BBC na srpskom - B92

LGBT i ljudska prava: Zašto je u Srbiji i dalje tabu tema otvoreno reći da si gej

Otvoreno istupanje i saopštavanje istine za mnoge je mučan proces i izaziva strah od reagovanja najbližih.

Izvor: BBC
Podeli
Getty Images
Getty Images

Odrasla u maloj sredini, okružena raznoraznim stereotipima i predrasudama, ali i potencijalnim osudama najbližih prijatelja i porodice, A. C. nije mogla da živi život kakav je želela.

Odlučila se na veliki iskorak u životu i sa kartom u jednoj ruci je otišla u Nemačku - zarad budućnosti kakvu zaslužuje i priželjkuje.

"Oduvek sam znala za sebe da sam lezbejka i jako sam se dobro osećala u svojoj koži.

"Znala sam da će žena za mene biti krajnji izbor do kraja života", kaže A. C. (nije želela da se predstavi punim imenom i prezimenom) za BBC na srpskom.

Veća zastupljenost pripadnika LGBTQ+ zajednice na velikim i malim ekranima čini da "izlazak iz ormana" danas bude lakši, međutim, strah od odbacivanja je i dalje prisutan, kao i stereotipni komentari poput "to je samo faza" ili "šta će reći komšije i rodbina?".



Podaci Udruženja "Da se zna!" od 2017. do 2020. pokazuju da je najveći broj incidenata motivisanih mržnjom prema gej ljudima zabeležen na teritoriji Beograda (74,6 odsto), kao i da su se oni mahom događali na otvorenim površinama, poput parkova, ulica i trgova.

Četiri žene, različitog prebivališta i godina, za BBC na srpskom govorile su o tome kako su otvoreno saopštavale kakvog su seksualnog opredeljenja, podršci roditelja i prijatelja, kao i o neprijatnostima i stereotipima i normama sa kojima su se svakodnevno susretale.

Zorana Minić (34), Berlin

Zorana Minić se zaljubila u devojku koja živi u Berlinu.

Posle nekoliko meseci veze na daljinu, ali i apsolutne podrške majke i oca, kao i brata i prijatelja, odlučila je da se preseli u taj nemački grad.

"Prvi put sam izgovorila vlastitu istinu jednoj od najboljih prijateljica u bašti beogradskog kafića", započinje priču za BBC na srpskom Zorana.

Njena prijateljica, kaže, nije bila iznenađena, ali je imala mnogo pitanja - da li ima nekog, kako je došla do zaključka da je lezbejka?

Za razliku od nekih, Zorana kaže da je imala podršku roditelja, pre svega očevu.

"Mama je u početku odbijala tu činjenicu.

"Bilo joj je potrebno dosta vremena da potpuno razume i da bude okej sa tim.

"Sa druge strane, tata je počeo i završio jednom rečenicom - 'meni je samo bitno da si ti srećna'", priča Zorana.

Dodaje da joj je većina prijatelja bila i ostala u najužem krugu ljudi, jer prihvatanje nje kakva zaista jeste nije uticalo na njihovo mišljenje niti njihov odnos.

"Postoji i onaj mali deo prijatelja koji to više nisu, samim tim što me nisu prihvatili ili lažno prihvatili, i vremenom se pokazalo njihovo pravo lice.

"Pogodilo me je, pogotovo autohomofobičnost jedne od vrlo bliskih i dugogodišnjih prijateljica, ali očigledno da je bilo vreme da neke energije napuste moj život i naprave mesta za druge i zdravije"

Da li će biti prihvaćeni ili izbačeni iz kuće

Još je dug put prema ostvarenju svih prava i sloboda LGBT zajednice na Balkanu/BBC
Još je dug put prema ostvarenju svih prava i sloboda LGBT zajednice na Balkanu/BBC

Za autovanje postoji više prepreka i to iz dva ugla - onog ko izgovara vlastitu istinu i ugla porodice kojima se osoba autuje, kaže psihoterapeut Filip Milenović za BBC na srpskom.

"Tada je osoba koja se autuje u ranjivom položaju i jako im je bitna svaka reakcija i šta će da kaže roditelj.

"Brinu ih različite stvari - da li će biti prihvaćeni, da li će se majka i otac naljutiti, ili ih izbaciti iz kuće.

Osnovni strah je, naglašava, da će roditelj ili roditelji da ih napuste i da ih se odreknu.

"Takođe, ima i onih koji brinu za zdravlje roditelja - da li će se razboleti i završiti u bolnici kada im saopšte istinu", dodaje Milenović.

Psihoterapeut navodi da je roditeljima potrebno dosta vremena za prihvatanje, kao i da osoba koja se autuje mora da ima strpljenja.

