BBC na srpskom - B92

Izbori 2020: Najbitniji događaji i ljudi koji su obeležili tri decenije višestranačja u Srbiji

Ideološki, među njima nema puno sličnosti, ali stručnjaci smatraju da su i dalje najbitniji lideri Srbije u poslednjih 30 godina.

Izvor: BBC
Podeli
Oni su obeležili, na različite načine, poslednjih 30 godina/FONET/Getty
Oni su obeležili, na različite načine, poslednjih 30 godina/FONET/Getty

Slobodan Milošević, Zoran Đinđić i Aleksandar Vučić.

Prvi je bio predsednik Srbije, drugi premijer, a treći - i na jednoj i drugoj funkciji.

Ideološki i u stavovima prema nekim od ključnih političkih pitanja - među njima nema mnogo sličnosti.

Ipak, njih trojica su obeležila, na različite načine, tri decenije višestranačja u Srbiji.



"Ono što ideološki prati stranke i izbore u Srbiji jeste da smo se još u toj prvoj dekadi višestranačja uhvatili velikih tema - odnosa prema Zapadu i Rusiji, NATO-u i Evropskoj uniji, ali i ratnim zločinima.

"Nikada ih se nismo oslobodili", kaže za BBC Dušan Spasojević, asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

1. Slobodan Milošević: "Doba lidera"

Prvi višestranački izbori su održani 1990, a na njima je Slobodan Milošević izabran za prvog predsednika Srbije.

To su bili prvi izbori na kojima su glasači posle 1945. godine mogli da biraju više od jedne stranke. Izlaznost je bila visoka - oko 70 odsto.

Milošević je na prvim izborima dobio gotovo 50 odsto više glasova nego njegov glavni rival Vuk Drašković, lider opozicionog Srpskog pokreta obnove.

Njegovu vladavinu je obeležio raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ratovi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Kosovu i NATO bombardovanje Srbije 1999. godine.

Sukobe u regionu i usled njih uvedene sankcije pratila je inflacija u zemlji - te 1993. godine do tada najviša zabeležena na svetu, ali i stroga kontrola medija, protesti studenata i opozicije i problematični izbori.

"Prva decenija višestranačja pod Slobodanom Miloševićem je postavila temelje i način ponašanja koji je i danas prisutan", kaže Spasojević, koji već godinama proučava političke partije u zemlji.

On smatra da "osnovni problem jeste da stranke nisu demokratske, jer su uvek nastajale od grupa ljudi koji se onda šire odozgo na dole umesto obrnuto".

"Zato nema stranačkog takmičenja i imamo stalno cepanje stranaka i odsustvo stranačke fleksibilnosti, čak i između partija koje imaju sličan program", kaže on.



Stranke su već tada okarakterisane kao proevropske ili proruske, a ova podela nikada nije ukinuta, kao što je, dodaje Spasojević, primer sa Češkom ili Hrvatskom.

Erik Gordi, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu kaže za BBC na srpskom da je prvo što je pomislio, na molbu da komentariše 30 godina višestranačja u Srbiji, bilo - "koliko godina ima zapravo?".

"Otkad je ukinut monopol Saveza komunista u političkom životu, može se reći da je postojala nekakva politička konkurencija među strankama na lokalnim izborima koji su održani 1996. godine, pa još u periodu od 2000 do 2006. godine", kaže Gordi.

"Svedoci smo stranaka koje su koristile svoje većinske položaje da uspostave rastuću kontrolu nad više delova javnog života. Broj beneficija koje nisu dostupne građanima ukoliko 'nisu u Partiji' je veći nego što je bio u komunističkom periodu".

Gordi misli da "ako se takvo višestranačje uzima kao sinonim za demokratiju, nije teško objasniti zašto građani ostaju skeptični prema prividnoj demokratiji".

"Već 1994. godine je profesor Mikloš Biro u anketnom istraživanju opisao brojne načine na koje građani povezuju negativne asocijacije na pojam 'demokratija'. To su bili: raspad Jugoslavije, (bivši predsednik Hrvatske Franjo) Tuđman, anarhija, džabe sloboda, a nemaš šta da jedeš", kaže Gordi.

Za period od početka višestranačja je bitan i - lider.

"Slobodan Milošević je bio centralna politička ličnost deset godina, sve dok nije sišao sa vlasti, odnosno do gubitka izbora", kaže Žarko Korać, nekadašnji narodni poslanik i psiholog.

"U tom periody imate još nekoliko lidera opozicije, a to su prevashodno Vuk Drašković i Zoran Đinđić."

