Portret Nadežde Petroviæ na novèanici od 200 dinara/BBC
Zavucite ruku u džep.
Ako imate novčanicu od 200 dinara, dobro je osmotrite s obe strane.
Tu su obrisi uzbudljivog i neobičnog života na koji se retko obraća pažnja.
Na njoj je Nadežda Petrović - srpska slikarka, dobrotvorka, žustra govornica, novinarka, fotoreporterka, bolničarka i heroina Prvog svetskog rata.
Kad se pogleda u sivkasto-narandžasto parče papira, prva asocijacija treba da bude da je ona prva žena u modernoj Srbiji na novčanici, kaže istoričarka umetnosti Ljubica Miljković za BBC.
"Nadežda Petrović je čitav život posvetila ne samo slikarstvu, već i borbi za socijalna, društvena i ženska prava, to je njena veličina.
"Ona je druga žena slikar rođena na teritoriji Srbije i najznačajnija", navodi Miljković.
U najznačajnije srpske slikarke s kraja 19. i početkom 20. veka Nadeždu Petrović ubraja i Britanski muzej.
Postoji mogućnost i da joj Unesko, organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu oda priznanje tako što će obeležavanje 150. godišnjice njenog rođenja uvrstiti u kalendar.
Zašto je danas važna?
Vanja Milaèiæ kao Nadežda Petroviæ/Nebojsa Babic\PROMO
Pored slikarske četkice, Nadeždin 42-godišnji život bojile su i neobična harizma i pravdoljubivost.
Značaj Nadežde Petrović je veliki i u priličnoj meri istražen sa aspekta njene uloge kao heroine Prvog svetskog rata koja je kao bolničarka stradala od tifusa, kaže istoričarka Ana Stolić.
"Kada je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (posle Prvog svetskog rata) nastojalo se da se istaknu žene koje su na neki način preuzele muške uloge tokom rata.
"A njihovi doprinosi su razni počev od lekarki, bolničarki, žena koje su dovodile strane misije, prikupljale pomoć, do žena koje su održale kuće i domaćinstva tokom okupacije", navodi naučnica koja se posebno bavi istorijom feminizma u Srbiji.
Ono što je Nadežda posejala, savremene žene osećaju, smatra glumica Vanja Milačić.
Ona odnedavno igra monodramu "Nenapisana pisma" o Nadeždi Petrović po tekstu čačanske spisateljice Milkice Miletić, a u režiji Nataše Radulović.
U predstavi se govori o prepisci slikarke i njenog bliskog prijatelja - vajara Ivana Meštrovića, na osnovu obimne istorijske građe.
Međutim, njih dve su se "upoznale" mnogo ranije - u Vanjinoj ranoj mladosti.
"Ali kako godine idu, kako sazrevam i kao umetnik i kao čovek, na potpuno drugačiji način je doživljavam sad - i njenu umetnost, aktivizam, hrabrost.
"To što je ona uradila je omogućilo mojoj generaciji i generacijama žena koje dolaze mnogo veću slobodu i veću mogućnost izbora, ona je uzrok, ja sam posledica", kaže 44-godišnja glumica.
Raskinula veridbu
Nadežda Petroviæ, vojna bolnica Valjevo 1915. godine, Spomen Zbirka Nadežde i Rastka Petroviæa Narodni muzej u Beogradu/Narodni muzej u Beogradu
Jedna u nizu stvari koje je Petrović uradila, a da su bile ispred njenog vremena, jeste raskid veridbe davne 1898. godine.
Ona je sa 25 godina odlučila da se ne uda za oficira, uvređena jer je njegova majka tražila veliki miraz.
"O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar a ne žena, žena ima dosta.(...)
"Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača", napisala je u pismu majci posle čega se posvećuje umetnosti.
Porodica je podržala i nikada se nije udavala, niti imala dece.
Nadeždin postupak, posebno u tadašnjoj Srbiji gde se to smatralo prvorazrednim skandalom, može se tumačiti kao "osvajanje slobode", kaže istoričarka Stolić.
"Ličnu slobodu je gradila kroz stvaralaštvo, ali i kroz patriotsku stranu društvenog angažmana", kaže Stolić.
Životni put - iz ugledne porodice
5. Nadežda kao bolnièarka, Spomen Zbirka Nadežde i Rastka Petroviæa, Narodni muzej u Beogradu/Narodni muzej u Beogradu
Nadežda Petrović je rođena u Čačku 11. oktobra 1873. godine u uglednoj porodici dvoje učitelja, kao prvo od devetoro dece.
Otac Dimitrije je bio istoričar i poslanik radikalne stranke, a majka Mileva je volela poeziju i istoriju.
Nadeždin ujak bio je Svetozar Miletić, jedan od boraca za nacionalna prava Srba u Austrougarskoj.
Kada je imala 11 godina, porodica se seli u Beograd u kuću rođaka na Paliluli, a otac dobija posao u poreskoj upravi.
"Ta kuća, osim što je bila mesto na kome se okupljala tadašnja beogradska kulturna i politička elita, bila je i prava umetnička riznica.
"Petrovići su posedovali veliku zbirku starih ikona, jednu od najboljih privatnih biblioteka, zbirku muzičkih instrumenata; u takvom okruženju formirala se i živela Nadežda Petrović", opisuje njen put list Vreme.
I Nadeždina braća i sestre bili su vrlo daroviti, najpoznatiji je najmlađi - pesnik i putopisac Rastko Petrović.
Nadežda je završila tada prestižnu Višu žensku školu, a uporedo je pohađala privatne časove crtanja kod očevog prijatelja, čuvenog slikara realiste Đorđa Krstića.
Slikarski put i neprihvatanje
Nadeždin i Meštroviæev atelje u Parizu, 1911/12. godine, Spomen Zbirka Nadežde i Rastka Petroviæa, Narodni muzej u Beogradu/ Narodni muzej u Beogradu
Nadežda Petrović je bila prva učenica u ateljeu slovačkog umetnika Kirila Kutlika, predstavnika simbolizma u Beogradu.
Sa 20 godina dobiće posao nastavnice crtanja u Višoj ženskoj školi, a zatim i u Ženskoj beogradskoj gimnaziji.
Iz današnje perspektive njena umetnost bila je potpuno u saglasju sa tadašnjim tokovima svetske umetnosti, navodi Miljković.
Ona je radila izložbu povodom 125 godina od Nadeždinog rođenja za Narodni muzej - "Put časti i slave".
"Imala je fantastičan osećaj za vreme, bila je odlično obaveštena o svemu, ali je sve znala da propusti kroz emocije i tako da svoju sliku sveta i same sebe".
Za razliku od sveta premreženog internetom, na prelazu vekova nije bilo komunikacija i monografija u boji.
Slikari su morali ili lično da se upoznaju sa novitetima ili da ih naslute.
"Kada je počinjala, Beograd je imao 30.000 stanovnika i nije bilo telefona.
"Tada je trebalo da imate stvarno senzibilitet da budete u tokovima svetske umetnosti", opisuje istoričarka umetnosti u penziji.
Spomenik u Pionirskom parku poklon je Beogradu za godišnjicu samita Nesvrstanih 1989. godine, rad je Angeline Gatalice/BBC
Stipendiju vlasti za studije u Minhenu dobija 1898. godine.
Boravak u ateljeu Slovenca Antona Ažbea imaće velikog uticaja na njen dalji umetnički izraz.
Tamo se družila sa Kandinskim i mnogim značajnim umetnicima.
Govorila je tri jezika - nemački, ruski i francuski.
"Nadežda je bila internacionalac koji je voleo svoj rod", kaže Miljković.
Ipak taj rod je njenu prvu samostalnu izložbu 1900. godine dočeko sa neodobravanjem i kritikama.
I ona je bila svesna toga.
"Za sve se traži vremena, a za vaspitanje publike malo duže vremena", govorila je.
"I to je njena veličina, ona nije poklekla.
"Ne znamo njene emocije, da li je patila, ali ona se nije obazirala na to", podseća Miljković.
`Nacionalni feminizam`
Nadežda Petroviæ u Prizrenu, 1912. godine, Spomen Zbirka Nadežde i Rastka Petroviæa, Narodni muzej u Beogradu/Narodni muzej u Beogradu
Paralelno, od povratka u Srbiju počinje i njena žustra borba za pravednije društvo.
Kraj 19. i početak 20. veka je vreme velike politizacije i nacionalizacije društva u Srbiji, opisuje istoričarka Stolić.
To je proces koji je trajao decenijama, a vrhunac je doživeo tokom epohe ratova - u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Odrazio se i na deo srpskih žena koje su bile školovane.
One su bile u manjini, 90 odsto žena tog doba živi na selu.
"Taj jedan sloj žena koji pripadaju građanskom društvu, višem društvenom sloju, aktivno učestvuju u patriotskoj mobilizaciji.
"One postaju maksimalno uključene u tekuće političke događaje, koliko je njihov društveni staus dopuštao", kaže Stolić.
Primer takvih žena je udruženje Kolo srpskih sestara, u kom je Nadežda Petrović bila jedna od osnivačica.
U osnivanju ove humanitarne ženske organizacije učestvovao je i pisac i diplomata Branislav Nušić.
"Kolo je po mom dubokom uverenju prva protopolitička ženska organizacija u Srbiji, imale su odlike političke organizacija iako one nisu htele to da priznaju", kaže Stolić, dodajući da su u "pozadini stajali muškarci".
Među osnivačima su bili Delfa Ivanić i njen suprug Ivan Ivanić sa diplomatskim iskustvom u Ministarstvu spoljnih poslova.
"Sredstva koja je Kolo prikupilo za pomoć makedonskim ilindenskim ustanicima 1903, kao sekretar udruženja sama nosi u Makedoniju, iz koje je kao novinar izveštavala za listove `Slovenski jug` i `Pijemont`", pisala je Tanja Jovanović u Vremenu u tekstu "Borbena vizija budućnosti" 2010.
Ustanak započet na pravoslavni praznik Ilinden 2. avgusta 1903. bio je makedonska oružana pobuna protiv vlasti Osmanskog carstva.
Kolo je bilo usmereno i na područje Kosova i pomoć tamošnjim crkvama i manastirima, kao i ljudima na tom području.
Tu srpske vlasti formalno nisu imale uticaja, ali u tim pravcima su se kretali spoljnopolitički ciljevi Srbije u tom trenutku, dodaje ona.
"Jovan Skerlić, ocenjujući ceo taj ženski pokret pred Prvi svetski rat, rekao je da je reč bilo o nacionalnom feminizmu.
"To danas zvuči kao oksimoron, ali kad se ima u vidu epoha, to nije bilo ništa novo za mlade nacionalne države kakva je bila Srbija ili za nacionalne pokrete u okviru velikih carstava - poput Čeha, Slovaka ili Mađara u Habzburškoj monarhiji", navodi naučna saradnica Istorijskog instituta Beograd.
Po povratku iz Makedonije i strahota koje je tamo videla, prozebla i bolesna, Nadežda se neko vreme povlači na porodično imanje u Resnik i u potpunosti posvećuje slikanju i pripremi radova za predstojeću veliku "Jugo-Slovensku" izložbu.
Sledeće 1904. godine počinje organizaciju Prve jugoslovenske umetničke izložbe i osnivanja Društva srpskih umetnika "Lada", podaci su zvanične biografije sa sajta čačanske umetničke galerije Nadežda Petrović.
Za to će biti odlikovana ordenom Svetog Save IV stepena.
Pisala je likovne kritike savremenika i zalagala se za prevazilaženje "tradicionalističkih likovnih shvatanja".
Nadežda Petroviæ pored Meštroviæeve skulpture, 1912. godine, Spomen Zbirka Nadežde i Rastka Petroviæa, Narodni muzej u Beogradu/Narodni muzej u Beogradu
Paralelno, radi na osnivanju Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu kod Pirota, koja rad započinje 1905.
Južnoslovenska, a zatim i jugoslovenska ideja postojala je na Balkanu od 19. veka, ali početkom 20. podržavaju je brojni istaknuti umetnici i pojedinci.
Prva zajednička država Južnih Slovena nastaće tek 15 godina kasnije 1918.
Put ka emancipaciji žena
"Ono što su njeni roditelji započeli boreći se za razna prava, da se uvede sanitarna služba za decu, recimo, još sredinom 19. veka to je Nadežda nastavila onako baš do kraja", kaže Miljković.
Tako se do kraja zalagala i za izjednačavanje prava žena sa muškarcima.
Školovane žene u njeno vreme teško su mogle da se zaposle ili su imale mnogo manja prava od muškaraca na istim položajima i sa istom spremom.
Tako je i Nadežda bila primorana da piše ministru da joj omoguće zaposlenje po povratku sa studije iz Minhena.
"Ženama je bila umanjena poslovna sposobnost, prema srpskom građanskom zakoniku, a ženska deca nisu imala pravo nasleđivanja", podseća Stolić.
Nisu imala prava na povišicu ili penziju, dodaje.
Tako je 1906. formiran Srpski ženski savez koji je okupio brojna vrlo uticajna ženska udruženja, među kojima i Nadeždino Kolo srpskih sestara.
Ubrzo su se učlanili u Međunarodni ženski savez i kao jedan od zahteva zatražili pravo glasa za žene, ali će ta borba ostati u senci predstojećih ratova.
Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. bila je povod za vatrene patriotske govore sa balkona Narodnog pozorišta.
