Da li sa starenjem pronalazimo Boga?

Piše: J. Matijević

Izvor: Novosti.rs

Mnogobrojna sociološka istraživanja sprovedena tokom poslednjih desetak godina pokazuju da oko 85 odsto žitelja Srbije starijih od 60 godina veruje u Boga. Istovremeno, među našim sugrađanima u trećem dobu važi i nepisano pravilo: što stariji - to religiozniji.

Rezultati ovih istraživanja umnogome se razlikuju od onih rađenih sredinom osamdesetih godina minulog veka. Štaviše, današnji penzioneri, u sociološkim istraživanjima sprovedenim pre više od tri decenije, bili su među pripadnicima mlađih kategorija i većinom su se izjašnjavali kao ateisti. S pravom se, zato, nameće pitanje: da li zaista starenje čoveka čini verujućim?

"Vera uvek ostaje čin slobode, tako da nas starenje ne čini nužno verujućima", kaže prezviter dr Aleksandar Đakovac, docent Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sveštenik u Crkvi rođenja Presvete Bogorodice u Zemunu. "Starenje, ipak, pruža mogućnost da se svako više pozabavi pitanjima za koja, možda, u mladosti nije imao vremena ili su mu se činila nevažnim. U starosti, čovek se snažnije suočava sa činjenicom sopstvene prolaznosti, pa postaje zainteresovaniji za pitanja smisla i cilja sopstvenog života".

Među onima koji u starosti počnu više da se interesuju za veru i da praktično ispoljavaju svoju religioznost, prema rečima našeg sagovornika, najviše je onih koji su verovali i dok su bili mlađi, ali su ih životne okolnosti udaljavale od posvećenosti veri. S druge strane, ima i onih koji, suočeni sa bolestima i nedaćama koje starost donosi, gube veru i postaju razočarani pošto su od sopstvene religioznosti očekivali jedino dobrobit u ovom životu.

"Teško je utvrditi šta je 'prava vera' i da li je neko ima ili nema", objašnjava Đakovac. "Po definiciji Svetog pisma, spasava vera koja kroz ljubav dela. Kada je reč o našim starijim žiteljima, čak i oni koji su istinski, duboko verujući, često nemaju naviku da žive redovnim liturgijskim životom. Ima i onih koji se potpuno posvete veri i revnosno žive crkvenim životom, iako to u malodst nisu činili".

Zanimljivo je, kako pokazuje iskustvo sagovornika "Novosti", i to što neki današnji penzioneri koji su veći deo života bili ateisti ili agnostici a pod stare dane postali vernici, ponekad, zbog toga, osećaju nelagodu.

"Za njih je važno da znaju da Crkva prihvata svakoga ko veruje bez obzira na njegov prethodni život i uverenja", naglašava Đakovac. "U Jevanđelju je Isus ispričao priču: "Gospodar vinograda je ujutru uzeo radnike u najam i dogovorio se sa njima da im plati po groš. Pa je u podne uzeo još radnika i uveče još jednu grupu. Na kraju je svima dao isto. Kad su se prvi pobunili jer su radili čitav dan a poslednji dobili kao i oni, gospodar im kaže: Zašto je vaše srce zlo ako sam ja dobar?" Gospodar vinograda iz priče je, naravno, Bog. On daruje život svima, pa i onima koji su počeli da se trude tek pred kraj dana, odnosno u starosti. Zbog toga Crkva nikoga ne osuđuje već svakoga prima, pošto nije dobro da sluge budu stroge ako je gospodar blag".

Kako "u praksi" izgleda nečija pobožnost, mnogo zavisi od karaktera i sklonosti koje je čovek razvio tokom života - objašnjava Đakovac. "Intelektualac, na primer, veru ispoljava i kroz čitanje religiozno-filozofske literature, dok će neko ko je malo čitao, verovatno i veru izražavati na praktičnije načine. Onaj, pak, ko je sklon kontemplativnom pristupu životu, više će se posvetiti molitvi, a neko će biti skloniji da veru izrazi pomaganjem bližnjima".