"Roditeljima je potrebno pružiti što više informacija kako bi im se pomoglo da tu informaciju prihvate na pravi način.

"Ljudi budu u šoku, ali i dalje vole svoje dete, samo im treba vremena da to svare", kaže on.

Dodaje da bi roditelji ukoliko imaju bilo koje pitanje trebalo da se obrate svom detetu ili nekom stručnjaku.

Ističe da proces prihvaćanja ne zavisi ni od obrazovanja ni od stepena inteligencije.

"Imate ljude koji su fakultetski obrazovani, pa im bude katastrofa kada saznaju za svoje dete da pripada LGBTQ+ populaciji, a imate i one koji su završili osnovnu školu, pa shvataju da je to sasvim u redu".

Milenović napominje da su danas ljudi otvoreni, ali da je i dalje prisutan bitan faktor - "ne dešava se to u mojoj kući".

"Jedno je kada otac i majka gledaju na TV-u neku LGBTQ+ seriju, a drugo je kada je u pitanju njihov sin ili ćerka.

"Opet, tu se ne radi samo o osećaju sramote, već i o ozbiljnoj brizi koju oni osećaju za dete - da li će biti pretučeno, da li će se zaraziti HIV-om", zaključuje psihoterapeut.

Na pitanje da li misli da je biti pripadnik LGBTQ+ populacije i dalje tabu tema, Zorana odgovara: "Nažalost, jeste".

"Tabu tema je i danas, naročito na Balkanu, koje je puno zadrtih ljudi sa pogrešnim moralnim načelima i potrebom pogrdnog etiketiranja u društvu.

"Mi smo pre takozvano društvo 'šta će reći komšija', nego da se rešimo takvih okova društvenih normi naklonjenih heteroseksualnoj populaciji i nametnutih stavova".

Zorana ističe da je autovanje proces koji zahteva strpljenje, integraciju i kontinuiran rad zarad otvorenosti i potpunog uvažavanja seksualnosti bilo koje osobe u društvu.

"Mislim da sve govori to koliko sam godina i truda uložila u odnos sa majkom da bi me prihvatila u potpunosti.

"Želela je da me razume od trenutka mog autovanja i zato sam se naoružala strpljenjem".

Kada je reč o "pravom" trenutku za izgovaranje vlastite istine, ona kaže da svaka osoba oseti kada želi da se autuje nekome.

"Zavisi da li će slušalac deliti mišljenje da je to pravi trenutak i da li je slušalac osoba uopšte vredna da to čuje", zaključuje Zorana.

A.C. (37), Hamburg

LGBT populacija je jedna od najdiskrimisanijih grupa na Balkanu/BBC
LGBT populacija je jedna od najdiskrimisanijih grupa na Balkanu/BBC

"Potičem iz zemlje u kojoj se smatra da je biti gej znak da ne spada u 'normalne', zbog čega sam se prvi put autovala pošto sam promenila sredinu, i to koleginici sa posla za koju sam sumnjala da je takođe lezbejka", priseća se za BBC na srpskom.

Kaže da je reakcija bila obostrano oduševljenje.

"Roditeljima se nisam autovala, jer su vrlo religiozni i konzervativni po tom pitanju.

"Nažalost, komentari su uvek bili neugodni za slušanje, tako da ću zbog straha od krajnjeg odbacivanja ostati zatvorena", priča A. C. koja se pre nekoliko godina preselila u Nemačku.

Dodaje da bi joj bilo lakše da i oni znaju njenu istinu, jer su roditelji bitan deo njenog života.

"Ali, okolnosti u mom slučaju su takve da mi je bilo lakše izabrati opciju da promenim sredinu i nastavim sa životom, nego da glumim nešto što nisam".

Kada je reč o stereotipnim komentarima drugih ljudi, poput "to ti je samo faza", A. C. kaže da za nju "faza" kao pojam uopšte nije postojala.

"Oduvek sam znala za sebe da sam lezbejka i jako sam se dobro osećala u sopstvenoj koži.

"Znala sam da će žena za mene biti krajnji izbor do kraja života", podvlači ona.

Misli da će autovanje uvek biti tabu tema, bez obzira na mesto i vreme, jer su, kako kaže, društvene norme prilagođene ljudima heteroseksualnog opredeljenja.

"Čovek treba da se okruži ljudima koji ga prihvataju 'i u dobru i u zlu' i da eliminiše sve one druge.

"Trenutno živim u zemlji gde mogu da budem slobodna i živim život koji želim, a da se ne osećam kao da sedim na optuženičkoj klupi.

"Nažalost, i u 21. veku postoje zemlje gde moraš da odustaneš od sebe i živiš 'strejt javu' - da li razlog bio sopstvena autohomofobičnost, potreba za ugađanjem drugima, strah od odbacivanja, religiozni stavovi, društvena percepcija ili nešto drugo".

