Smeh kao lek - zašto je važan i kada nam najviše pomaže

Američki predsednik Donald Tramp u septembru je dobio salve smeha kad je u Ujedinjenim nacijama izjavio da je postigao više nego "skoro bilo koja administracija" u istoriji njegove zemlje.

Tramp je priznao da "nije očekivao" tu reakciju - ali da je ona "sasvim u redu".

To je primer za jedan od mnogih razloga zašto se ljudi smeju - a većina nije zato što je neko posebno duhovit.

Smeh je prevashodno oblik ostvarivanja bliskosti; 30 puta smo skloniji da se smejemo ukoliko smo u društvu nego kad smo sami.

To je drevna, univerzalna reakcija koja nije čak ni ograničena samo na ljude; zabeležena je kod mnogih životinjskih vrsta, uključujući čovekolike majmune, pa čak i pacove.

Kad se pacovi igraju jedni sa drugima ili ih golicaju, oni ispuštaju prepoznatljiv cvrkutav zvuk koji su naučnici povezali sa smehom. Koristi ga kao signal da se samo kobajagi bore umesto da iskazuju pravu agresiju.

• Koliko jaja smemo da pojedemo
• Holandski "Monti Pajton hod" na pešačkom prelazu
• Kako je Putinova Rusija pretvorila humor u oružje

Èovekoliki majmuni se takoðe smeju, tvrde nauènici/Getty Images

Ako se već pacovi ponašaju na taj način, onda ne iznenađuje što ljudi koriste smeh na veoma složene i suptilne načine.

Smeh koristimo da bismo ostvarili i održali društvene veze. To je spoljno izražavanje da se razumemo, a funkcioniše i da bi isključilo one koji nisu deo naše grupe.

Ova društvena i emotivna kontrola smeh čini neobično moćnim oruđem, tako da ne iznenađuje kad znamo da ga ljudi konstantno iskorišćavaju, i u političke i u lične svrhe.

Zašto se smejemo

Smeh je spontana neverbalna vokalna ekspresija, poput vriska ili grcaja.

Zvuk koji proizvodimo kad se smejemo veoma je sličan stenjanju koje proizvode čovekoliki majmuni u igri.

Za razliku od govora, ispuštanje ovog zvuka ne podrazumeva gotovo nijedan pokret jezikom, vilicom ili usnama. Bliži je zvuku koji proizvode drugi sisari nego ljudskom govoru.

Iako naučnici i dalje ne znaju zašto tačno ispuštamo taj zvuk, to je možda zato što je on jedan od najprostijih načina da se proizvede zvuk našim glasom - prosto samo u naletima istiskujemo vazduh iz sebe.

Iako se naša upotreba smeha tokom vremena razvija, on je urođena reakcija - slepe i gluve bebe takođe će se smejati kad ih golicate.

Političko

Bil Klinton i Boris Jeljcin na konferenciji za štampu/Getty Images

Komičari imaju dozvolu da zasluže naš smeh, ali postoje mnogi drugi koji su iskoristili smeh, ili pokušali da ga iskoriste, da bi postigli neke svoje ciljeve.

Ruski zvaničnici optuženi su da su koristili podsmeh kako bi izbegli odgovornost ili unizili svoje kritičare, najskorije povodom trovanja novičokom iz 2018. godine u Solzberiju.

Ali humor ne mora da razdvaja ljude da bi bio moćan.

Američki predsednik Bil Klinton pretvorio je namrgođeno saopštenje za štampu ruskog predsednika Borisa Jeljcina u urnebesan događaj, prosto se ponašajući kao da je Jeljcin namerno duhovit, a da je on nemoćan da radi bilo šta drugo nego da se smeje.

Klinton je, međutim, uložio poseban trud da ne izgleda kao da se smeje njemu, sugerišući da su oboje upoznati sa poentom vica.

Druge javne ličnosti naizgled pažljivo grade "smešni" imidž, često delujući kao da su oni predmet podsmeha.

Na primer, Boris Džonson je navodno prvo bio doživljen kao smešan u satiričnom televizijskom kvizu Have I Got News For You.

Džonson je u narednih nekoliko decenija nastavio da gradi tu bezazlenu smešnu personu, što mu je pomoglo da se odbrani od kritičkih komentara uz pomoć pošalica i sprdnje.

Lično

Boris Džonson je ostao da visi na žici u Parku Viktorija/Getty Images

Smeh je i važan sastavni deo naših svakodnevnih života.

Na primer, naletela sam direktno na drugu ženu dok sam prelazila put pre neki dan.

Obe smo se nasmejale, ali ne zato što je to bilo smešno. Smejale smo se da bismo pokazale da smo obe dobro, da nismo povređene i da nismo pokušavale da povredimo jedna drugu ili da ukrademo jedna drugoj mobilni telefon.

Ova interakcija bila je uspešna zato što se oslanjala na to da obe razumemo i koristimo smeh na isti način.

Opservacione studije ukazuju na to da je većina smeha reakcija na izjave i komentare, umesto na šale. Osoba koja je upravo progovorila smeje se najčešće, što sugeriše da smeh često nije samo reakcija na nešto što je izgovorio neko drugi.

Ova vrsta smeha "vezivanja" usavršava se vremenom kroz društvene interakcije.

Jedna od aktuelnih studija moje laboratorije pokazuje da se naše razumevanje društvenog smeha razvija tokom našeg ranog zrelog doba, a da u njemu ne postajemo sasvim umešni sve do naših tridesetih godina.

On takođe zavisi od želje da se ostvari bliskost; istraživanje pokazuje da je za muške tinejdžere sklone psihopatiji smeh manje zarazan nego u slučaju njihovih vršnjaka.

Druga ključna upotreba smeha je da bi se lakše izašlo na kraj sa nekom stresnom situacijom.

Parovi koji pričaju o predmetu spora u njihovoj vezi uz pozitivno izražavanje kao što je smeh odmah postaju manje stresirani, pokazuje istraživanje.

Oni su i srećniji u vezi i ostaju duže zajedno.

Međutim, to funkcioniše samo ako oba člana para razumeju šalu.

Ako se, na primer, jedna osoba smeje i govori: "O, da, zaista kupujem previše knjiga", a druga, bez osmehivanja, kaže: "To je ogroman problem i bilo bi dobro kad bi ga nekako rešila", onda se tu niko neće osećati bolje.

Smeh funkcioniše, ne zato što je to neka vrsta čarobnog praha od koga ljudi postaju srećniji, već zato što ukazuje na to da ste dovoljno opušteni da ga zajednički koristite kao alatku za postizanje boljeg raspoloženja.

Jer suština je - za skoro sve vrste smeha - da se ljudi smeju kad su u društvu ljudi koji im se dopadaju, ali i kad se osećaju fizički bezbedno.

Kada, gde i sa kim se smejete govori vam nešto veoma važno o vašem emotivnom svetu.

Smeh ume da bude značajan deo našeg mehanizma izlaženja na kraj sa teškim situacijama. O ovom članku

Ovu analizu BBC je naručio od eksperta koji radi za spoljnu organizaciju.

Sofi Skot je profesorka Kognitivne neuronuke na Londonskom univerzitetskom koledžu.