To je bila "kap koja je prelila čašu" u smislu pritska Austrougarske na Srbiju, kaže Stolić.
Formira se Odbor žena u koji ulaze sve viđenije žene iz ženskih udruženja, a najviše ih je iz Kola srpskih sestara, gde Nadežda Petrović ima glavnu ulogu.
"U septembru 1908. na današnjem Trgu Republike ona je održala upečetljiv i emocijama ispunjen patriotski govor, koji je završio rezolucijom žena.
"To je prvi ženski miting na kom je bilo više govornica, ali je najduže govorila Nadežda Petrović", ističe Stolić.
Govorila je posle Nušića, kaže Vanja Milačić, koja taj govor citira i u predstavi.
"To je bilo impresivno šta ona tu sve izgovara, kaže `politika me toliko obuzima da nemam sna, gotovo zaboravim da sam slikar`", kaže glumica.
Nastavlja i da stvara i kasnije je izlagala u brojnim evropskim prestonicama.
Njena slika iz 1907. Dereglije na Savi (drveni čamci u prevodu), predstavlja primer impresionizma u srpskom slikarstvu.
"Tu sliku jedino mogu da poredim sa Moneovom Impresija, rađanja Sunca", kaže istoričarka umetnosti.
Tokom 1910. odlazi u Pariz, tamo se sreće sa avangardom i Matisom i Pikasom, pisalo je Vreme.
Petrović se smatra srpskom pripadnicom fovizma, pokreta s početka 20. veka koju su činili francuski slikari poput Anri Matisa.
Glavno obeležje fovizma je deformacija figura i žustrina boje.
O umetničkom značaju Nadežde Petrović je prošle godine pisala i američka likovna kritičarka Meri Gregori.
Ova ljubiteljka umetnosti za BBC na srpskom kaže da je Nadeždin rad otkrila tokom istraživanja žena umetnica.
Iako je naziva pionirkom ratne fotografije te radove nije videla, ali se upoznala sa mnogim reprodukcijama njenih slika.
"Od prvog dela koje sam videla bilo je jasno da je ona bila talentovana, snažna, samouverena umetnica, u dodiru sa dostignućima umetnosti svog vremena.
"Petrović je jasno odgovorila na impresionizam i fovizam, ali originalnim i individualnim umetničkim glasom", navodi Gregori u pisanom odgovoru.
Pošto je svet umetnosti često prilično regionalan, ona se nada da bi priznanje Uneska moglo učiniti se više ljudi širom sveta upozna sa delom Nadežde Petrović.
Kao i mnogo toga u Nadeždinom životu, ni apstraktna umetnost kao nova i revolucionarna nije bila po ukusu tadašnje kritike, posebno na Balkanu.
Sa jedne od jugoslovenskih izložbi za pastel, delo urađeno boštanim bojama, dubrovačkog slikara Josifa Lalića dato je 3.750 dinara, a Nadežda je pisala Ministarstvu da otkupi njene dve kapitalne slike za 1.000.
"Ona je molila da joj kupe dve kapitalne slike da bi mogla da leči giht koji je zaradila u ratnim putešesetvijama, a oni joj otkupljuju samo jednu sliku za 500 dinara.
"Taj pastel Josifa Lalića da hoćete da prodate sad ne biste mogli da da dobijete 200 ili 300 evra, a Nadeždinu sliku koja je srećom u Narodnom muzeju mogli biste da dobijete 200.000 evra", opisuje Miljković.
Nadežda Petroviæ was a Serbian painter and one of the women war photography pioneers in the region. Considered Serbia's most famous impressionist and fauvist, she was the most important Serbian female painter of the period#womenartistspic.twitter.com/Ojm54Z1Hk3
Nije bila sputana ničim, čak ni sopstvenim uspehom i talentom
analiza Meri Gregori,
likovna kritičarka i novinarka iz Njujorka
Najvažnija osobina Nadežde Petrović za mene je to što nije bila sputana ili kontrolisana ničim, čak ni sopstvenim uspehom i talentom.
Kada je stvarala umetnost, bila je veoma dobra u tome.
Kada je bila učiteljica, verujem da se snažno borila za svoje učenike.
A kada je njenim sunarodnicima Srbima bila potrebna pomoć, pritekla je u pomoć komšijama i zajednici kao medicinska sestra u ratu, spasavajući mnoge živote, čak i po cenu sopstvenog.
Njena ljudskost je bila izuzetna.Pogledajte video o Milevi Marić
Kraj puta u Valjevskoj bolnici
Figura Nadežde Petroviæ kao bolnièarke tokom Prvog svetskog rata na poleðini novèanice/BBC
Umetnica nastavlja da bude i rodoljupka.
I tokom Balkanskih ratova 1912-1913 i kasnije na početku Prvog svetskog rata Nadežda Petrović prijavljuje se kao dobrovoljna bolničarka.
U sanitetu u pozadini fronta pomažući ranjenicima, preležala je tifus, koleru i upalu pluća.
Objava rata 1914. zatekla ju je na Venecijanskom bijenalu gde je bila na izložbi Meštrovićevih skulptura.
Odbila je predlog Vrhovne komande da se pridruži Crvenom krstu u Švajcarskoj, već se pridružuje poljskoj bolnici Dunavske divizije koja je menjala položaj prateći vojsku.
U slobodno vreme slika manastire i predele koje posećuje s vojskom, a tad se oprobala i kao prva ratna fotografkinja u Srbiji.
Poslednja stanica bilo joj je Valjevo.
Tokom 1914. i 1915. tokom epidemije tifusa ovaj grad u Zapadnoj Srbiji bio je grad-bolnica u kom je dnevno umiralo i do 150 ljudi.
Kada bi ponestalo zavoja, cepala je uniformu i previjala ranjenike.
Pisala je porodici o očima ranjenika " iskolačenim bezumno od bola i straha pred smrću".
"Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam bili doneli dvadeset oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena.
"A kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, nemogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili...", citirano je njeno pismo u monografiji "Nadežda Petrović od proleća do zime" Narodnog muzeja.
Simbolično, poslednja slika koju je uradila je Valjevska bolnica.
Tada ponovo dobija tifus i posle sedam dana umire 3. aprila 1915.
Njeni posmrtni ostaci preneti su iz Valjeva na beogradsko Novo groblje 1935.
Kada je Nadežda potpuno prihvaćena?
Može se reći, tek posle smrti 1938. kada je rađena retrospektiva za godišnjicu rođenja.
Likovni kritičar i univerzitetski profesor Branko Popović tada je pisao sa oduševljenjem o njoj.
Kustoskinja Katarina Ambrozić je uradila doktorsku disertaciju o delu Nadežde Petrović, a kasnije izložbu i monografiju 1973.
Trećina opusa Nadežde Petrović nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića je veoma kratko bio otvoren za publiku, od 1975. do 1986. godine zbog veoma loših uslova u zgradi u Profesorskoj koloniji.
Nadežda kao spas
Nadežda Petrović i danas može biti inspiracija za sve nas, smatra Miljković.
"Od nje možemo da naučimo mnogo toga, ali na prvom mestu da se borimo za prava svih - ne razdvajajući muškarce, žene, decu, ljude sa hendikepom, različitih religioznih ili seksualnih opredeljenja", kaže ona.
Vanja Milačić je uverena da mladi ljudi o njoj danas malo znaju, uprkos novčanici od 200 dinara.
Za razliku od njih, Milačić je kaže, "rasla sa Nadeždom Petrović". Čitala je o njoj kao devojčica.
"Pošto sam ja iz Podgorice, iz jedne stvarno surove male sredine kakva je bila dok sam odrastala, za mene je Nadežda bila neka vrsta spasa.
"Videla sam kako se može izraziti i bunt i stav i prekor, ali i kako mlada žena može da ima hrabrosti da iz svega toga izađe i ispuni svoj san", zaključuje Milačić.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Filipinske i američke trupe počele su danas vojne vežbe "Balikatan" u Filipinima, koje će trajati do 10. maja, a uključivaće i pomorske vežbe u Južnom kineskom moru, na čije teritorije polažu pravo i Kina i Filipini.
Rat u Ukrajini – 788. dan. Ukrajinska vojska je tokom prethodnog dana gađala ciljeve u ruskim oblastima Belgorod i Smolensk pri čemu su poginule dve osobe, povređeno je nekoliko ljudi i uništeno je skladište goriva.
Severnoatlantska meridijanska struja (AMOC) usporava brže nego što se mislilo i približava se tački bez povratka, a posledice za ceo svet biće teške, upozprava okeanograf.
Ruski ekolozi upalili su alarm zbog opasnosti od curenja radioaktivnih supstanci kako se poplavne vode približavaju rudniku urana u region Kurgan na Uralu.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se danas u sedištu UN sa predstavnicima država članica UN iz afričke grupe, kako bi im objasnio poziciju Srbije povodom najavljene rezolucije o genocidu u Srebrenici.
Komentari 2
Pogledaj komentare