Od njih strahuju i motoristi i pešaci: Pogibeljne zebre

Piše: Tomislav Stojanović; Izvor: Moto klub

Nedavno su se na Banovom Brdu, na uglu Beogradskih bataljona i Praške, okupili ljudi oko momka koji je pao sa skutera.

Kolovoz vlažan, rominja kišica. Vozač propisno odeven, kaciga, moto-rukavice, čizme, dobre gume, leži pored motora. Jedan čovek pokušava da ga podigne i koliko je dug pada pored njega.

Deluje komično, ali nije jer se ne zna šta je sa mladićem. Na sreću samo se ugruvao, polomio retrovizor, ogulio malo boje sa skutera. Čovek koji je pao pored njega izgleda ozbiljnije povređen.

Sve se dešava na pešačkom prelazu koji kao da je zaleđen, a nije, samo je mokar i pogibeljno klizav na belim trakama.

Da li ste nekad pokušali da prikočite ili promenite pravac kretanja (oborite motor) preko zebre ili neke druge oznake na kolovozu kada je podloga vlažna?

Siguran sam da niste jer ako jeste velika je verovatnoća da ste pali kao motorista iz ove priče, koji je pritom vozio veoma sporo i samo pokušao da skrene u ulicu preko klizavog nanosa boje.

Strahuju i pešaci i vozači

Foto: Thinkstock

Nije ovo samo problem dvotočkaša, već i onih na četiri točka, čak i pešaka. Kad točkovi pređu preko malo šire oznake na kolovozu isto je kao da ste na ledu i zaustavni put se znatno produžava.

Mnogi pešaci su stvorili uslovni refleks pa, kao na atletskoj stazi, preskaču obojen deo zebre i ako je suvo. Kad pada kiša ili se ulice peru, posebno je opasno, a u zasedi nas čekaju i žute BUS oznake i uzdužne linije koje odvajaju kolovozne trake.

Naročito su ugroženi neiskusani i nedovoljno obučeni motociklisti – rizikuju ako samo pipnu kočnicu preko tih oznaka. Ovo je nekad neizbežno, jer se obeležene površine uglavnom nalaze na raskrsnicama gde se koči radi promene pravca.

Propisi i standardi su jasni

Foto: B92 (arhiva)

Pitam se zašto su nam te oznake toliko opasne i ugrožavaju bezbednost učesnika u saobraćaju. Postoji standard SRPS EN 1423:2012, koji je usaglašen sa evropskim standardima za obeležavanje kolovoza i glasi:

"Oznake na kolovozu moraju da ispunjavaju svoju funkciju bezbednog vođenja saobraćaja tokom čitavog životnog veka. Da bi se sprečile nepotrebne smetnje u saobraćaju, one moraju da ispunjavaju sledeće zahteve:

- oznake na kolovozu moraju da budu jasno vidljive tokom čitavog dana pri svakoj vrsti osvetljenja i u svim vremenskim uslovima,
- moraju da budu otporne na proklizavanje (prijanjanje),
- moraju da dobro prijanjaju za podlogu, da budu otporne na vremenske uticaje, naftne derivate i so,
- moraju da budu otporne na habanje pri očekivanom saobraćajnom opterećenju (trajnost),
- debljina oznaka na kolovozu ne sme da utiče na voznu dinamiku…"

Sve jasno piše - boje moraju da budu otporne na proklizvanje i nakon 2.000.000 prelazaka tačkom (SRT >55, min. klasa S3 prema standardu SRPS EN 1436), propisana je i količina staklenih perli koje treba da se mešaju sa bojom, hladnom plastikom ili termoplastikom, a zatim je obavezno testiranje klizavosti tako nanesene boje.

Propisi, dakle, postoje i veoma su jasni, pa se pitam zbog čega su površine sa nanosima boje toliko klizave? Da li iko testira boju koja se nanosi na kolovoze? Stiče se utisak da staklenih perlica uopšte nema.

Zašto je tako ne znam, pa uvek strepim kad ugledam boju na kolovozu i trudim se da motorom obiđem te pogibeljne površine naših puteva.

Da li ste i vi imali loša iskustva sa mokrim pešačkim prelazima i sličnim oznakama na kolovozu?