostiteljske objekte.

Jedino svetlo u ovoj ulici posle deset sati uveče dolazilo je upravo sa ove adrese.

Ta krupna, crvena, latinična slova J-O-U koja trepere bila su prva neonska reklama u gradu.

Međutim, Mandić se seća da je osamdesetih godina prošlog veka lokalna vlast usvojila uredbu o zabrani stranih reči u nazivima ugostiteljskih objekata.

Kako ga ne bi zatvorili, reklamu je skinuo, a blještava svetla nastavila su da trepere unutar lokala.

"Tadašnjim vlastima nije bilo jasno kako je to uvek puno, a sve mlad svet, pa se na lokalnom radiju često moglo čuti ironično pitanje koje bi voditelji provukli kao neku gradsku foru: 'Zašto je puno tamo, drogu li im sipa?'. Međutim mi smo nastavili da radimo", seća se Mandić.

Broj potvrda koje su mu bile potrebne da uopšte otvori kafić i ne pamti, ali se seća da je njihovo pribavljanje trajalo mesecima.

Doterani šminkeri u sakoima i dubokim pantalonama

Gosti ovog kafića slušali su muziku takozvanog Novog talasa, na raskrsnici panka, regea i rokenrola.

Oblačili su se po poslednjoj modi - špicasta obuća, teksas farmerke, košulje, pantalone sa dubokim pojasom, sakoi sa naramenicama, kožne jakne.

Zvali su ih šminkeri.

U međuvremenu, Džoj dobija konkurenciju, a najveću u kafiću Bolero.

Njegovi redovni gosti bili su isti oni koji su sedamdesetih provodili vreme na stepeništu ispred Narodnog pozorišta, priča Cvetičanin.

"Ta rokerska Bolero ekipa smatrala je da je samo njihova muzika dobra, dok su za novotalasnu muziku govorili da je bezvredna.

"Oni su slušali hard rok tonove, koji su već tada bili pase", priseća se ovaj 56-godišnji pisac.



Iako je bio redovan gost Džoj kafića, posećivao je i Bolero, jer se družio i sa ljudima koji su tamo izlazili.

Tako bi mu na ulazu u Bolero često u šali dobacivali - "evo ga ovaj šminker."

Kratka istorija kafića

Kafić kao mesto gde se ispijaju kafe ima dugu istoriju.

Ugostiteljsko mesto, ono što se danas naziva kafićem, otvoreno je u Carigradu, današnjem Istanbulu.

Britanika navodi da se to dogodilo 1550. godine.

Gotovo vek kasnije prvi zvanični kafić otvoren je u Oksfordu u Engleskoj.

U razmaku od nekoliko godina izvesni grk Paskua Rose otvorio je prvi kafić u Londonu.

Kafići će postati omiljeno mesto za druženje, ali ženama je pristup ovim mestima u 16. i 17. veku bio zabranjen.

Ovi ugostiteljski objekti otvoreni su potom u Italiji, Nemačkoj i Francuskoj.

Preteča onoga što će kasnije dobiti obrise kafića u Beogradu bio je bife Promaja.

Sve do 1979. u Beogradu su postojale kafane, restorani ali ne i kafići poput onih u evropskim prestonicama.

Tada se otvara Zlatni papagaj, a o popularnosti ovog kafića pevala je i beogradska grupa Električni orgazam, koja je prošle godine proslavila 40 godina postojanja.

Devet godina pre toga, u Zagrebu je otvoren Saloon.

Radio je svakog dana osim ponedeljkom.

"Ono što je Saloon bio Zagrebu, to je bio Džoj Nišu", priseća se Jovan Mandić, jedan od osnivača Džoja.

Sirena za kraj, svakom po parče uspomene

Dok se čitav svet spremao za dolazak Nove 1989. godine, Jovan Mandić se pripremao za oproštajnu žurku.

Bilo je vreme da se vrata ovog "gradskog mezimca" zaključaju.

"Prostor smo iznajmljivali, a i postalo je sve zamornije raditi, osetio sam prezasićenje.

"Imao sam tada 32 godine, bio sam među starijima i hteo sam nešto novo", priča Mandić gotovo četvrt veka kasnije.

Atmosferu 30. i 31. decembra 1988. objektivom je zabeležio je Dušan Mitić Car kome će, kako je kasnije ispričao, zatvaranje Džoja ostaviti najjači utisak.

Koncertom makedonske grupe Leb i sol zaokružena je jedna era, ističu sagovornici BBC-ja.

Frontmen grupe Vlatko Stefanovski je tada bio sa suprugom, koja je u to vreme bila u poodmakloj trudnoći.

Morao je da uđe kroz bočni ulaz jer je ulica bila zakrčena, prisećaju se vlasnik i konobar.

Dušanova ulica bila je pretposlednji put zatvorena, a kafić su "demolirali" upravo gosti.

"Svako je hteo nešto za uspomenu, pa su lomili i nosili kućama šta su stigli.

"Kraj osamdesetih je bilo poslednje normalno vreme u ovoj državi kada se živelo kako treba, a onda je sve otišlo…", ispričao je Car.

Za razliku od ostalih gostiju, Jovica Mladenović nije poneo ništa, jer, kaže sa setom, "sve to nosi u srcu".

Trideset prvog decembra 1988. šminkeri su se okupili poslednji put ispred broja 43 u Dušanovoj ulici.

Na ulazu ih je, kao i svih prethodnih godina, dočekao nasmejani vlasnik Mandić u fraku, a Jovica Mladenović bio je na starom mestu - iza šanka.

U otkopčanim jaknama, modernih frizura sa čašom pića i cigaretom u ruci oprostili su se od "crno-crvenog doma".

Imali su tamne naočare - bio je sunčan dan.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

©BBC na srpskom - B92
strana 1 od 157 idi na stranu