My Space - oaza mira i prijateljstva

Srpska web-čaršija postaje zapanjujuće frekventna, više i ne uspevam da ispratim sva ta unakrsna blogovanja. Sa kakvom se samo žestinom i strašću (ali i daškom ironije!) prepliću polemike, rasprave i diskusije, vrcavi komentari i studiozne analize, od toliko buke, čoveku se zavrti u glavi. Uzbuđenja u našem mikro-kosmosu nikad dosta. Srećom, za slučaj da nam ponestane snage za intelektualnu razbibrigu, uvek nam preostaje dobro poznato utočište, oaza mira i prijateljstva, taj sveprisutni, sveprožimajući virtuelni prostor „novog srpskog zajedništva“ – MySpace.

Za razliku od kvazi-elitnog B92-Bloga, gde „poznati i nepoznati“ sučeljavaju mišljenja o velikim i malim temama, u nekoj vrsti „grupne terapije“, naša se lokalna MySpace-enklava ne zaokuplja visokoparnim sadržajem. Već sam proces masovnog, brzopoteznog zbližavanja predstavlja nepresušnu zabavu za dokolicom zaokupljeni plebs. Ako se vi-aj-pi Blog – taj „areopag javne misli“ – svojim polemičnim tonom nameće kao prostor za artikulaciju javnog diskursa, gde se kao nekada davno po antičkim trgovima, odvija ravnopravan dijalog između politički svesnih individua – građanskih subjekata, onda se MySpaceSerbia prikazuje kao njegova sušta suprotnost: miroljubiva koegzistencija imbecila, zajednica ljubavi i tolerancije, izrasla u narcističkom delirijumu svojih članova koji sebe uzajamno nagrađuju cvrkutavim izlivima nežnosti (Sjajna fotka! Thanks for add! Love! Kisses! XXX!), pocrtavajući sliku idilične, beskonfliktne družine samozadovoljnih veseljaka.

Nema omraženih na MySpace-u, svako je do ušiju zaljubljen, najpre u sebe, a potom u sve ostale. Moj profil, moje telo: moj portret, moja autobiografija – moj space. U njemu se nalaze moje beleške, moji zapisi, lična zapažanja, fotografije i video materijal, ja prilažem sopstveni dosije na uvid: add me! Ne samo što svoje podatke redovno ažuriram, vodeći računa i o najsitnijim promenama koje bi eventualno doprinele potpunijem sagledavanju mojeg on line karaktera, ja istovremeno želim da budem dostupan. Želim da me lociraju. U to ime posvud ostavljam tragove svog prisustva u vidu brojnih commenta, nadajući se da nečije radoznale oči prate moju putanju. Najzad, ono u čemu ovde najiskrenije uživamo jeste naša mogućnost da jedni druge bezopasno „špijuniramo“.

Sebi pričinjavam dvostruko zadovoljstvo – mogu nesmetano da uživam u posmatranju i nadziranju drugih bez njihovog znanja, ali isto tako slobodan sam da uživam kao pasivni voajerski objekat, i u potpunosti se prepustim ulozi nadziranog. Na MySpace-u nema Velikog Brata koji će nam ukopčati kamere u spavaćim sobama, već smo ih instalirali sami, dobrovoljno pristavši na kolektivni panopticon u kojem se sve odvija pred okom nevidljive publike. Eskteriorizacijom privatnog, uporedo sa ukidanjem prostorno-vremenske distance između „mislećih subjekata“ u digitalnom okruženju, svet globalne komunikacijske mreže ne samo da poprima izgled „velike palanke“, već napokon i vrla palanka može sebe da vidi u ogledalu sveta.

Preostaje spektakl u kojem publika posmatra samu sebe: svako od nas postaje po jedan „mali Brat“ što ushićeno gviri kroz ključaonice svojih drugara, ali nažalost, ne mnogo više od toga. Pristajući na ovakvo umreženo samo-posmatranje, MySpace korisnici mogu se smatrati „aktivnim“ sve dok u svom delovanju ostaju nedvosmisleno pasivni, ne čineći ništa što bi moglo narušiti sliku miroljubive komune („a place for friends“), u kojoj je svako svakome najbolji prijatelj, dokle god se ne dokaže suprotno. Sadržaj našeg opštenja za sada je u drugom planu, ako takvog uopšte ima. Naposletku, nije važno o čemu razgovaramo, važno je da mi komuniciramo, i kada ti u stočetrdesetpetom po redu commentu tog dana, između ostalog napišem: „Volim te!“, važno je da znaš samo to da ja tebe v-o-l-i-m, nedvosmisleno i jasno, uostalom, ako ti to nije dovoljno, želiš li da okačim bulletin? U oazi bespogovorne javne pripadnosti, niko nije pošteđen. Naša ljubav je sveprisutna, zaslepljujuća – od Vijajpija do Majspejsa, od buletina do bloga, galopirajuća „ekstaza komunikacije“ srpske web-palanke reprodukuje se do besvesti, do krajnje otupelosti nerava kada postaje nemoguće razaznati ko-tu-šta-zapravo-želi-nekome-nešto-da-kaže, a ponajviše zašto? Hiper-samosvest Bloga i hiper-imbecilnost MySpace-a, postaju samo još jedne u nizu manifestacija one duboke i neosporne istine srpskog javnog života koju više niko nije u stanju da prikrije, a zove se: odsustvo događaja.

Wow! Thanks for add! Are you dead?