Vice: Kako sam ostala bez dobro plaćenog posla

Da te drugi ljudi zajebu, na to sam se već i navikla. Ali zajebati sam sebe i ponovo steći poverenje u sebe, to ide jako teško, jer ako ne veruješ sebi, stvarno ne znam kome ćeš.

Moram priznati da mi je teško da pišem o ovoj temi. Možda zato što se nikada zaista nisam vratila na to i razmislila o svemu, prošla sve korak po korak. Moj psihijatar bi rekao da to svakako treba da uradim. Ne znam da li je to kukavički, ili je bio nekakav mehanizam odbrane, možda je stvarno vreme posle deset godina da ponovo prođem kroz to. Nešto kao terapija, pomirenje sa samom sobom, priznavanje sopstvenih grešaka ili već ta lepeza floskula koju ti prijatelji psihijatri ponude kada nemaju ništa pametnije da kažu.

Te godine sam krenula u Beč da se nađem sa likom koji je dosta veselo i neozbiljno zvučao preko telefona za takvu vrstu firme. To je jedna od onih kompanija na Vol stritu ili u londonskom Sitiju koje imaju najveću zgradu u najelitnijem delu poslovne četvrti. Jedna od onih napucanih mešetarskih firmi sa istim takvim likovima unutra. I ti likovi, svi isto, napucano izgledaju. Imaju te uredne frizure, sveže su podšišani i obrijani, tamna odela sa obaveznim frulicama pantalonama, modernim kravatama i obično čistim belim košuljama. Da ne zaboravim, crne kožne cipele u špic, dobra kožna tašna i ranac za laptop. Pošto su svi isto obučeni, sve deluje kao nekakva nacistička uniforma, možda zbog te formalnosti odela i strogih linija. Znate već o kojoj sorti ljudi pričam, vidite ih ujutru kada idete na posao, oni rade u onim novim staklenim zgradama i bave se novom ekonomijom. To je taj vrli novi svet.

Nastavak teksta pročitajte na vice.com/rs.