Srbija i politika: Demokrate i socijalisti - dva lica srpskih stranaka

Osim godine rođenja, ove dve, po mnogo čemu ključne političke partije u Srbiji, nemaju skoro ništa zajedničko.

Demokratska stranka (DS) i Socijalistička partija Srbije (SPS) već pune tri decenije stožerne su stranke srpske politike, ali su, sem perioda "istorijskog pomirenja" od 2008. do 2012. godine, život provele na suprotstavljenim stranama.

Ove dve stranke predstavljaju i sliku dva modela razvoja stranaka: dok je iz DS-a nastao čitav niz partija koje danas igraju uglavnom opozicionu ulogu, socijalisti su tri decenije preživeli gotovo u potpunosti bez podela.

"DS je nastala kao stranka vrhunskih intelektualaca, pa se vremenom širila, a onda od 2000. do 2012. godine postala keč-ol stranka, veoma heterogena čak i po ideološkoj strukturi.

Ipak, ono što se nije menjalo je razvijena unutarstranačka demokratija - to ponekad bude bolno i u Srbiji se pretvori u suprotnost jer ni svi članovi DS ne baštine političku kulturu da demokratski procesi ne staju na izboru ili smeni predsednika", kaže za BBC na srpskom Bojan Pajtić, nekad predsednik demokrata, a danas univerzitetski profesor.

Nikola Šainović bio je potpredsednik SPS-a još u vreme Slobodana Miloševića, a Ivica Dačić vratio ga je u stranački vrh po izlasku iz Haškog tribunala - i on drugačije vidi razliku ove dve stranke.

"Glavna razlika SPS-a i DS-a je da je u DS-u lako formirati novu partiju, dok se u SPS to doživljava kao jeres.

Ali to nije odsustvo demokratije - to je unutrašnja kohezija koja će trajati."

• SPS - "način života" ili "stranka devedesetih"
• Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast
• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta

Uprkos brojnim razlikama, profesor Fakulteta političkih nauka (FPN) Slaviša Orlović kaže da su DS i SPS prošle kroz slične faze razvoja.

"Obe stranke su prošle kroz turbulentne periode ubistva i smrti lidera, padanja sa vlasti, cepanja i deljenja na više novih.

I jedna i druga su pokazale da ih vršenje vlasti čuva od podela i prikriva unutrašnje slabosti", zaključuje on.

DS - "rasadnik" novih partija

Kao lider DS-a, Bojan Pajtiæ uèestvovao je na protestima protiv vlasti Aleksandra Vuèiæa 2015. godine/ANDREJ ISAKOVIC/AFP via Getty Images

Samo najpažljiviji hroničari stranačkih dešavanja u Srbiji mogli bi tačno da zabeleže koliko stranaka na političkoj sceni imaju korene u Demokratskoj stranci.

Tokom devedesetih, među najznačajnijim novonastalim strankama su Liberalna stranka Nikole Miloševića, Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića, Narodna demokratska stranka Slobodana Vuksanovića.

Bojan Pajtić smatra da su takve podele imale i pozitivnog efekta.

"U samom početku, deoba Demokratske stranke je bila nužna, jedan potpuno prirodni proces - DS je nastala kao politički pokret protiv jednopartijskog režima, pa su se tu našli ljudi različitih ideoloških orijentacija.

Izlazak tih struktura značio je profilisanje DS-a, u stranci su ostajali oni političari i članovi koji su bili socijaldemokratski i socijalno-liberalno orijentisani - slanje jasnijih poruka, utemeljivanje u biračkom telu snažilo je stranku."

Ipak, ni smenjivanje perioda na vlasti i u opoziciji posle petooktobarskih promena 2000. godine nije zaustavilo deljenje demokrata.

Najznačajnije stranke nastale u ovom periodu su Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića, Nova stranka Zorana Živkovića, Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, Narodna stranka Vuka Jeremića, Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa.

"Deobe u poslednje dve decenije nikako nisu ideološke - nastajale su nove stranke čiji je temelj bila politička ambicija ljudi koji nisu uspeli u DS-u.

U osnovi tih deoba su personalni razlozi, frustracije zbog neostvarenih ambicija, osvetničke želje i to je počelo da slabi stranku", smatra Pajtić.

Zbog toga on sam nije se upuštao u avanturu stvaranja sopstvene partije - jedan je od dva predsednika DS-a koji nije cepao stranku po napuštanju njenog kormila.

"Mislim da su u politici najopasniji ljudi oni koji nemaju životnu i profesionalnu alternativu ako ne uspeju u politici - zbog toga su spremni da naprave različite kompromise.

Iako nisam politički aktivan, mislim da DS ima više koristi da jesam njen član nego da nisam."

Socijalista Nikola Šainović identifikuje koren problema u rivalskoj stranci u samoj njenoj strukturi.

"DS je pokušao da se razvije na tradicijama još iz Kraljevine Jugoslavije, ali već u početku se ispostavilo da jedan broj ljudi koji nešto postigne u okviru te stranke želi ili da je preuzme, ili da napravi nešto posebno.