Političke stranke u Srbiji:

  • Prva stranka koja je upisana u registar partija u Srbiji je Demokratska stranka - nastala u februaru 1990. godine, a ubrzo zatim osnovan je i registrovan Srpski pokret obnove
  • Političku stranku može osnovati najmanje 10.000 ljudi
  • Političku stranku nacionalne manjine može da osnuje 1.000 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije
  • Od prvih izbora održanih 1990. godine do danas, u Srbiji su postojale 123 političke partije. Ipak, to ne znači da sve i dalje postoje. Toliko ih je ukupno bilo registrovano za 30 godina
  • G17 plus, Zajedno za Šumadiju, Reformisti Sandžaka, Pokret mađarske nade, Pokret Živim za krajinu - samo su neke od političkih stranaka koje su u međuvremenu izbrisane iz Registra ili je započet postupak njihovog brisanja


* Izvor: Registar političkih stranaka

Slobodan Milošević umro je u Hagu 2006. godine, dok mu se sudilo za ratne zločine/Getty Images
Slobodan Milošević umro je u Hagu 2006. godine, dok mu se sudilo za ratne zločine/Getty Images

Tih godina rođene su i stranke koje će odrediti političku budućnost Srbije.

Demokratska stranka, kasnije veliki protivnik Miloševićevog režima, prva je partija upisana u registar 1990. godine.

Na suprotnom političkom tasu bio je Vojislav Šešelj. On 1991. godine napušta SPO posle svađe sa kumom Draškovićem i osniva nacionalističku Srpsku radikalnu stranku.

Činilo se da ništa ne može da ugrozi vlast socijalista, a ostale partije, zvanično u opoziciji, ipak nisu bile ujedinjene.

Demokrate se pamte po protestima protiv vlasti, a radikali po učešću u ratu, ali i u vlasti.

Tokom te turbulentne decenije, glasalo se čak pet puta za narodne poslanike različitih parlamenata.

2. Zoran Đinđić: "Doba previranja"

Ove godine je 30 godina od prvih višestranačkih izbora, ali i 20 otkako je Milošević izgubio vlast.

Opozicione stranke, ujedinjene u koaliciji DOS, u septembru 2000. godine su pobedile na izborima sa 70.40 odsto osvojenih mandata u skupštini tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Vojislav Koštunica, kandidat opozicije za predsednika SRJ, osvojio je 50.2 odsto glasova.

Milošević je dugo odbijao da prizna rezultate izbora.

Ipak, posle protesta koji su kulminirali 5. oktobra, kada su se stotine hiljada ljudi iz čitave Srbije slile u Beograd, a vojska i policija počele da otkazuju poslušnost, Milošević se nevoljno povukao sa vlasti.

Do samog kraja, nije u potpunosti priznao da je poražen na izborima.



U decembru 2000. godine, održani su prevremeni parlamentarni izbori na kojima je koalicija DOS ubedljivo trijumfovala, a Miloševićev SPS, kao JUL njegove supruge Mirjane Marković, skoro da su nestali sa političke scene.

Zoran Đinđić, lider Demokratske stranke, izabran je za predsednika vlade u januaru 2001. Vrlo je brzo postalo jasno da ideološke i političke razlike sa Koštunicom nisu samo na papiru.

Godine koje su usledile, Korać opisuje kao "doba previranja".

Korać je bio zamenik premijera u Đinđićevoj vladi.

"Đinđić je bio za prozapadnu verziju promena, a Koštunica je, kako je i sam rekao, imao nacionalističke ciljeve, ali bez rata i u demokratskom duhu", kaže Korać.

"To nije bio personalni, već sukob različitih koncepcija, koji se nastavljao".

Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, naziva Đinđića "snažnim kormilarom broda" koji je, bar na kratko, uspeo da usmeri ideju neutralnosti Srbije na svetskoj sceni.

"Nakon njega, ostajemo u stalnoj neodlučnosti i cik-cak previranju koje umnogome onemogućava rast zemlje", kaže Goati.

Srbija kao Švajcarska, za Goatija nije realan model jer kaže da "koncept trajnog neutraliteta i bezbednosti jednostavno nikada nije obeležavao višestranačje u Srbiji".

Ubistvo Đinđića 2003. godine je pokazalo da su unutar pobedničkog bloka postojale jake razlike, ideološke i lične, misli i Spasojević.

"U tom sporu između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića videli smo te razlike", kaže on.

Posebno je značajna bila "činjenica da se stranke starog režima nisu reformisale", smatra.

"To je važan element postoktobarskog perioda. Nismo imali katarzu i promenu.

"Snažna relativizacija 5. oktobra i promena je dovela do toga da jedan deo odmetnute države smatra da će dobiti nešto ako ubije premijera", dodaje Spasojević.

'Viši cilj' Đinđića, koji će ujediniti i patriote i evropejce - atentatom je izgubljen, a mogućnost da se uspostavi stabilnost u zemlji propuštena.

Iako su Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović dobili maksimalne kazne zatvora od 40 godina za ubistvo premijera, a u zemlji je sprovedena akcija Sablja u kojoj je uhapšeno više od 11.000 povezanih za kriminalom, politička pozadina atentata nikada nije rasvetljena.

Parlamentarni izbori od 2000. do 2020.

