Zašto ne možemo da zagolicamo sami sebe?

Zašto je to tako, objasnile su novinarke Vašington posta Rejčel Feltman i Sara Kaplan, koje prate nauku i koje su ukratko izložile rezultate do kojh je došla neurolog Sara-Džejn Blejkmor sa Univerzitetskog koledža u Londonu.

Ona je magnetnom rezonancom posmatrala šta se dešava u mozgu osobe koju prvo zagolica neko sa strane, a šta kad zagolica samu sebe.

Ispalo je da, kada bi ispitanika zagolicao neko drugi, da bi mu poput božićne jelke zasvetleo somatosenzorički korteks, deo mozda zadužen za osećaj dodira, kao i prednji cingularni korteks, kojem je zadatak kontrola emocija, nagrada i impulsa.

A kada bi ispitanici tokom skeniranja MR-om pokušali da se zagolicaju sami, sva ta područja ostajala bi mirna, dok bi se aktivirao mali mozak, odnosno organ koji reguliše i kontroliše aktivnost mišića.

Blejkmor je to navelo na ideju da mali mozak, u slučaju pokušaja samogolicanja, na neki način učestvuje u predviđanju emocionalne reakcije i odlučuje da je isključi.

Mali mozak, naprosto, ne dozvoljava zabavu, a reč je o sledećem: Od mnoštva stvari kojima se naš mozak bavi sve vreme, jedna je i ta da je stalno svestan gde su i u kom položaju se nalaze delovi našeg tela, odnosno njegove granice.

Psiholozi Stenli Hol i Artur Alin primetili su još 1897. godine da postoje dve različite senzacije osećaja golicanja – knismesis i gargalesis.

Prvi je slučaj kad nas, na primer, skroz lagano dodirne pero, dok je drugi ozbiljan nasrtaj druge osobe koja nas golica po osetljivim mestima, skoro do granice bola.

Razlika između reakcija upućuje na to da su se reakcije razvile evolucijski. Prva situacija navodi nas na to da se počešemo ili pređemo rukom preko tog dela tela, kako bismo odstranili nekog pretpostavljenog parazita ili insekta koja nam puzi po koži.

Drugi slučaj je složeniji. Da se golicaju, u stanju su samo viši primati, odnosno gorile, šimpanze, ljudi, orangutani, bonobo majmuni. Svi mi pritom puštamo neke zvuke smeha, a šimpanze čak imaju i grimasu smejanja.

Postoji nekoliko teorija zašto tako reagujemo.

Prema jednoj, takvom reakcijom štitimo osetljiva područja. Ali, to samo po sebi ostavlja otvorenim zašto bismo se smejali kad smo ugroženi.

Prema drugoj, reč je o mehanizmu vežbanja refleksa za slučaj napada na naša oseltjiva područja, pa se smejemo da bismo drugog ohrabrili da nastavi s tim da bismo se dalje igrali i vežbali obranu od napada.

A to onda znači da golicanje, refleks niskog nivoa i sasvim odvojen od naše voljne kontrole, naprosto mora da se nalazi van sfere naših voljnih reakcija, inače bi se sasvim izgubio smisao svega toga.

Zato se i događa da, kad u igru vežbanja tog refleksa pokušamo da uključimo same sebe, mali mozak isključuje ceo taj mehanizam, kao da kaže: "Hej! Pa, to nije ta igra! Gasi taj niz reakcija!"