To je urođena mana DS-a, da je demokratija više cilj nego sredstvo - ako je SPS bio previše okupljen oko stare ideje i partije, ispada da se DS okuplja oko pojedinaca, a ne oko ideje."

Dragan Ðilas (levo) i Boris Tadiæ (desno) osnivali su svoje stranke po odlasku sa èela DS-a/ALEXA STANKOVIC/AFP via Getty Images

Nekadašnji vojvođanski premijer smatra da je politički život DS-a zapravo slika političkog života Srbije.

"To što je DS u nekom trenutku imao primat na političkoj sceni zapravo je incident - ogromna većina građana Srbije demokratiju i demokratske procese doživljava kao gubljenje vremena i želi autoritarnom vladaru da prepusti brigu o sopstvenim životima.

Biće potrebne decenije političkog sazrevanja, obrazovanja da ljudi razumeju da su oni suvereni, a ne vladar - da su oni gospodari svom predsedniku, a ne obrnuto", kaže Bojan Pajtić.

Profesor FPN-a Slaviša Orlović podseća da je DS ostvarivala najbolje rezultate kada je nastupala jedinstveno sa partijama koje su iz nje proizašle.

"Bez jakog DS-a, opozicija nema stožernu stranku, ostaje fragmentirana, slaba i neubedljiva.

Pokušaji njenog supstituisanja nekim novim projektima su samo režimski plagijati."

SPS - liderska neprikosnovenost

Nikola Šainoviæ odslužio je dve treæine zatvorske kazne zbog zloèina na Kosovu/PETER DEJONG/AFP via Getty Images

Srpski socijalisti su lidera birali na ukupno deset kongresa i svaki put im je izbor bio veoma jednostavan.

Najčešće bez ikakvog, a kamoli ozbiljnog protivkandidata, Slobodan Milošević pobeđivao je šest puta, a njegov naslednik Ivica Dačić četiri puta.

"SPS je nastao u kontinuitetu sa starom Komunističkom partijom - nasledio je odnos povezanosti i trajne pripadnosti, pa se to prenosilo i na sledeću generaciju čak i unutar porodica.

Ostala je i partijska mreža koja se politički promenila, ali strukturno stoji i danas - kako god je partija prolazila, mreža se revitalizovala posle prolaska kroz razne teškoće poput 5. oktobra", smatra Nikola Šainović.

Uz naglašavanje da je očuvanju SPS-a doprinela i patriotska nota, Šainović ukazuje i na faktor izvan stranke koji ju je jačao.

"Pritisak spolja - proglašavanjem kadrova za komunjare, sa lošim prizvukom - doneo je novu koheziju i snagu, ljudi su želeli da se brane.

Spoljni pritisci, od sankcija, do rata, ojačali su stranku: SPS se ponašao kao jež i sačuvao se od golog nestanka."

Politikolog Slaviša Orlović takođe ističe poreklo SPS-a kao veoma značajno za njegov razvoj.

"SPS je partija kontinuiteta iz perioda jednopartizma, koja je nasledila kadrove, infrastrukturu, imovinu i ideologiju, uz prilagođavanja novim okolnostima.

To je, u osnovi, nacionalno osetljivija, partija levice i partija vlasti."

Ipak, demokrata Pajtić u jedinstvu socijalista ne vidi samo pozitivne elemente.

"U Srbiji su, po pravilu, predsednici stranaka njihovi osnivači i vlasnici - isto je i sa SPS-om: da je Slobodan Milošević živ, bio bi na čelu te partije i dan danas.

U velikom broju stranaka, predsednici su doživljeni kao privatni preduzetnici, a stranke kao preduzeća", smatra Pajtić.

U takvim okolnostima, jedino se pokušaj Branislava Ivkovića da stvori svoju partiju može računati kao ozbiljan pokušaj rascepa u SPS-u.

Ova politička avantura s početka 21. veka završila se neuspehom, a Ivković je svoju karijeru oživeo tek u Srpskoj naprednoj stranci.

"U SPS-u vlada ubeđenje još iz starog poimanja levice da je najgora stvar za svaku stranku frakcija - to su još stari komunisti učili i svi se čuvaju prelaska te granice.

Bilo je veoma dinamične rasprave unutar partije - pojedini odbori su se odvojili, ali je mreža brzo revitalizovana, pa se pokazalo da velika većina nije za to da se partija potpuno raspadne i strah je sačuvao od cepanja", opisuje Nikola Šainović atmosferu prilikom pokušaja Ivkovića da stvori stranku.

Slobodan Miloševiæ gotovo bez prekida vodio je SPS 16 godina/BBC

I dok Šainović naglašava da podržava stav predsednika stranke Ivice Dačića da SPS mora imati makar i minimalni uticaj u vlasti, profesor FPN-a Slaviša Orlović smatra da takav proces može i štetiti socijalistima.

"SPS nastoji da gradi imidž državotvorne stranke, koja ima relativno starije biračko telo, uz fleksibilnost da se zbog vlasti prilagodi i istrpi udarce.

U čvrstom zagrljaju SNS-a bledi njen identitet", zaključuje Orlović. Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk