Jovanka Stojković - List joj se divio, Zmaj je do zvezda uzdizao

U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj, pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva, mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara. Učitelj Franc List izjavio je da je smatra prvom pijanistikinjom današnjega veka. Koliko nam godi takav glas o našoj dičnoj Srpkinji, toliko ćemo većma žaliti, ako uživanje u njenoj veštini za srpstvo bude zabranjeni plod.

Ovako je o Jovanki Stojković, u novosadskom "Pozorištu", zapisao ugledni književnik i prevodilac Branko Mušicki. Da li je pogrešio? Ipak nije bila zabranjeni, ali vremenom je postala zaboravljeni "plod".

Jovanka je rođena 5. marta 1852. godine u Temišvaru. Bila je, kako je utvrdio pisac i istoričar Stevan Bugarski, vanbračno dete plemića Petra Stojkovića i trgovačke ćerke Joane Buhler. Nema mnogo pisanih tragova o njenom životu, pogotovo onom ranom, ali nam je zahvaljujući istraživačkim podvizima Stane Đurić Klajn približena veličina ove sjajne žene. Studije klavira je završila kod uglednog češkog pijaniste Aleksandra Drajšoka, a potom kod Franca Lista, koji je primao samo najbolje od najboljih. O tome koliko je već prvog puta očarala našu publiku, muzikolog Aleksandar Vasić je iskazao rečima "Dvadesetogodišnja visoko školovana umetnica se pojavila na srpskom muzičkom nebu poput meteora u proleće 1872.". Te godine je osvojila koncertne dvorane Sombora, Beograda, Vršca, Pančeva, Subotice... Novosađani su je najviše zavoleli, a prikaz niza koncerata koje je održala objavio je u listu "Zastava" pesnik Jovan Jovanović Zmaj, koji ju je uzdizao do zvezda.

Jovankina sledeća stanica je bila Milano. Usavršavala se u Italiji, gde je dve godine školovala glas, jer je za pevanje bila vrlo nadarena. Držala je koncerte širom Evrope, u Pešti, Gracu, Beču, Londonu... Do 1878. godine srpska javnost je malo znala o Jovanki, ali se vratila u žižu, kada se u Novom Sadu udala za advokata i novinara Branka Jovanovića, sa kojim nije bila dugo u braku. Bio je to čovek nestalne prirode, a život je kasnije okončao ubistvom u Beču.

Štampa od 1878. ponovo piše o velikoj pijanistkinji i pevačici, dok njeni koncerti redovno pune sale i novinske stupce.

- Da je Jovankino mesto u srpskoj muzičkoj sredini bilo izuzetno, vidi se i po tome što je koncerte uvek imala u tada najvećoj i najreprezentativnijoj dvorani u Beogradu - Narodnom pozorištu, dok su ostali koncerti, čak i inostranih umetnika, mahom bili održavani u Građanskoj kasini ili u Velikoj pivari - navodi Stana Đurić Klajn.

Jovanka je postala i profesor klavira, kao i kompozitor, stvara "Fantaziju iz ruskih napeva", "Varijacije na srpsku himnu, samo za levu ruku", "Varijacije na Svatovac"... I ne prestaje sa koncertima, puni dvorane i ostavlja publiku bez daha bogatim i raznovrsnim repertoarom, na kojem dominira Franc List, najveći kompozitor toga doba i njen profesor. Volela je i domaće velikane, uživala u izvođenju "Sremskog kola" Kornelija Stankovića i varijacije na temu "Što se bore misli moje". Tim povodom je August Šenoa zapisao:

- Gđica Stojkovićeva se i nije otuđila svojemu narodu: a to i činom posvjedoči, izvedši u svakom od svojih koncerata po jednu kompoziciju čuvenoga narodnoga skladatelja Kornela Stankovića. Iza tih komadah ne bi pljeskanju i klikovanju ni kraja ni konca. Ovaj njen potez, da svira domaće kompozicije, utoliko je pohvalniji, što ona, pošto je dotle živela i koncertirala u inostranstvu, nije imala prilike da se upozna sa domaćim kompozicijama.

Govorilo se da je bila velika dobrotvorka i da je često svirala besplatno, pomažući ustanove kojima je pomoć bila potrebna. Bila je i istaknuti rodoljub, šireći lepu sliku Srbije svuda gde je stizala. Ujedinjena omladina srpska ju je obožavala, pratila svaki njen angažman, pisala kako je u stanju da "oplete nov sjajan venac sposobnostima i dostojanstvu srpskog ženskinja", koja ima "vedru ozbiljnost svoju, onu zanošljivu silinu osećanja a bez razmaženosti, onu neodoljivu volju za učenjem, onu svoju neobičnu skromnost i čednost, što nije mogla naučiti ni od kakvog učitelja, to je samo njezino - srpsko".

Na svakom koncertu, a svirala je napamet, bez gledanja u note, publika ju je nagrađivala cvećem i vencima, naročito omladinci koji su je do kuće pratili sa lampionima i pesmom.

Poslednji koncert u Srbiji je održala 15. aprila 1881, kada je otputovala u inostranstvo. Od tada se u našim novinama više nije moglo pronaći ime Jovanke Stojković. Poslednje godine života je provela u Parizu, gde je jedno vreme držala koncerte, dok su je Francuzi spominjali s divljenjem, nazivajući je "briljantnom slovenskom pijanistkinjom". U gradu na Seni je umrla 14. marta 1892. godine, a vest o njenoj smrti je objavljena u novosadskom "Stražilovu" i somborskom "Bačvaninu".

Poražavajuće je to što nijedna njena kompozicija nije sačuvana i tek 1987. godine Dejan Despić joj je odao počast, komponujući "Počasnicu Jovanki Stojković".

Izvor: vecernje novosti