Genocid u Ruandi: "Ja sam majka – a ubijala sam roditelje neke druge dece“

Desetine hiljada žena učestvovalo je u genocidu u Ruandi iz 1994. godine, ali o njihovoj ulozi se retko govori, a pomirenje sa njihovom porodicom je teško. Novinarka Natalija Ojevska razgovarala je sa nekim počiniteljkama u zatvoru.

Ono što je počelo kao običan odlazak po vodu za doručak završilo se tako što je Fortunate Mukankuranga počinila ubistvo.

Obučena u narandžastu zatvorsku uniformu i dok govori prigušenim, smirenim glasom, ona se priseća događaja od tog nedeljnog jutra 10. aprila 1994. godine.

Dok je išla svojim poslom, naletela je na grupu napadača koji su tukli dvojicu muškaraca nasred ulice.

"Kad su njih dvojica pala na zemlju, ja sam pokupila motku i rekla: 'Tutsiji moraju da umru!'. Potom sam udarala jednog, pa drugog… Ja sam bila jedna od ubica", kaže ova 70-godišnjakinja.

• Ruanda obeležava 25 godina od genocida
• Kako je osumnjičeni za genocid izbegavao hapšenje 26 godina
• Genocid i Balkan: Od najtežeg zločina do političkih zloupotreba

Ubistva joj ne daju mira

Ovo su bila samo dva od 800.000 ubistava etničkih Tutsija i umerenih Hutua koja su se odigralo u roku od 100 dana.

Nakon njenog učešća u krvoproliću, Mukankuranga, etnička Hutu, vratila se kući gde ju je čekalo sedmoro dece osećajući se duboko posramljeno. Flešbekovi sa scene zločina nisu joj dali mira.

"Ja sam majka. A ubila sam roditelje neke druge dece", kaže ona.

Svega nekoliko dana kasnije, dva prestrašena deteta Tutsija, čiji su roditelji bili masakrirani mačetama, pokucali su na njena vrata tražeći sklonište.

"Plima krivice"

U zatvoru, žene dobijaju vreme za ispovest i pokušaj pomirenja sa žrtvama/Natalia Ojewska

Ona nije oklevala i odmah ih je sakrila na tavan, gde su deca preživela masakr.

"Iako sam spasla tu decu, izneverila sam onu dvojicu ljudi. Ova pomoć nikad neće preokrenuti plimu krivice", kaže Mukankuranga.

Ona je jena od procenjenih 96.000 žena osuđenih za učešće u genocidu - neke su ubijale odrasle, kao Mukankuranga, neke su ubijale decu, a druge su podsticale muškarce da siluju i ubijaju.

Uveče 6. aprila 1994. godine, avion koji je u kojem je bio raundanski Hutu predsednik Žuvenala Habjarimanu srušen je dok se približavao aerodromu u glavnom gradu Kigaliju.

Iako identiteti ubica nikad nisu utvrđeni, ekstremisti iz redova Hutua odmah su optužili pobunjenike Tutsija da su izveli taj napad. U roku od nekoliko sati, hiljade Hutua, indoktriniranih decenijama dugom etničkom propagandom punom mržnje, pridružilo se dobro organizovanom ubijanju.

Učešće žena dovodi u pitanje stereotip žene u Ruandi kao zaštitnice smirujućeg glasa.

"Teško je shvatiti kako majka koja voli svoju decu može da ode u dom suseda i ubije njihovu decu", kaže Redžina Abenjuze, koja radi za Never egen, nevladinu organizaciju koja se zalaže za mir i pomirenje.

A opet, jednom kad je zapaljena varnica zverstava, hiljade žena se ponelo kao izvršioci nasilja rame uz rame sa muškarcima.

• Suđenja za genocid i pomirenje - tri priče: Mjanmar, Jugoslavija i Ruanda
• Srebrenica - genocid, negiranje i razdor

Polin Njiramasuhuko, bivša ministarka za razvoj porodice i žena, bila je jedna od malog broja ruandanskih žena koje su preuzele moćnu lidersku poziciju na političkoj sceni kojom dominiraju muškarci.

Ona je odigrala ključnu ulogu u orkestriranju genocida.

Međunarodni krivični tribunal za Ruandu ju je 2011. godine proglasio krivom za genocid. Ona je jedina žena u istoriji koja je osuđena za silovanje kao zločin protiv čovečnosti.

Njiramasuhuko je nosila komandnu odgovornost nad vojskom koja je silovala žene Tutsija u kancelariji prefekture Butare.

Ali dok se ona nalazila na vrhu, neke obične Ruanđanke takođe su podsticale muškarce na zločine. Druge nisu oklevale da iskoriste svako oružje na raspolaganju da masakriraju komšije.

Ne postoji odvojen program rehabilitacije učesnica u genocidu i mnoge od njih se muče da pomire ono što su radile sa tradicionalnom percepcijom uloge žene.

