Najveća nuklearna katastrofa za koju niste čuli

Trka u nuklearnom naoružanju između dve supersile tokom Hladnog rata dovela je svet kakav znamo gotovo do uništenja, a neke od nuklearnih katastrofa ili ono što je moglo da se pretvori u njih, opšte su poznate i dobro dokumentovane. Međutim, postoje i one koje su svojevremeno namerno sakrivene od očiju i ušiju javnosti.

Jedna od takvih je najveća nuklearna katastrofa koja se dogodila pre Černobilja i koja je bila gotovo jednako snažna. Incident koji je pogodio Sovjetski savez 29. septembra 1957. do danas ostaje treća najveća nukelarna katastrofa u istoriji sa stepenom opasnost 6 (Černobilj i Fukušima su imali najviši nivo 7 na međunarodnoj skali stepeni nuklerane opasnosti - 7).

Nesreća se dogodila u Sibiru, u gradu Kištim – bar su tako Rusi obavestili svet. Ali, kasnije se ispostavilo da ti navodi baš i nisu bili tačni.

Prava istina je da se incident dogodio u gradu Majak (poznat i kao Ozjorsk) i da su Sovjeti pokušali da sakriju sve detalje, uključujući i ime grada.

Ozjorsk spada u jedno od tajnih naselja kojih nema na zvaničnim kartama, a u mesto niko ne sme da uđe ni da iz njega izađe bez dozvole.

Bez kontrole

Nakon Drugog svetskog rata, Sovjetski savez je kaskao iza SAD u razvoju nuklearnog arsenala, pa se ubrzano radilo na istraživanjima i razvojnim projektima kako bi se proizvela dovoljna količina uranijuma i plutonijuma.

Nuklearno postrojenje u Ozjorsku izgrađeno je u žurbi između 1945. i 1948, a rupe u znanju sovjestkih fizičara onemogućile su ispravnu procenu bezbednosnih odluka. Ekološki problemi naročito nisu uzimani u obzir u tim fazama razvoja nuklearnih programa.

Svih šest reaktora sagrađeno je na jezeru Kiziltaš i korišćen je otvoreni sistem hlađenja, koji je zagađenu vodu otpuštao nazad u jezero.

U početku se visokoradioativni otpad odlagao u obližnju reku, koja ga je odvodila do reke Ob, putujući dalje do Severnog ledenog okeana. Kasnije se jezero Karačaj koristilo kao skladište na otvorenom.

Skladište za tečni nuklearni otpad dodato je oko 1953, a sastojalo se od čeličnih tankova, montiranih u betonsku podlogu oko osam metara duboko u zemlji.

Zbog visokog nivoa radioaktivnosti, otpad se sam grejao putem toplote dobijene raspadanjem, iako lančana reakcija nije bila moguća. Iz tog razloga sagrađen je hladnjak s 20 rezervoara, a uređaji za praćenje njegovog rada i sadržaja rezervoara bili su neadekvatni.

Sistem za hlađenje u jednom od rezervoara, koji je sadržao od 70 do 80 tona tečnog radioaktivnog otpada, zakazao je 1956, a njegova popravka nikako nije “dolazila na red".

Temperatura u njemu je počela da raste, rezultujući isparavanjem i hemijskom eksplozijom osušenog otpada, koji se većinom sastojao od amonijum-nitrata i acetata.

Eksplozija koja se dogodila 29. septembra 1957. imala je, prema proceni stručnjaka, snagu od 70 do 100 tona TNT-a, betonski poklopac od 160 tona odbacila je u vazduh bez problema.

Iako nije bilo trenutnih žrtava zbog eksplozije, izmereno je oko 80 PBQ-a, a većina radioaktivnosti koncentrisala se oko reke Teche. U sledećih 10 do 11 sati, radioaktivni oblak se približavao severoistoku, oko 350 kilometara dalje od mesta eksplozije, što je rezultovalo dugotrajnom kontaminacijom područja.

Niko ništa ne zna

Oslobođena radijacija je bila smrtonosna, a zbog tajnosti kojom je okružen grad, stanovništvo pogođenih područja prvobitno nije bilo informisano o nesreći. Nedelju dana kasnije, 6. oktobra, počela je operacija za evakuaciju 10.000 ljudi iz zahvaćenog područja, još bez objašnjenja za evakuaciju.

Iako su nejasni izveštaji ukazivali na katastrofalnu nesreću, koja je pogodila i susedne države, strani mediji počeli su o tome da pišu tek u aprilu 1958, a 1976. saopštene su prave razmere katastrofe.

Konačan broj smrtnih slučajeva se i dalje ne zna, s obzirom na to da je rak koji je povezan sa zračenjem klinički teško razlikovati od "običnog raka".