Zbog čega se ljudi na starim fotografijama ne smeju?

Zaista, kad pogledate fotografije iz davnih vremena, često ćete videti da su ljudi na njima zauvek ostali ozbiljni.

Ne treba doduše biti ni neki veliki genije da bi na tim nenasmejanim fotografijama videli odgovor – ukočili su lica kako bi bili savršeno mirni dok čekaju dobru ekspoziciju.

Ljudi u prošlosti nisu nužno bili depresivniji, tužniji ili mračniji od nas. Nisu okolo hodali i deprimirali sve oko sebe, iako su u tim vremenima i te kako imali razloga za to.

Njihove ozbiljne fotografije zapravo govore nešto drugo, a to je da su imali drugačiji odnos prema sopstvenim fotografijama.

Kada su se ljudi nekad fotografirsali za njih je to bio važan trenutak. Fotografisanje je bilo vrlo retko i nije ga mogao svako priuštiti. Ljudi se nisu slikali svaki dan, a neki su to uradili samo jednom u životu.

Poziranje za kameru izgledalo je kao da poziraju za slikara, jer je otprilike toliko dugo to trajalo.

Međutim, prave slikare koji bi crtali portrete mogli su priuštiti samo najbogatiji, a fotografije i oni malo siromašniji. Upravo zato su ljudi dosta ozbiljno shvatali taj veličanstveni trenutak koji možda više nikada neće moći da priušte.

Danas, kada svako od nas dnevno napravi na desetine fotografija i selfija, teško je shvatiti koliko je intimno značenje svaka fotografija nekad imala za one koji su se fotografisali.

Fotografije su danas znak nekakve društvenosti, na fotografijama predstavljamo sebe kao srećne ljude. Smejemo se na bezbroj selfija, koji su u odnosu na stare portrete zapravo samo trenutna sreća.

U poređenju s nekadašnjim portretima, selfiji nemaju nikakvu umetničku vrednost, pa čak ni toliku da se bace u smeće – dovoljno ih je izbrisati.

Ovi nenasmejani ljudi na starim fotografijama verovatno su se zabavljali kao i mi, ali nisu imali histeričnu potrebu da to pokazuju na fotografijama.