• Nagorno-Karabah: Dve teorije zavere
• Kako da ne zaboravimo albanske žrtve sukoba na Kosovu pokopane u Batajnici

Dva pogleda na masakr

Marta Mukamušinzimana kaže da je samo slušala nareðenja/Natalia Ojewska

Marta Mukamušinzimana je majka petoro dece, koja je u tajnosti nosila teret svog zločina 15 godina, kada je odlučila da se prijavi sudskim vlastima 2009. godine, jer više nije mogla da živi pod teretom onoga što je uradila.

Definišući sebe kroz prizmu majčinstva, mnoge od njih su suviše opterećene sramotom da priznaju bližnjima da su omanule u ulozi staratelja.

"Vreme je glavni alat rehabilitacije kojim se služimo. Želimo da im pružimo koliko god je vremena potrebno da ih saslušamo i da ih polagano dovedemo do tačke kada će se ispovediti", kaže Grejs Ndavanji, upravnica ženskog zatvora u Ngomi, u istočnoj provinciji Ruande.

"Pošto se moja kuća nalazila blizu glavnog puta, čula sam sve zvižduke i videla kako se postrojavaju sve moje Tutsi komšije i odvode u crkvu", kaže Mukamušinzimana, dok sedi u maloj ogoljenoj zatvorskoj ćeliji i povremeno plače.

Hiljade Tutsija, naguranih u i oko katoličke crkve parohije Njamašeke, borilo se za život nedelju dana. Stanislus Kajitera, koji danas ima 53 godine, bio je jedan od nekolicine preživelih. Na njegovoj podlaktici nalazi se veliki i nepravilni ožiljak od šrapnela granate.

"Sećam se da su žene sakupljale kamenje i davale ga muškarcima, koji su ga bacali na nas. Muškarci su i pucali, bacali granate i sipali benzin po ljudima i potom ih palili."

"Zatim su upali u crkvu i počeli da nas ubijaju motkama", kaže Kajitera, koji je preživeo sakrivši se ispod hrpe mrtvih tela.

• Vođe kulta koje su spalile 700 sledbenika i dalje u bekstvu
• Meksički narko karteli: Devetoro obešenih sa mosta

Mukamušinzimana kaže da je osećala prinudu da sledi naređenja.

"Stavila sam svoju bebu na leđa i pridružila se grupi koja je sakupljala kamenje korišćeno za ubijanje ljudi koji su se krili u crkvi", kaže Mukamušinzimana, koja se porodila samo dve nedelje ranije.

Kad je završila u zatvoru 2009. godine, nijedna od njenih rođaka nije želela da preuzme brigu nad njeno petoro dece.

Cilj je da se poèinioci ponovo integrišu u društvo/Natalia Ojewska

"Genocid je zločin nad čitavim zajednicama. Ono ne narušava samo dostojanstvo žrtvi, već i počinilaca. I tim ljudima je potrebno zaceljenje", kaže Fidele Ndajisaba, izvršni sekretar Ruandanske komisije za nacionalno jedinstvo i pomirenja.

Učesnice u genocidu koje su same obelodanile istinu o sebi podstiču se da pišu pisma svojim porodicama i rodbini njihovih žrtava kako bi korak po korak povratile izgubljeno poverenje.

Kada izađu iz zatvora, učesnice u genocidu suočavaju se sa veoma drugačijim izazovima na putu ka reintegraciji u odnosu na muškarce.

Neki od njihovih muževa su se ponovo oženili i razbaštinili ih. Njihove matične zajednice ih ne primaju nazad i one se bore s odbijanjem u najbližoj porodici.

Ali stavlja se veliki naglasak na to da je za izlečenje potrebno vreme, a i dalje ima zatvorenika nespremnih da odbace ideologiju etničke mržnje.

"Jeste, imamo neke ljude koji poriču zločine. Oni su tvrd orah, ali njihov broj je sve manji", kaže Ndajisaba.

"Nisam mogla da zadržim suze"

Fortunate Mukankuranga je smogla snage da prizna zločine koje je počinila tek četiri godine nakon što joj je izrečena presuda 2007. godine.

Ona se seća kako je bila nervozna pre nego što je zatražila oproštaj od sina jedne od njenih žrtava.

Suprotno njenim očekivanjima, "on je bio srećan i raspoložen kad se sreo sa mnom i nisam mogla da zadržim suze kad sam ga zagrlila", kaže ona.

Mukankuranga sada s oprezom gleda u budućnost, nadajući se da će uspeti da obnovi krhke veze sa najmilijima.

"Kad se budem vratila kući, živeću u miru sa svojom porodicom i odnosiću se prema ljudima sa više ljubavi i brige. Plaćam sada za posledice svog zločina. Kao majka nisam smela da završim u zatvoru", dodaje ona. Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk