Kada se ceo život pretvori u potragu za jednim nacistom

Ali u slobodno vreme, on nadgleda nekog drugog. Tačnije, traga za pravdom.

Naime, Smit pokušava da ulovi bivšeg nacistu koji je učestvovao u nekim od najgorih zločina tokom Drugog svetskog rata.

Dok je američka vlada uložila godine tragajući za bivšim nemačkim vojnicima i čuvarima koncentracionih logora, Smit nikad nije službeno učestvovao u tim potragama.

Umesto toga, on je proveo poslednje četiri godine i potrošio sopstvenih 15.000 dolara prikupljajući arhivu koja danas sadrži više od 10.000 stranica službenih dokumenata i fotografija, s tim da se mnogih domogao zahvaljujući Zakonu o slobodi informisanja, a koje su bile tajne godinama nakon rata.

Smi čita istorijsku dokumentaciju na isti način na koji većina ljudi čita novine ili knjigu: uveče u krevetu, na trosedu vikendom ili na traci za trčanje u teretani ujutro. On tvrdi da nije pročitao ni jednu knjigu iz čistog zadovoljstva već godinama.

Slučajni početak opsesije

Smit kaže da je njegova opsesija započela sasvim slučajno. Pre četiri godine, danas 36-godišnji Smit počeo je da proučava vojne zapise iz Drugog svetskog rata, tražeći informacije o svom dedi - Rejmondu Marfiju, koji je služio na B-17 bombarderu i umro je 1970. godine, pre nego što se Smit uopšte rodio.

Pretražujući stare vojne zapise, Smit je pronašao kopiju nekad tajnog dokumenta nazvanog 'beg i izbegavanje', u kom je Marfi opisao do najgroznijih detalja, pad njegovog aviona iznad Avorda, u Francuskoj, 28. aprila 1944. godine.

Marfi je uspeo da se spase, pa je proveo nekoliko sledećih meseci iza naprijateljske crte pre nego što se domogao Engleske.

Skrivene na marginama otkucanog izveštaja, Smit je otkrio dve, olovkom ispisane rečenice, koje su posle toliko decenija bile jedva vidljive: "Pre tri nedelje sam video grad, četiri sata vožnje biciklom udaljen od mesta Gereu, u kojem su Nemci ubili oko 500 muškaraca, žena i dece. Video sam i jednu bebu koja je bila razapeta."

Nešto se pokrenulo u Smitu nakon što je pročitao te reči. Slika bebe razapete na krstu kao da se trajno nastanila u njegovim mislima.

Krenuo je dalje da istražuje i shvatio je da je ono što je njegov deda video morao biti zloglasan masakr u francuskom selu Oradour-sur-Glaneu. A Smit je tom prilikom i i saznao da je jedan bivši nacistički vojnik koji je bio tamo, a koji nikad nije osuđen za ratni zločin, i dalje živ.

Verner Kristukat, 90-godišnjak koji danas živi u Kelnu u Nemačkoj, imao je svega 19 godina kad je dobio mesto za mitraljezom na čelu SS-ovog ratnog krila nacističke stranke koja je ujedno bila jedna od elitnijih Hitlerovih vojnih jedinica.

10. juna 1944. godine, četiri dana nakon što su Saveznici došli u Normandiju, Kriststukatova jedinicaa dobila je naređenje da krene prema napredujućim američkim snagama, kad su se zaustavili u Oradouru, oko 500 km južno od obale Normandije.

Onde se na kraju mogla naći slika koja je bila stravična čak i za doba Holokausta, jer je Kristukatova jedinica ubila 642 muškaraca, žena i dece. Bilo je to najveće samostalno masovno ubistvo francuskih civila tokom nemačke okupacije.

Svega šest osoba je preživelo, a selo je ostavljeno u očajnom stanju, u kakvom su ga ostavili nacisti, a tako je i do danas, te ga Francuzi zovu 'selom duhova'.

Foto: Thinkstock

Ruka pravde je toliko spora da nije nikoga dostigla

No ono što je najgore u celoj priči jeste činjenica da ubice nije dostigla ruka pravde. Nakon rata je 20 bivših nemačkih vojnika optuženo za ubistva, ali su svi na kraju pušteni na slobodu. Samo je jedan odslužio značajniju zatvorsku kaznu, i to je osuđen tek 1983. godine, ali je oslobođen 14 godina posle i proživeo je bezbrižno još celu deceniju.

Kristukat je ispitan u vezi sa Oradourskim masakrom 1978. godine, ali nemački tužioci su zaključili da nemaju dovoljno dokaza da protiv njega podignu optužnicu za ubistvo. Tako da se slučaj činio zatvorenim.

Ali tri decenija kasnije, istražitelji su pronašli dokumente u arhivama tajne istočnonemačke policije Štazi, o nemačkim zverstvima počinjenim protiv francuskih seljaka.

U januaru 2013. godine nemački istražitelji pokrenuli su ispitivanje o masakru u Oradouru, naoružani novim dokazima. Krajem te godine i službeno su Kristukata optužili za ubIstvo i da je bio saučesnik u ubistvu. Ali njihov slučaj je bio slab. Od 40.000 dokumenata kojima su Nemci raspolagali po pitanju masakra, Kristuakt se spominjao svega jednom na SS-ovom popisu imena vojnika koji su bili u selu tog tragičnog dana. A to je ionako sam optuženi oduvek priznavao.

