BBC na srpskom - B92

Književnost i Srbija: Roman o Londonu - 50 godina od izlaska poslednjeg dela Miloša Crnjanskog

Komunisti su ga optuživali ga da je fašista, a nobelovac Ivo Andrić je za njega rekao: "Od svih nas, jedino je Crnjanski rođeni pisac".

Izvor: BBC
Podeli
BBC
BBC

U iznošenom vojničkom šinjelu, praznog pogleda, ali plemićkog stasa, ruski carski emigrant knez Nikola Rjepnin gordo je koračao ulicama glavnog grada Velike Britanije.

Glavni je junak poslednjeg romana Miloša Crnjanskog - Roman o Londonu, objavljenog pre tačno 50 godina.

Simbol je stranca koji pokušava da se snađe u zemlji drugačijih običaja, jezika i kulure, zemlji u kojoj se osećao strano i neprihvaćeno.

Prinuđen da napusti carsku Rusiju usled promena političkih snaga, pokušavao je da se skrasi u drugim evropskim metropolama da bi se se na kraju obreo u Lonodnu.

"Izgubio je ukus života.

"Prolazio je kao senka, ako još ima senke", opisivao je Miloš Crnjanski svog junaka.

Roman o liku ili o gradu?

Sam naziv romana pokrenuo je debatu među kritičarima književnosti.

Postavljalo se pitanje da li je reč o romanu koji u prvi plan stavlja grad ili glavnog lika.

Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, ističe da delo ima komponente romana o gradu ali da je možda najbliže istini ono što je i sam Crnjanski na početku romana napisao.

"Tu glavni junak nosi pripovedenje, on je egzistencija.

"Dok je velegrad neka vrsta epohe, neka pozadina i panorama, glavna egzistencijalna priča vezana je za tog junaka", pojašnjava Lompar za BBC na srpskom.

Za Vesnu Goldsvorti, književnicu i profesorku engleske književnosti i kreativnog pisanja na univerzitetu u Eksteru, to je prvobitno roman o ljubavi, zatim roman o stranstvovanju, a na kraju roman o gradu u kome i ona sada živi.

"Istovremeno mi je postajalo jasnije zašto Crnjanski nije pisao o srpskoj emigraciji koju je poznavao bolje od ruske.

"Ruski kostimi su maska koja oslobadja od inhibicija, ali pritom čini štivo apstraktnijim u usredsređenosti na krhki ego emigranta."

Posleratni London očima Miloša Crnjanskog

BBC/Predrag Vujić
BBC/Predrag Vujić

Poput tihe melodije koju vam neko šapuće na uvo, Crnjanski čitaoca upoznaje sa ulicama Londona koji je na stranicama romana često obojen tmurnim bojama.

Na čas je "velika, ajkula, sa ljudskim zubima i magnet Evrope", a na trenutke čarobno mesto iz bajke u kome se nada budi na svakom koraku.

"Roman je apsolutno jedinstven kao viđenje posleratnog Londona očima stranca.

"Ja sam toj knjizi posvetila mnogo vremena, ali tek pišući Gospodina Ka shvatila sam koliko tu zaista ima bravurozno prenesene londonske stvarnosti.

"Ti opisi su vrhunski pasusi evropske književnosti", kaže Goldsvorti za BBC na srpskom.

Ponekad joj se čini, narcisoidno, da je to roman koji samo ona razume u potpunosti, jer se i sama preselila u grad koji leži na reci Temzi.

"To je 'moj' roman. Istovremeno sam pod senkom slike Londona koju je stvorio Crnjanski, htela ne htela u stalnom dijalogu s njim, a moj doživljaj grada radikalno je drugačiji."

Motiv migracije u delima Miloša Crnjanskog

Izmeštanje sa svog ognjišta i motiv putovanja, bilo je da reč o samovoljnom ili prinuđenom odlasku provlače se kroz gotovo sva dela ovog književnika.

Ključni motiv jeste stranac u odnosu na sebe ali i na svet.

"Bilo je seoba, i biće ih večno, ali živeti u svojoj zemlji je logično, ma kakav to život bio.

"Utuđini nije", piše Crnjasnki u Romanu o Londonu.

"Motiv migracija i preseljanja u dubokoj vezi je sa ritmom 20. veka.

"To je jedna neprekidna promena, koja se odigrava u različitim pravcima i konstanta je njegovog dela, sve do poslednjeg, za života objavljenog Romana o Londonu", naglašava profesor Lompar.

Upozorava da treba biti oprezan sa motivima puta, jer nisu sva putovanja fizičko odlaženje.

Što se najbolje vidi u Romanu u Lonodnu.

Glavni junak, praktično ne napušta London, ali on putuje u svojim mislima ka svojoj Rusiji.

"Crnjanski je bio čovek koji umeo da vidi ono što treba da opiše.

"On je tačno znao da vidi ono što ima vrednost opisivanja, a ne vrednost da je neko negde bio.

"Njegov putnik nije turista, već neko ko vidi vrednost onoga što treba opisati."

Pogledajte i video o mladima koji su klasičnu književnu kritiku zamenili Jutjub emisijama

Aktuelizacija motiva migracije

Iako Roman o Londonu znatno prethodi savremenim migrantskim tokovima, on ukazuje na sve psihološke elemente koje migrantska situacija nosi sa sobom.

"Ilustruje strah, nesigurnost, bojazan, anksioznost, sklonost samoubistvu.

"Roman može da posluži za psihološke studije i analiziranje emocija koje raseljeni čovek oseća", napominje Lompar.

Slike desetine hiljada ljudi, bežeći iz ratnih područja Bliskog istoka i srednje Azije, pre nekoliko godina, pokušavajući da se domognu sigurnog tla, vidno izgubljeni i razočarani, ne razlikuju se mnogo od portreta glavnog junaka Romana o Londonu.

Knjaz Rjepnin i njegova mlađa supruga Nađa tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavajući da pronađu sebe i svoje mesto u metropoli, koja je prigrlila veliki broj raseljenih ljudi.

U tom tumaranju kroz grad koji se oporavljao posle Drugog svetskog rata, junak jedino rešenje vidi u samoubistvu.

Osećaj napuštenosti i nepripadanja obeležava mu svakodnevnicu.

"Slomilo ga je to, da im se život, kada su iz Rusije, izašli, pretvorio sada već godina u neprekidnu samoću, bedu, besmislenost, kao neki strašan san, iz kojeg ne može da se probudi", opisuje Crnjanski stanje u kome se nalazi plemić Rjepnin.

Kako je i Crnjanski bio doseljenik, pojavila se još jedna sumnja u književnim krugovima.

Je li to autobiografsko delo kroz koje je pisac želeo da ispriča vlastite emocije?

Odgovor na pitanje pruža književnik u jednom od intervjuaa po izlasku dela.

"Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47, u trenucima kada sam sa suprugom ženom bio vrlo blizu samoubistva. "

Biografija Miloša Crnjanskog

Rođen je 1893. godine u Čongradu, odrastao u Temišvaru.

Porodica je bila siromašna.

"Majka me je prepovijalau koritu za mešanje hleba", zapisao je Crnjanski mnogo godina kasnije.

U Temišvaru je pohađao osnovnu školu i gimnaziju.

"Do smrti oca, do petog razreda gimnazije, bio sam osrednji đak. Onda se reših da ubuduće budem među prvima. Bio sam među prvima", napisao je Crnjanski

Studirao je u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu.

U Beču ga je zatekao Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougarsku vojsku.

Ratovao je u Galiciji i Italiji, bio je ranjen i zamalo je izgubio život.

"Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja", zapisao je Crnjanski o užasima rata dok se lečio u ratnoj bolnici u Beču.

Posle rata, 1918, došao je u Beograd, gde je upisao studije književnosti i uređivao list Dan.

Bio je pesnik, pripovedač, romansijer, publicista, novinar i diplomata.

Bavio se i likovnom kritikom.

Pisao je za Politiku, Vreme, Pravdu, Dan, Književni jug....

Neka od najznačajnijih dela koja je napisao su: Lirika Itake (1919), Lament nad Beogradom (1962), Ljubav u Toskani (1930), Dnevnik o Čarnojeviću (1921), Seobe (1929), Druga knjiga Seoba (1962), Kod Hiperborejaca (1966), Roman o Londonu (1971), za koju je dobio NIN-ovu nagradu

U Beogradu je 1980. godine osnovana je Zadužbina Miloša Crnjanskog.

Bio je oženjen Vidosavom sa kojom je ostao do kraja života.

Preminuo je u Beogradu 1977. godine.

Njegove rečenice i izjave citiraju se i danas. Poput ove:

"Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu se ne dozvoljava tako olako drugome da to čini kao kod nas".

Pet decenija kasnije roman objavljen na engleskom jeziku

BBC
BBC

Iako pisan na britanskom tlu, prevod ovog dela na engleski jezik prvi put je predstavljen na londonskom sajmu knjiga prošle godine, neposredno pre pandemije virusa korona.

Pod prevodilačkim perom Vila Firsta, Australijanca koji živi u Berlinu, i kome nije prvi put da prevodi dela književnika sa ovih prostora.

"Naklonost pisca slavonskim izrazima i odabir Rusa umesto Srbina ili nekog drugog sa prostora Jugoslavije za glavnog junaka, pružaju ovom romanu kosmopolitsku komponentu", kaže First za BBC na srpskom.

Susretao se i ranije sa poezijom ovog srpskog pisca, ali ne i sa prozom.

Tokom prevođenja, najviše poteškoća imao je sa pronalaženjem adekvatnih izraza za brojne stilske komponente kojima je naginjao Crnjanski u pisanju.

"Obilna interpunkcija i upotreba pluskvamperfekta.

"Prilagođavanje romana engleskoj publici zahtevalo je dodatno istaživanje ali sam u tome uživao."

Pronaći adekvatnog izdavača bila je druga barijera koja ga je sačekala.

Britanski izdavači nisu pokazivali interesovanje za "prevedenu beletristiku", pa je potragu proširio preko okeana.

"Razočaran britkim Britancima, još više sam se usredsredio i na kraju uspeo da privučem malu izdavačku kuću Dialogos u Nju Orleansu, gde je izdavač Bil Lavender imao hrabrosti da prihvati izazov."

Polifonija jezika

BBC
BBC

Upravo to korišćenje i poigravanje stilskim figurama i beskrajna slojevitost jezika kojom je obojen opus Miloša Crnjanskog svrstvaju ga u majstore pisane reči, smatra Srđan Miljević, diplomirani filolog opšte književnosti i teorije književnosti.

"Ne čudi činjenica da stihovi: 'Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda' godinama služe kao primer bogatstva stilističkog izraza našeg jezika i deo su prijemnih ispita", kaže Miljević.

Dodaje da je jedna od "njegovih dominantnih uloga da nas nauči i podseti na to kakvu i kolku magijsku moć reč imaju."

Profesor Lompar ističe da Roman o Londonu gledano jezički jeste u tradiciji forme koju je Crnjanski negovao.

"On je voleo da unosi reči i rečenice stranih jezika.

"Stvarao je tako neku vstu jezičke polifonije i pluralizma. To je postupak modernih avangardnih pesnika.

"To je tehnika, ekonomija, modernog avangardnog teksta."

Glavna promena u njegovom stilu jeste napor da interpunkcijom pre svega na poseban način odredi čitaočevu pažnju.

"On razara strukturu, neko bi rekao, franuscko-srpskog stila. Unosi zapete.

"Smatralo se da je to poetizacija njegovog jezika", kaže on.

Neprihvaćen u društvu, priznat u književnosti

U međuratnom periodu bio je u dvostrukoj ulozi.

Državni službenik tadašnje jugoslovenske vlade, deo diplomatske službe i novinar lista Vreme koje je uređivao tadašnji predsednik Vlade Milan Stojadinović.

Često je zbog toga bio meta kritike i osude, te su mu neretko prepisivali etiketu fašiste, a u jednom trenutku i naciste.

Osporavan zbog stavova, Crnjanski je dugo bio neprihvatljiv vladajućoj eliti u književnim krugovima posle Drugog svetskog rata.

Danas je njegovo mesto u srpskoj književnosti čvrsto potvrđeno, ističe Lompar.

"Bio je kritičar i neusklađen sa vladajućom paradigmom tadašnjeg društva.

