Variola vera: strašna rođaka malih boginja

Virus morbila je opasan sam po sebi, ali deluje skoro bezazleno u odnosu na dalju rođaku variolu veru, poznatu i kao velike ili crne boginje.

Variola je danas zvanično iskorenjena bolest, ali je 1972. godine pohodila bivšu Jugoslaviju. Bila je to poslednja zabeležena epidemija na evropskom tlu.

Samo zahvaljujući sreći i efikasnom odgovoru države broj smrtnih slučajeva je stao na 40.

Ne krivite narod

Epidemiolog Zoran Radovanović, jedan od glavnih učesnika suzbijanja epidemije iz 1972. godine i autor knjige "Variola vera" kaže za BBC da je, i pored nekih grešaka, od presudne važnosti bila odlučna i sveobuhvatna reakcija državnih organa.

"Bila je to ozbiljna država sa ozbiljnim resursima. Nisam siguran da bismo danas bili podjednako efikasni", kaže Radovanović.

Upitan da prokomentariše tekuću epidemiju malih boginja, koja je između ostalog prouzrokovana padom broja vakcinisanih zbog pokreta protiv vakcina, on kaže da ne može da krivi narod što ne veruje vlastima.

"Oni i lekare doživljavaju kao vlast, a vlast ih je dosad mnogo puta izneverila", objašnjava ovaj epidemiolog. "Ipak, vakcinacija ne bi smela da bude stvar ličnog uverenja, nego opšta obaveza", upozorava on.

Smrtonosna i po dinastije

Variola je istovremeno smrtonosna i veoma zarazna - prenosi se dodirom sa obolelim ili predmetima koje je dodirnuo, pa čak i sićušnim kapljicama iz plikova ili od kašljanja koje plove kroz vazduh.

Pre nego što je početkom 19. veka pronađena vakcina, velike boginje su bile jedan od glavnih uzročnika smrti u Evropi: računa se da je u 18. veku od njih stradalo oko 400.000 ljudi, odnosno, svaki deseti Evropljanin.

Ugasila je i nekoliko dinastija, uključujući englesku kraljevsku porodicu Stjuart.

Bolest se manifestuje visokom temperaturom i promenama na koži koje brzo prelaze u plikove i kraste, unutrašnje krvarenje, otkazivanje vitalnih organa i smrt.

Variola u Srbiji

U Srbiji je obavezna vakcinacija uvedena 1839. godine, u vreme kneza Miloša, 14 godina pre Britanije, ali znatno docnije nego u većini evropskih zemalja.

Miloš je u program vakcinacije upregao i Crkvu i obavezao popove da opominju narod da se vakciniše. Onima koji su to odbijali, poručio je da će "za nebreženije to i samom Bogu odgovarati".

Zahvaljujući vakcini, variola od tada u Srbiji nije predstavljala ozbiljan problem, kao uostalom ni u većem delu Evrope. Slučajeva je bilo, ali tifus i španska groznica odneli su mnogo više života.

Jugoslovenski slučaj

Baš zato što su velike boginje bile tako retke, lekari nisu odmah prepoznali virus kad je početkom marta 1972. ušao u Jugoslaviju u telu Ibrahima Hotija, koji ga je pokupio tokom hadžiluka.

Pre nego što je umro, Hoti je zarazio 11 osoba, uključujući i medicinske radnike koji su pokušavali da mu pomognu.

Do polovine meseca, kada je proglašena epidemija, već je bilo više od 140 obolelih u raznim delovima Srbije i Jugoslavije.

U svim mestima gde su bila žarišta, uvedeni su karantini. U Beogradu ih je bilo četiri: u Infektivnoj klinici, Klinici za dermatovenerologiju i motelima "Čarapićev brest" i "1000 ruža".

Cela opština Plav u Crnoj Gori je stavljena u karantin koji je trajao oko mesec dana.

Jugoslavija je uvezla velike količine vakcina, a u masovnoj vakcinaciji učestvovale su vojska i policija.

Uprkos pričama da vakcine mogu da izazovu upalu mozga, ozbiljnijeg otpora nije bilo. Poslednji preživeli bolesnik napustio je bolnicu 19. maja. 1972. godine.