Samo na osnovu priznanja da je bio tamo, nije se moglo dokazati da je učestvovao u ubistvima, te nije bilo dovoljno dokaza koji bi potrkrepili njegovu uključenost, tvrdio je gradski sud u Kelnu, koji ga je oslobodio ikakve krivice.

"Mislim da je jasno da bilo koji vojnik koji je bio u tom selu 10. juna, ima krvi na svojim rukama", smatra Smit koji je uveren da bi čak i više od 70 godina nakon ovog zločina, svi umešani trebali biti osuđeni za zlodela. Tako kaže da bi Kristukat "trebao biti optužen već samo zbog toga što je bio SS-ovac i što je bio u selu".

Smit napominje da prema nemačkom zakonu, ne postoji jasno odvajanje između muškaraca koji su ubili francuske seljake u Oradouru i onih koji su stajali pored i nisu činili ništa da ih spreče u tim zločinima.

"Na to treba da se gleda kao na širi deo velike ubilačke mašine", smatra Smit i napominje da su neki drugi osuđeni na istoj osnovi. Recimo Džon Demjanjuk, penzionisani ukrajinsko-američki automehaničar koji je osuđen u Nemačkoj 2011. godine kao saučesnik u ubistvu za vreme dok je bio čuvar u kampu za istrebljenje u Posljskoj.

A trenutno traje suđenje i Oskaru Groningu, 93-godišnjaku koji je radio kao računovođa u Aušvicu. Iako nikad nije optužen da je ikoga sam ubio, sudi mu se kao saučesniku u ubistvima.

Ne postoje više direktni svedoci ovog strašnog zločina

Dok Smit želi da Kristukat odgovara po načelu kolektivne krivice, odnosno želi da svoj poslednji dah bivši nacista udahne u zatvoru, on ima osećaj da se na ovaj način bori za pravdu svih pobijenih u Oradouru, svog dedu koji je to morao videti, ali i za mrtve bebe.

A zašto je uopšte Kristukatova jedinica odlučila da istrebi Oradur ostaje nepoznanica do danas. Ono što se zna jeste da su dan ranije brutalno napali selo Tule, te da su neke druge jedinice učinile slična zverstvam - tčnije u nekim gradovima su civile priboli na drvene daske, kao da su ih razapeli.

Ovo bi značilo i da je i razapinjanje bebe koju je vidio stari Marfi u Oraduru bio deo sistematkse kampanje terora koji je bio uperen prema francuskim civilima, a nije bio tek odvojen slučaj.

A sve je počelo kad je Kristukatova jedinica okružila Orador. Kristukat, dežuran na mitraljezu, morao je biti smešten na obodu grada kako bi mogao ubiti bilo kog građana koji pokuša pobeći, te je prolaznike trebao usmeravati u smeru centra gradića.

Tokom godina istraživanja i svedočanstava, veruje se da je scenario išao ovako: Zapovednik jedinice navodno je išao po selu i zahtevao da svi predaju oružje, iako je gradonačelnik tvrdio da ne poseduju nikakvo oružje.

Pozvali su sve da izađu na otvoreno i ponesu sa sobom dokumente. Kad su se ljudi počeli skupljati, malo po malo su ih sve terali prema središtu grada. Jednom kad su gotovo svi bili na oku, Kristukatova jedinica je odvojila muškarce i poređala ih u grupice po 20 unutar otvorenih obližnjih štala. Tamo su iz mitraljeza otvorili paljbu po njihovim nogama kako bi ih ostavili prikovanima na mestu. Muškarci su pali kao pokošeni.

Oni koji nisu umrli od rana ili iskrvarili, umrli su kad su vojnici zatvorili štale i zapalili ih. Kako bi bili sigurni da su se rešili svh, čekali su i ako bi se neko eventualno pokušao išunjati, pokosili bi rafalom ga na licu mesta.

Nakon toga su odlučili da otprilike 250 žena i 200 dece naguraju u crkvu. Nakon što su ih mučili, vojnici su nasred crkve ostavili sanduk s eksplozivom, te su zatvorili okupljene u crkvi i dobro zabarikadirali vrata. Kad su se dovoljno odmakli, bacili su više granata u crkvu, nakon čega se čula i eksplozija. Crkva se u trenutku našla u plamenu.

Na suđenju

Na suđenju, od svih stvari koje je Kristukat regao u svoju odbranu, jedna je Smitu posebno ostala u sećanju, a to je ona u kojoj je tvrdio da je pokušao da spase život dečaku kog je video u selu, na biciklu.

“Sve mi se čini, da je taj dečak kog je navodno Kristukat spasio, isti onaj kog je mog deda video razapetog na krstu” rekao je Smit.

Smit veruje da je to prava istina. To bi na logičan način zaokružilo ovo njegovo teško emocinalno putovanje. Smit koji ima slike mrtvog dede, deteta, a sa druge strane čudovišta na sudu. U onda da gleda kako to čudovište dobija zasluženu kaznu.