Kako rimske građevine tako dugo traju, za razliku od modernih?

Rimski recept za beton koji podrazumeva mešavinu vulkanskog pepela, kalcijum oksida, morske vode i komada vulkanskih stena, izgleda vremenom postaje još snažniji.

Naučnici kažu da je to polsedica reakcije morske vode sa vulkanskim materijalom u cementu i stvaranju novih minerala koji ojačavaju beton.

"Bili su to vrlo inteligentni ljudi", kaže Meri Džekson, geolog Univerziteta u Juti i jedna od autora studije o rimskim građevinama.

Džekson i njene kolege opisuju kako su analizirali srž betona iz rimskih luka i brana. Ranije su otkrivene čestice aktivne kalcijum-silikatne faze, retke supstance koja se vrlo teško pravi.

Mineral, kaže Džekson, uglavnom nastaje u reakciji do koje je dolazilo prilikom mešanja kalcijum oksida, morske vode i vulkanskog pepela, koja je pritom generisala toplotu. Međutim, sada su došli do još jednog otkrića.

"Otkrila sam slobodni tobermorit koji raste kroz strukturu betona i koji se često povezuje sa filipsitom", objašnjava ona.

Džekson je otkrila da je u igri bio još jedan proces: vremenom je morska voda koja je prodirala kroz beton, razlagala vulkanske kristale i silicijum, a na njihovom mestu kristalizovali su se aluminijumski tobermorit i filipsit.

Ovi minerali su ojačali beton, što je sprečilo rast pukotina, a građevine su vremenom postajale sve snažnije.

"Mislim da ovo istraživanje otvara sasvim novu perspektivu o tome kako nastaje beton. Ono što mi smatramo procesom korozije, zapravo može dovesti do stvaranja korisnog mineralnog cementa i trajnosti", objašnjava Džekson.

"Naš cilj je da sada razvijemo metod koji koristi obične vulkanske proizvode i na tome trenutno radimo".