  • 2000 - DOS je osvojio 176 od 250 mandata u skupštini i tako došao na vlast, SPS - 37, SRS - 23
  • Vanredni izbori 2003 - Izglasana manjinska Vlada DSS, G17+, SPO i Nove Srbije, izabrana uz podršku SPS
  • Vanredni izbori 2007 - Koštunica drugi put postao premijer Srbije, a Vladu su formirale DSS, DS, G17+ i Nova Srbija
  • Vanredni izbori 2008 - Koalicija oko DS je osvojila najviše mandata, ali nedovoljno za formiranje Vlade. Dolazi do istorijskog pomirenja sa SPS-om i zajedničkog ulaska u vlast
  • 2012 - Socijalisti sklapaju dogovor sa Srpskom naprednom strankom i dolazi do promene vlasti
  • Vanredni izbori 2014 - SNS udvostručila glasove
  • Vanredni izbori 2016 - SNS dobio 131 od 250 mandata


* Republički zavod za statistiku

FoNet
FoNet

3. Aleksandar Vučić - "ideja vlasti"

Pre 12 godina, Vučić verovatno nije ni sanjao da će imati današnju političku moć.

Danas nesumnjivo najprisutniji političar u Srbiji, Vučić je 2008. godine napustio Šešeljeve radikale i priključio se "političkom ocu" Tomislavu Nikoliću u formiranju nove, Srpske napredne stranke.

Od ministra informisanja u Miloševićevoj vladi tokom bombardovanja zemlje, preko političara koji je tražio da Ratko Mladić, optužen za ratne zločine, dobije bulevar, Vučić danas deluje kao evropejac i neoliberal koji se okrenuo i Nemačkoj i Francuskoj i Rusiji.

Ubrzo pošto je Nikolić pobedio dotadašnjeg predsednika Borisa Tadića na izborima 2012. godine, stranku preuzima Vučić.

Njena popularnost počinje vrtoglavo da raste od izbora do izbora, sa vladama od kojih nijedna nije izdržala čitav mandata bez promena.

Sve do sada.

Građani su za šest godina dva puta birali predsednika države i tri puta narodne poslanike.

Sveprisutnost u medijima i stara dilema - istok ili zapad - ponovo su tu, a demokratija je, smatra Gordi, opet postala ružna reč.

"Stranke su još skeptičnije od građana, u ambijentu u kojem institucije ne funkcionišu na način koji propisuje ustav, nego se bitne aktivnosti odvijaju izvan institucije", kaže Gordi.

"Dok je Tadić bio predsednik, nije bilo bitno ko je bio premijer. Dok je Vučić bio premijer, nije bilo bitno ko je bio predsednik. Dok je Vučić predsednik, nije bitno ko je premijer.

"Takva situacija ukazuje na to da su formalne institucije manje relevantne nego neformalna vlast u rukama određenih pojedinaca".

Da je uloga lidera kod nas potcenjena "jer nismo ni svesni koliko je zastupljena i bitna", misli i Goati.

"Danas smo u situaciji da se otvara put ka demokratiji, ali sa snažnom željom da se barem u nekim poljima sve vrati na staro", kaže on.

Docent Fakulteta političkih nauka Boban Stojanović rsmatra da SNS nema jasnu "ideološku i programsku vizuru" i da stranka funkcioniše po principu catch all.

Objašnjava da je glavna ideja ovog koncepta da okupi što širi spektar ideološki različitih stranaka, kao i glasača.

Tako su u koalicije sa SNS-om ušli i proruski SNP, i SPO, koji je za ulazak u NATO - "od krajnje desnice, do krajnje levice", kaže Stojanović.

"Njihova ideologija je ustvari vlast, stranka privlači ljude isključivo time što je na vlasti, a to je prouzrokovano time što su nadgradili prethodni partokratski sistem i usavršili ga."



Prema podacima istraživačke agencije CRTA , od lokalnih izbora 2016. godine zabeleženo je više od 500 slučajeva preletanja iz stranke u stranku, dok je 45 odsto preletača prešlo u SNS.

Korać misli da je politika SNS-a slična Miloševićevoj, ali se razlikuje u jednom pogledu.

"SNS se ponaša kao da su ciljevi socijalista iz devedesetih bili ispravni, ali da je sve trebalo da se uradi na drugačiji način", kaže Korać.

Čemu uopšte služe političke stranke

"U idealnoj koncepciji parlamentarne demokratije, deluju stranke levice, desnice i centra, koje povremeno izlaze pred građane sa svojim predlozima i traže njihovu podršku", objašnjava Gordi.

"Teško bi bilo reći da takva situacija postoji. Prvo - nema ni levice ni centra, pa pri tom nema nikakve ideološke konkurencije.

"Stranke preživljavaju zahvaljujući tome da su uticajni međunarodni akteri voljni da ih tolerišu i da imaju na raspolaganju neformalnu mrežu moćnika na lokalnom nivou čiji uticaj zavisi od njih".

Monopol je, zato misli Gordi, ono čemu su sve stranke poslednjih 30 godina težile.

"Neke su stranke bile uspešnije u tome nego druge, ali nijedna nije uspela da sačuva monopolski položaj duže od 10 godina", kaže Gordi.

Na pitanje šta se promenilo za 30 godina odgovara:

"Ima mnogo više stranaka. I nekim čudom, ima manje politike."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

©BBC na srpskom - B92
strana 1 od 135 idi na stranu