BBC na srpskom - B92

Oluja, Srbija i Hrvatska 27 godina kasnije: Mladi koji su odlučili da se vrate i "krenu od nule"

Oluje se ne sećaju, ali znaju priče njihovih roditelja. To ih nije sprečilo da se vrate u državu porekla.

Izvor: BBC
Podeli

"Od malena su mi govorili o našoj kući tamo negde na moru, slušao sam o našim maslinama i mestu gde mogu rasti mandarine."

Uz ove reči, Nikola K. odrastao je na brojnim izbegličkim adresama u Srbiji, kao vršnjak Oluje, vojno-policijske akcije hrvatskih snaga tokom koje je 1995. oko 200.000 Srba iz Hrvatske napustilo domove.

"Video sam kuću prvi put 2000. godine kada sam sa mamom otišao u rodni Benkovac, mesto na severu Dalmacije.

"Tada sam prvi put video i more, što mi se urezalo u sećanje", kaže 27-godišnji Nikola i ostavlja utisak da je tu priču ispričao već mnogo puta.

Nešto dalje, u dvorištu vremešne kuće u ličkom gradu Gračacu, Tatjana Munižaba pokušava da smiri šestomesečnog sina koji plače tokom našeg razgovora.

Dok njena baka preuzima brigu, 30-godišnja Tatjana se priseća odrastanja u izbeglištvu.

"Jeste da se mi deca ne sećamo Oluje, ali naš život je bio dosta unazađen.

"Roditelji su morali da krenu od nule, ali nama deci ništa nije falilo", kaže Tatjana mirnim glasom.



Hrvatska vojska i policija sprovele su operaciju Oluja od 4. do 8. avgusta 1995, čime je okončan četvorogodišnji oružani sukob.

Tada je više od 200.000 Srba napustilo domove na područjima Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, a pripadnici hrvatskih snaga ubili su oko 80 civila koji su bežali u koloni traktora i automobila, podaci su Međunarodnog suda pravde.

Do kraja 1995, u Hrvatskoj je ubijeno oko 400 Srba koji su odlučili da ostanu u njihovim kućama, pokazuju podaci Helsinškog odbora za ljudska prava.

Nema preciznih podataka o ukupnom broju žrtava, po nekim izvorima, u akciji hrvatske vojske Oluja nestalo je 1.805 osoba, a Hrvatski helsinški odbor za ljudska prava tvrdi da je tokom te operacije poginulo ukupno 677 civila.

Dokumentaciono-informativni centar "Veritas" u evidenciji ima imena 1.960 poginulih i nestalih Srba od kojih 1.205 civila, među njima 522 žene i 12 dece.

Generali Ante Gotovina i Mladen Markača osuđeni su 2011. pred Haškim tribunalom na po 18 godina zatvora zbog Oluje, ali su oslobođeni presudom Žalbenog veća.

Od Benkovca, Pančeva, Prištine, Temerina, Nove Pazove, pa do Zagreba

Porušena pravoslavna crkva u Deringaju, nedaleko od reke Otuča/BBC/Sandra Maksimović
Porušena pravoslavna crkva u Deringaju, nedaleko od reke Otuča/BBC/Sandra Maksimović

Sa Nikolom nam se put ukršta u selu Deringaj, blizu Gračaca.

Dok sedimo kraj reke Otuča, Nikola počinje priču time da je rođen u Benkovcu, gradu u Zadarskoj županiji, četiri meseca pre Oluje.

"Život moje porodice pre rata je bio dobar, bili smo dobrostojeća porodica koja se bavila stočarstvom", kaže on.

Prvi pucnji 1995. primorali su njegovu porodicu da spakuje stvari za nekoliko dana u dva automobila i krenu put dug 260 kilometara do Banja Luke, danas gradu u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine.

"Često govore da su mislili da je to samo privremeno, da će se brzo vratiti.

"Poneli su samo osnovne stvari, ali recimo i porodične albume sa fotografijama", navodi.

Kasnije je shvatio da mu taj detalj ipak govori da su i te kako bili svesni ozbiljnosti situacije.

Nikola ne pravi pauze u razgovoru, često odgovarajući sam i na nepostavljena pitanja.

Ometa nas samo zvuk vode.



Njegovu porodicu je put dalje odveo najpre u Pančevo, grad udaljen 20-ak kilometara od Beograda, potom su otišli 500 kilometara južnije, u Prištinu na Kosovu, da bi se ponovo vratili na sever Srbije, u vojvođanski Temerin, kada su njegovi baba i deda 1996. kupili kuću.

Čim smo se upoznali mi je rekao da mnogo voli Temerin, gradić udaljen 20 kilometara od Novog Sada, a sa radošću govori o periodu koji je proveo tamo.

"Tu smo imali dobre komšije, Mađare, koji su nas prihvatili", kaže Nikola.

Kroz smeh se priseća porodičnih priča kako su Mađarice učile njegovu baku da pravi zimnicu, a ona njih kako se sprema riba.

Naziva to "vrlo ugodnom kulturnom razmenom".

Ubrzo se atmosfera menja, kada kaže da su problemi počeli 1999. pošto su se njegovi roditelji, sestre i on preselili u Novu Pazovu, takođe vojvođanski gradić, na 30-ak kilometara od Beograda.

"Jednom sam pokušao da priđem deci koja su se igrala u nekom dvorištu.

"Kada sam krenuo da uđem, jedan dečak je rekao da me neće pustiti, zato što sam izbeglica", kaže.

Iako sada smireno govori o tome, navodi da ga je tada to bolelo.

Vremenom su postali dobri prijatelji i prevazišli te razlike.

Međutim, morao je da se prilagodi.

"Naučio sam da pričam ekavicu, iako sam sa roditeljima pričao ijekavicu.

"Ukoliko bih nekad u društvu izgovorio reč na ijekavici, počelo bi podsmevanje", priseća se Nikola.

Ono se, dodaje, najbolje ogledalo dok su igrali fudbal.

"Kad bismo se posvađali, odmah bi isplivale uvredljive predrasude.

"Govorili su mi da sam izbeglica, Hrvat ili čak ustaša", kaže.

To ga je mučilo sve do kraja osmog razreda, kada je odlučio da u Zagrebu, glavnom gradu Hrvatske, upiše Srpsku pravoslavnu opštu gimnaziju 2010.

A sa prelaskom na ovu temu, raspoloženje odmah postaje vedrije.

"To je bila škola namenjena tome da nas decu koja su prolazila kroz takve situacije, decu iz takvih krajeva, dovede u Zagreb", navodi.

Kaže da mu je bilo veliko olakšanje kada je upoznao vršnjake koji su pričali na "našem ijekavskom govoru".

"Kao da sam skinuo neki ogrtač koji me je gušio i bio mi jako težak.

"Napokon sam mogao da budem ono što jesam", navodi.

Tada se prvi put susreo sa vršnjacima Hrvatima.

"Svi smo živeli zajedno u učeničkom domu, nas 200 ili 300.

"Međutim, tu je počeo drugi niz problema", kaže.

Navodi da je ponekad bilo provokacija i maltretiranja, a ponovo posmatra kroz fudbal.

"Kada se posvađamo, znali su da me vređaju po nacionalnoj osnovi", kaže.

Ali sada govoreći tonom psihologa objašnjava da je uvek nastojao da razume zbog čega se to dešava.

"To su elementi vršnjačkog nasilja, da nisam Srbin, vređali bi me zbog dugačke kose", navodi.

Ipak se osećao sigurno, kaže, zato što škola nije bila velika i vladala je porodična atmosfera.

"Moje roditelje je brinulo da li će me neko napasti, ali nama je mnogo prirodnije da živimo u Hrvatskoj kao pripadnici srpske nacionalne manjine, nego da smo u Srbiji.

"Mi smo uvek znali da se moramo vratiti i izboriti za naše mesto u toj državi", kaže odlučno.

Dodaje da su se zahvaljujući toj školi on i njegova starija sestra vratili u Hrvatsku, a Nikola je kasnije upisao i završio Pravni fakultet u Rijeci, lučki grad u severnom delu hrvatskog primorja.

"Došao sam tamo i bio u nekom grču, bio sam među nepoznatim ljudima.

"Posle nekog vremena sam se otvorio i rekao da sam Srbin, a ljudi su mi rekli pa šta", priseća se i govori mi poneku dogodovštinu sa fakulteta.

Porodica uskoro ponovo na okupu

Nikolina porodična kuća u Benkovcu srušena 1997. godine, a sada delimično obnovljena/BBC/Sandra Maksimović
Nikolina porodična kuća u Benkovcu srušena 1997. godine, a sada delimično obnovljena/BBC/Sandra Maksimović

Nikola je svakog leta i zime išao u Benkovac, još dok je živeo u Srbiji.

Međutim, boravili su kod rodbine, kaže, zato što je njihova kuća srušena.

"Prvo je bila opljačkana 1995, a porušena je kada su moji baba i deda pokušali da se vrate.

"To je bila velika porodična trauma, sama činjenica da je neko pokušao oduzeti naš zavičajni dom je bila šokantna", navodi uznemireno.

Njegovi baba i deda su se u međuvremenu vratili i obnovili deo kuće, Nikola ih sad tamo redovno posećuje iz Zagreba, gde radi kao pravnik.

Posle završetka srednje škole i Nikolina mlađa sestra se vratila u Hrvatsku.

Sada čekaju roditelje, koji trenutno rade u Nemačkoj, da im se pridruže.

Posle 12 godina života u Hrvatskoj, kaže da je shvatio da Srbi nisu sami i izolovani.

"Pogrešan je utisak koji političari u Srbiji ostavljaju kada govore da se Srbi boje izaći iz kuće, da nas u Hrvatskoj samo šikaniraju.

"Postoje određeni incidenti, koji su se i meni dešavali, ali se ne sme sve svoditi na to, ne želim da se Hrvatska svodi samo na ratne zločine koji su neki Hrvati napravili", navodi Nikola.

Kako Hrvatska u muzeju čuva ratno sećanje:

'Kretanje od nule'

Lički grad Gračac u kom se i danas vide tragovi rata/Sandra Maksimović / BBC
Lički grad Gračac u kom se i danas vide tragovi rata/Sandra Maksimović / BBC

Tatjana je rođena u ličkom gradu Gračacu 1992, a tada su se i njeni roditelji uselili u tek završenu kuću opremljenu novim nameštajem.

Priča o kući, spratovima, nameštaju i materijalima, pokušavajući da mi dočara kako je sve bilo novo.

Ali u njoj su živeli do 1995, kada su morali da je napuste.

Tatjana mi objašnjava kako je njena mama nekoliko dana pre Oluje otišla u posetu roditeljima koji su živeli u Vojvodini.

Tada je povela trogodišnju Tatjanu i njenu dve godine stariju sestru.

"Ponela je stvari samo za nekoliko dana, nije znala da će biti bežanja.

"Moji ništa nisu izneli iz kuće, čak ni to nešto para što su imali, sve je ostalo", kaže ona razočarano.

Njen izraz lica govori da su stvari odavno prihvatili onakvim kakve jesu.

Tako su i oni ostali u Bačkom Bregu, selu na 30 kilometara od Sombora.

Dok govori da je to bila velika muka i da njena porodica nije imala nigde ništa, šeta po dvorištu i drži sina.

"Roditelji su morali da krenu od nule", navodi Tatjana.

Sve vreme nas sluša njena baka, koja se ponekad ubaci da potvrdi priču ili dopuni Tatjanina sećanja iz detinjstva.

"Prvo smo bili u kući kod maminih roditelja, gde je živeo ujak sa dvoje dece.

"Kad je puna kuća, tu su stalno i razmirice, nije bilo mesta za sve", navodi.

Tada su njeni roditelji iznajmili smeštaj u jednoj staroj školi u kom su bili skoro pet godina.

"To je bila samo jedna prostorija, čak su i plafoni pali, a nismo imali ni šporet ni kupatilo", kaže ona i pokazuje rukama kako je plafon izgledao.

Dodaje da je zbog toga njen otac odlučio da proda kuću u Gračacu, koja je bila opljačkana ali ne i srušena, kada je došlo vreme da Tatjana i sestra krenu u školu.

"Više se nije moglo...", sleže ramenima.

"Morali smo da prodamo kuću 2000. Roditelji su videli da nema nazad, da nema vraćanja", navodi Tatjana.

Upravo su na području Like u proleće 1991. izbili sukobi lokalnih Srba i hrvatske policije.

Na Uskrs, 31. marta iste godine, desio se prvi veći oružani okršaj na Plitvičkim jezerima.

Pobunjeni Srbi tvrdili su da se ne osećaju bezbedno u referendumskoj atmosferi u kojoj je Hrvatska glasala o izdvajanju iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a hrvatske vlasti su tvrdile da žele da uspostave red i kontrolu na teritoriji celokupne Hrvatske.

To je bio uvod u oružani sukob tokom kog je došlo do raspada Jugoslavije.

Od Bačkog Brega do Beglučana

Iako su izbegli iz Hrvatske, Tatjanina porodica je živela u mestu u kom je 90 odsto hrvatskog stanovništva.

Više puta ponavlja kako je srećna što je tamo odrasla.

"U Bačkom Bregu nismo imali problema, štaviše komšije Hrvati su nam pomagali i bili su uz nas.

"Moji najbolji prijatelji su Hrvati, tamo su dobri ljudi", kaže.

Kako Sunce sija sve jače, sklanjamo se u hlad.

Tada govori kako je počela redovno da odlazi u Gračac 2010, pošto su se njeni baba i deda vratili u staru kuću, ovu iza koje sad sedimo.

Tu joj se desila ista sudbina kao i njenoj majci.

"Mamini roditelji su rođeni u Lici, ali su otišli u Vojvodinu kao deca 1946.

"Ona je rođena u Bačkom Bregu, ali je stalno išla kod bake u Hrvatsku", kaže.

Dodaje da je tu upoznala njenog oca i zbog njega ostala u Gračacu.

Počinje da se smeje i kaže kako je i ona tokom posete babi upoznala muža.

"Dve godine kasnije sam se preselila kod njega u selo Begluci, kod mesta Srb, na 50 kilometara od Gračaca", priseća se.

Pitam je da li joj se selidba teško pala, ali ona odmahuje glavom.

"Već sam znala mnogo ljudi u tom području zato što sam stalno dolazila.

"Moj otac se bojao kako ću biti prihvaćena, ali za četiri godini koliko živim tu, nisam imala nikakvih problema", kaže.

Sada ima dvoje dece i zaposlena je kao vaspitačica u dečjoj igraonici.

Ponovo se sklanjamo u hlad, ali beba ovog puta počinje da plače.

Podseća je to na planove za budućnost.

"Nostrifikovala sam diplomu Pedagoškog fakulteta u Somboru i spremam se da polažem državni ispit u Hrvatskoj.

"Navikla sam se već, upoznala nove ljude. Kao da sam u Srbu 100 godina, tako se osećam", kaže Tatjana.

Granični spor Srbije i Hrvatski koji spaja, a ne razdvaja:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

©BBC na srpskom - B92
strana 1 od 136 idi na stranu