Jedini komad "revolucionarnog" metala iščezao iz laboratorije

Sićušni uzorak metalnog vodonika, koji su otkrili naučnici Harvarda, bio je čuvan između dva sićušna dijamanta, pod pritiskom koji je veći od onog koji vlada u jezgru Zemlje i na temperaturi bliskoj apsolutnoj nuli, kako bi njegova svojstva bila očuvana.

Prema jednoj teoriji, taj metal mogao bi da ima superprovodljive sposobnosti i štedi ogromne količine energije koja se trenutno gubi u samom procesu prenošenja. Prema drugoj, mogao bi da posluži kao moćno pogonsko gorivo, koje bi omogućilo dublje istraživanje svemira.

Međutim, pokušaj naučnika da izmere pritisak koristeći slab laser pošao je po zlu i jedan od dijamanata se raspao u finu prašinu.

“Srce mi je stalo”, kaže vođa istraživanja profesor Ajzak Silvijera.

“Nikad nisam video da se dijamant tako raspadne. Toliko se usitnio da je ličio na prašak za pecivo.”

Postoji nekoliko mogućih objašnjenja zašto je nestao metalni vodonik. Moguće je da je sićušni uzorak izgubljen negde u metalnom “zaptivaču” koji je korišćen da održi pritisak dijamanata.

Takođe, moguće je i da je metalni vodonik toliko nestabilan da se na normalnom pritisku pretvara u gas. To bi značilo i da san o čudotvornom materijalu možda nikad neće postati java.

Međutim, neki fizičari tvrde da uzorak zapravo nikad nije ni stvoren. Pišući za časopis “Nature”, oni navode da mere reflektivnih kvaliteta uzorka nisu dale jasan dokaz da je reč o metalnom vodoniku. Međutim, profesor Silvera, koji je decenijama pokušavao da stvori taj metal, kaže da njegov nestanak ne “sugeriše ništa, samo da ne možemo da ga nađemo”.

“Uzorak je negde zagubljen ili se, pošto nije metastabilan, pretvorio u gas”, kaže on.

“Da je bio meta-tabilan i da je mogao da pretrpi šok od katastrofalnog pucanja, verovatno bi još bio u zaptivaču.”

Silvera će o svom istraživanju govoriti na sastanku Američkog društva fizičara, a do tada će, nada se, uspeti da postigne iste rezultate u laboratoriji, kao i prvi put.

“Dobili smo drugi par dijamanata. Bilo je nekoliko Nevernih Toma, pa smo odlučili da ponovimo eksperiment”, rekao je on.

Kontroverze postoje jer su Silvera i njegov kolega Ranga Dijas odlučili da drže uzorak pod stegom dijamanata i tako proučavaju njegova svojstva, umesto da rizikuju da ga uklone i provere da li je stabilan.

To znači da je mogao biti posmatran samo kroz iskrivljujuću prizmu dijamanata.

Tanki aluminijumski premaz koji je trebalo da štiti dijamante od vodonika koji može da izazove krtost ovog inače čvrstog materijala, izgleda, nije obavio svoj posao.

Uz to, neki misle i da su refleksije korišćene kao dokaz stvaranja metalnog vodonika, zapravo poticale od aluminijumskog premaza.

Silvera je, međutim, nepokolebljiv.

“Potpuno sam ubeđen da su merenja tačna”, tvrdi on.

Inače, mnogi timovi naučnika se utrkuju da stvore takve materijale. Štaviše, već su nekoliko puta naučnici tvrdili da su uspeli da stvore metalni vodonik.

“Na ovome sam radio godinama. Već sam napisao tri ili četri rada kad su drugi tvrdili da su pronašli metalni vodonik. Da nismo bili ubeđeni da smo ga napravili, ne bismo ni objavili rad”, kaže on.

Inače, rad je objavljen u časopisu “Science”, a laboratorija je bila otvorena svaki dan po tri sata, kako bi svako mogao da dođe i pogleda pod mikroskopom istorijski uzorak.