Najviše incidenata motivisanih mržnjom počinjeno u Beogradu

Podaci Udruženja "Da se zna!" za period od 2017. do 2020. godine pokazuju da je tri četvrtine dokumentovanih incidenata, čak 47 (74,6 odsto) počinjeno u Beogradu, dok je u Novom Sadu počinjeno šest incidenata (9,5 odsto).

Po jedan (1,6 odsto) je zabeležen u Vršcu, Smederevu, Subotici i Novom Pazaru.

Kada je reč o manjim sredinama, incidenti su zabeleženi u Ljigu, Majdanpeku, Inđiji, Tutinu, Kuli i Šimanovcima.

Najveći broj napada desio se na otvorenim javnim površinama, poput ulica, parkova, trgova.

"Nasilje na otvorenim javnim površinama je u direktnoj vezi sa i dalje dominantnom homofobičnom idejom o 'četiri zida', odnosno sa stavom da kvir osobama nije mesto u javnoj sferi koji ima najveći deo cis heteroseksualnih osoba u Srbiji", piše u publikaciji.

Pored rasta ukupnog broja dokumentovanih incidenata, zabeležen je i rast njihove okrutnosti, te je procenat fizičkih nasilnih incidenata u 2017. bio 29,6 odsto, u 2018. 33,5 odsto, a u 2019. 42,9 odsto.

Poražavajuća je činjenica da većina incidenata motivisana mržnjom (52,4 odsto) nisu prijavljena nijednoj instituciji, izuzev Udruženja "Da se zna!".

"Od 29 (46,0 odsto) prijavljenih incidenata 23 su prijavljena policiji, osam tužilaštvu, a u dva je pokrenut sudski postupak.

"Sedam slučajeva je prijavljeno i drugim organizacijama civilnog društva, pored Udruženja "Da se zna!".

Po dva incidenta su prijavljena Povereniku za zaštitu ravnopravnosti i zdravstvenim ustanovama, a jedan diskriminatorni incident je prijavljen nadležnom ministarstvu.

"Procenat prijave incidenata policiji i tužilaštvu je višestruko veći nego 2018. godine".

Kao razlog neprijavljivanja incidenata, istraživanje "Da se zna!" pokazuje da u 10 slučajeva žrtve navode strah od počinitelja, u osam slučajeva nepoznavanje procedura i u sedam slučajeva nepoverenje u institucije.

Ljiljana (38)

"Prvi put sam se autovala sebi.

"Iskreno, mislim da je to bilo najbitnije autovanje, i tad sam ušla u pubertet.

"Možda nisam znala kako se zove to što sam, ali sam kapirala da me ne interesuju dečaci", priseća se Ljiljana za BBC na srpskom.

Trenutno živi i radi u Beogradu, a sanja da se preseli u Berlin.

Ona kaže da joj je bilo teško vreme razvoja i "čudnog" osećaja, koji se razvijao u njoj, kao i činjenice da nije imala sa kim da priča o tome niti da detektuje šta je u pitanju.

"Tada sam uspela da vidim dva lezbejska filma na televiziji za skoro 10 godina, a na fakultetu sam upoznala prvu lezbejku.

"Taj period je bio usamljen i nedefinisan.

"Dobro, možda ne toliko usamljen jer me niko nije odbacivao zbog toga što mi se sviđa Milica iz III-2, a ne Marko iz IV-8, ali usamljen, jer recimo za Milicu i mene smelo je da zna svega troje ljudi od kojih smo nas dve uračunate".

Poput Zorane, i Ljiljana je imala sreća da su je roditelji odmah podržali.

Ne i svi prijatelji, ali je u tome videla i dobru stranu.

"Roditelji su me učili ljubavi, prihvatanju i toleranciji, i znam da im nije bilo lako da se suoče sa svim šta moje autovanje zapravo nosi kako meni tako i ljudima oko mene.

"Ali time što su me prihvatili dokazali su mi da me nisu učili glupostima.

"I sve ovo vreme znam da imam sigurnost i ljubav.

Saopštavanje istine, međutim, dovelo je i do prekida nekih prijateljstava.

"Sa 'prijateljima' kojima je moje autovanje smetalo prestala sam da govorim, jer nisam želela da ikom objašnjavam da je sa mnom sve u redu i da nije bitno s kim spavam.

"Ali, u tim prvim procesima autovanja takvih ljudi je bilo zaista malo", navodi ona.

Ipak, priča da je na početku postojao veliki broj reakcija poput "to ti je samo faza".

"Većini ljudi sam ja bila prva lezbejka koju su upoznali.