"Bio je iskren antidemokrata. Nije verovao u demokratiju.

"Ali ono što mu je nanelo trajnu štetu jeste da je bio antikomunista."

Kao niži diplomatski službenik tadašnje Kraljevine Jugoslavije, verovao je u jaku Jugoslaviju.

Posle nemačke okupacije i rasparčavanja države, poput ostalih diplomatskih službenika sproveden je u Madrid i Lisabon.

Emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije priključio se 1941. godine, gde je i ostao više od dve decenije.

Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao da nađe prikladno zaposlenje u Londonu, zbog čega se i sam osećao poput svog junaka Rjepnina, odbačeno na tuđem tlu.

"Crnjanski je neke ljude lično napadao, a lična neprijateljstva su starija od ideoloških i svih ostalih.

"Oni su njemu to vraćali kada su bili u prilici", priča profesor Lompar.

Dodaje da su komunisti imali običaj da sve one sa kojima se ne slažu nazivaju fašistima.

"On nije bio fašista, posebno nije bio nacista. U njemu nije bilo ničeg rasističkog.

"Njegov odnos prema Jevrejima se vidi u izveštajima koje je pisao iz Berlina, gde je opisivao progon kome su bili izloženi."

Lompar ističe da Crnjanski u srpskoj kulturi nije imao adekvatno mesto, jer kulturu oblikuju i političke i društvene sile.

"Književnost oblikuje sama književnost i vrednosti.

"Oni koji čitaju književna dela, uopšte se ne moraju interesovati za to ko je bio taj čovek koji je napisao to delo."

Dvoboj Crnjanskog i pilota

U septembru 1926. godine, na poljančetu ispred Vršačke kule, 18 godina pošto je ovaj običaj zvanično zabranjen u Evropi, tajno je održan i jedan od poslednjih dvoboja u Srbiji.

S jedne strane je bio Miloš Crnjanski, tada talentovani pesnik i novinar, a sa druge Tadija Sondermajer, pilot i heroj Prvog svetskog rata.

Povod za dvoboj bila je svađa u kafani oko avijacije, odnosno nabavke francuskih aviona, čemu se Crnjanski u tekstovima u listu "Naša krila".

Crnjanski se toliko rasrdio da je izazvao petoricu prisutnih pilota i tražio zadovoljene časti dvobojem.

Znajući da je to za Crnjanskog ravno samoubistvu, niko od pilota nije prihvatio izazov, ali je Sondermajer odlučio da brani ugled vojske.

Pošto su dvoboji bili zabranjeni, dogovorili su se sa sreskim načelnikom u Vršcu da ako neko bude ranjen "ispadne kao da je stradao u toku lova".

Prema sećanju sekundanata, profesora Crnjanskog iz gimnazije i pesnika Dušana Matića, pozorišnog reditelja Branka Gavele i književnika Milana Jovanovića Stojimirovića, prvi je pucao Crnjanski.

Postoji nekoliko verzija ovog dvoboja, a svi se poklapaju u jednom detalju - da Crnjanski nije pogodio Sondermajera.

Smušen i nevešt, pogodio je Vršačku kulu, daleko iza leđa protivnika.

Sondermajer je potom mirno podigao ruku nanišanio, skinuo monokl i rekao: "Odustajem".

Izazivač Crnjanski se razbesneo, počeo je da skače i viče, uporno tražeći od protivnika da puca, što je pilot odbijao.

Na kraju su se sekundanti složili da je Sondermajer u pravu i dvoboj je završen.

Prema drugoj verziji, Sondermajer je preplašen počeo da nišani.

To se kosilo sa pravilima dvoboja i sekundanti su ga prekinuli. Tako se dvoboj završio.

A treća verzija je da je Sondemajer povukao oroz nekoliko puta i nije opalio.

"Ovo je loše napunjeno! Nešto nije u redu!", rekao je.

Sondemajer se zapravo spetljao, nije imao aristokratske manire i navike i nije znao kako se puca iz starinskog nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski.

Hvatao je, umesto oroza, kitnjasti sedef, ispred oroza. To je spaslo Crnjanskog.

"I meni je skoro došao glave onaj čuveni general vazduhoplovstva stare Jugoslavije, Tadija Sondermajer.

"Izazvan, ja sam njega i još četvoricu drugih oficira uvredio i pozvao na dvoboj koji je bio zakazan blizu granice s Rumunijom, blizu Vršca.

"Oni su shvatili da bi me svako od njih petorice ubio, pa su svi drugi osim Tadije odbili dvoboj - izašao sam na taj dvoboj, ali, eto, živ sam...", napisao je Crnjanski.

Izvori: Politikin zabavnik i knjiga Neviđena Srbija, autora Vlade Arsića

Šta kažu ljubitelji njegovih dela?

Zoran Preradović, urednik spoljne politike u nedeljnom listu NIN veliki je poštovalac lika i dela Miloša Crnjanskog koji se sa njegovim delima sreo kao srednjoškolac.

"Nisam siguran da su Seobe u to vreme bile obavezna lektira zbog bagaža navodnog ogorčenog desničara koji su znani i neznani komunistički 'pobednici' stavljali na piščeva leđa ili je to bio hrabri iskorak mog velikog profesora Milutina Srećkovića".

U početku, kaže, nije mnogo razumeo sudbinu Srba u Habzburškoj monarhiji, njihova stradanja i lutanja, niti seobe Srba iz Austrije u Rusiji i njihov nedosanjani san o utočištu.

"Ali mi je odmah bilo jasno da je reč o nepokornom anarhisti i, istovremeno, melanholiku, o lutalici i nepopravljvo romantiku, o stradalniku i pravedniku."

Zato se kasnije u raznim razdobljima vraćao njegovim likovima i "gorljivo branio njegov talenat od boljševički kulturtregera koji su ga optuživali za nacionalizam."

"Na koncu, sve i da je tako, a nije, kakve to veze ima sa činjenicom da su neki najlepši i najznačajniji redovi na srpskom jeziku ispisani njegovom rukom.

"Takvom se talentu pa skoro sve prašta", kaže Preradović.

Oni koji Miloša Crnjanskog izučavaju na fakultetu i analiziraju njegove rečenice i stil pokušavaju da nehotice ili hotimično liče na njega i onda kada su se donekle pesnički osamostalili.

"Mislim da je u nama ostalo do danas jedan mali Crnjanski koji prstom preti, izaziva na dvoboj oficira samo zato što ima potrebu da misli drugačije od drugog, koji uporno teži ka nečim novim i originalnim, ne pitajući za cenu", kaže za BBC na srpskom Aleksandar Sekulić, apsolvent Filološkog fakulteta u Beogradu, na smeru srpski jezik i komparatistika.

Sama struktura rečenica i reči, ali i ta upotreba zareza, čine Crnjanskog jedinstvenim književnikom, smatra Sekulić.

"Izraz međutim koji Crnjanski često koristi u pesmi Lament nad Beogradom ostaje za mene najdivnije 'međutim' u celoj srpkoj književnosti."

Mesto Miloša Crnjanskog u književnosti

Milošu Crnjanskom dozvoljeno je da se vrati u Beograd sredinom šezdesetih godina, gde je deceniju kasnije preminuo.

Danas je u vrhu plejade najvažnijih književnika 20. veka.

"Andrić i Crnjanski, to su ne samo antipodi već i vrhunci proze dvadesetog veka na mom maternjem jeziku.

"Ako je Andrić Tolstoj, onda je Crnjanski Dostojevski.

"S tim što je Crnjanski i vrhunac poezije, ali tu su mu rivali drugi, a ne Andrić.

"Posle njih…Kiš možda?", mišljenja je Vesna Goldsvorti.

Zoran Preradović je vlastiti odnos prema Crnjanskom promenio kroz decenije.

Kaže da je s godinama sve jasnije razumeo koliko je veliki i značajan za srspku i evropsku kulturu i književnost.

"Prosto, Crnjanski nam je u prolazu bacio na taj sto koji nema bezvremenost i neprolaznu prozu i poeziju.

"Uostalom, neće biti da je Ivo Andrić tek onako konstatovao: 'Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac'", kaže Preradović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

©BBC na srpskom - B92
strana 1 od 152 idi na stranu