"Zbog čega? Pa zbog mnogo stvari. Prvo što su nam tako govorili. Čak i kad se malo govorilo o (homo)sekualnosti, ljubav koja nije između žene i muškarca je samo faza i proći će.

"Nije realna i osoba se samo zanosi. Drugo što većina ljudi na prvu loptu odbija različitost, pogotovu kada je nešto tabuizirano.

"I onda je lakše da se misli ma OK, to nije realno, nego da se misli o tome".

Tamara Đ. (30), Beograd

Tamara sanja život pored mora, sa nogama u pesku, ženom pored sebe i njihovim detetom.

Prvi put se autovala pre više od 10 godina, a ono čega se jasno seća je da je najteže bilo priznati samoj sebi da je lezbejka.

"Dugo sam strahovala da vlastitu istinu 'ispred ogledala' podelim sa svetom, prijateljima, porodicom", kaže ona za BBC na srpskom.

Kaže da prve reakcije nisu bile nimalo prijatne.

"Osećala sam nelagodu, odbijanje i potpuno nerazumevanje.

"To je 'faza' i to je 'pubertet' su izjave moje majke kada sam joj sa punih 18 godina rekla da imam devojku.

"Odmah posle toga usledila su brojna pitanja, poput onih 'da li sam ja kao tvoja majka negde pogrešila s tobom?' i 'da li želiš da idemo kod psihologa?'", priseća se ona.

Shvatila je da su u životu najbitniji prijatelji i porodica.

Kaže da se sa njene sadašnje tačke gledišta dosta stvari promenilo, te da se više i otvorenije govori o "drugačijim" ljudima i LGBTQ+ zajednici u Srbiji, kao i da je tome doprinela era digitalizacije koja je sa sobom donela pregršt stvari.

"Čini mi se da je tome doprinela i svetska, ali i srpska kinematografija, koja često u novijim filmovima prikazuje segmente gej zajednice i njihove, zapravo, 'normalnost'.

"Snažan uticaj društva ima ona čuvena srpska floskula 'ćuti, šta će ljudi da pomisle', koja je i dalje prisutna.

"Samo je do pojedinca koji ne žele da promene čvrsto utemeljena načela nastala u strogo patrijarhalnom duhu.

"Okolina je, nažalost, ta koja i dalje diktira šta je 'ispravno', a šta nije", podvlači ona.

Tamara ističe da stid i sramotu nikada nije osećala, jer su je roditelji, još kada je bila mala, vaspitali da je neophodno da iza svakog svog postupka stoji čvrsto i hrabro, bili oni ispravni ili ne.

"Istina da volim ženu me je isključivo plašila zbog društva u kom sam odrastala, znajući da je to 'društveno neprihvatljivo'.

"Moj savet mladim ljudima koji se plaše sopstvene istine i osuda, odbacivanja, jeste da budu hrabri i da stvari pre ili kasnije dođu na svoje mesto", zaključila je Tamara.

Ima li napretka u shvatanju?

Kada je reč o većoj zastupljenosti pripadnika LGBTQ+ u medijima i na malim i velikim ekranima, Ljiljana smatra da je autovanje danas lakše.

Kaže da pojedinac može da pronađe veliki broj sadržaja na tu temu i prepoznavanje sopstvene seksualnosti, kao i da upozna, barem putem interneta, sebi slične ljude, što može da stvori određenu dozu sigurnosti.

"Veliki broj ljudi, koji nisu LGBTQ+, svakako je upoznato sa gomilom pitanja vezanih za našu zajednicu i to olakšava stvar.

"Ali moram da priznam da ovo pričam zaista laički, jer ne znam kako je osobi danas koja treba pre svega da se autuje sebi a onda drugima, da li joj je išta lakše.

"Volela bih da jeste. Ali podržavam i aplaudiram napretku LGBTQ+ tema u javnosti".

Kada je reč o momentu autovanja svojim prijateljima i porodica, Ljiljana misli da do izgovaranja istine treba da dođe kada je osoba ima alternativni sistem podrške, jer "živimo u društvu koje podrazumeva da je sve heteronormativno".

"Stvari stvarno mogu da se izmene posle autovanja.

"Shvatila sam se ja autujem svakog dana. OK, ne baš svakog, ali skoro svakog.

"Autujem se na novom poslu, autujem se novim ljudima koje upoznajem, autujem se onim 'dobronamernim' poznanicima koji se raspituju za svadbu, autujem se pri svakom susretu sa starim prijateljima koji možda ipak misle da je sve i dalje faza.

"Autujem se sada u ovom odgovoru i to je uvek proces", kaže Ljiljana.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

©BBC na srpskom - B92
strana 1 od 147 idi na stranu