Kako sačuvati slobodu u vezi?

Kada se dvoje vole, oni su kao jedno. Ipak, za harmoničan brak ili vezu važno je i da sačuvamo lični identitet i ispoštujemo partnerov. Da li je moguće da u vezi imamo slobodu, a da ona ne znači preljubu i sve propratne "sitnice" koje narušavaju lepo lice iskrenog ljubavnog odnosa? Psihoterapeut Marija Vicković kaže da je ne samo moguće, nego i poželjno.

- Mnogi parovi u startu naprave grešku, tako što se dobrovoljno odreknu prava na individualnost, verujući da bi ono moglo da im ugrozi vezu - kaže Marija. - Vrlo brzo prvo lice jednine zamene sa "mi", polako smanjuju kafe sa prijateljima bez "priveska", jer žele da sve rade udvoje. To onda postane rutinska stvar, nešto što se podrazumeva, pa se ponovno probuđena potreba za malim prostorom slobode tumači kao želja za prevarom ili čak izdaja. Međutim, ljudi zapravo brkaju pojmove, jer biti u vezi, a sačuvati svoj "tajni vrt" ne znači da neko ima želju da vara, nego mu je važno da se sasvim ne utopi u drugog.

U prirodi ljudskog bića je potreba da se nekome preda, da se "šćućuri" pored nekog kada mu je teško i poleti udvoje kada je srećan. Ali, čovek je isto tako individua i neophodno mu je da se, s vremena na vreme, osami, uradi nešto samo za sebe, sakrije neku misao ili san. Najbolje je kada se između te dve strane uspostavi balans, ali sagovornica "Života plus" kaže da su parovi uglavnom skloniji ekstremnim izborima. Ili se bespogovorno predaju drugom, lišavajuće sebi sebe ili se ponašaju u skladu sa rečima pesme Bore Đorđevića "Ostaću slobodan, neću se vezati, važno je samo dobro se zezati".

- Ovo je ujedno i objašnjenje zbog čega mnogi brakovi pucaju i zbog čega je sve više onih koji ne žele da stanu pred oltar. U početku veze, dok ljubav gori punim žarom, niko ni ne primećuje da je zapostavio sebe ili ako i primećuje, ne smeta mu. Prvih godina braka sve je još idilično, ali kako vreme odmiče, parovi često počinju da se kaju što su se odrekli nekih stvari zarad porodične harmonije. Ženama je uglavnom žao što su se udaljile od prijateljica, što su prestale sa njima da izlaze ili putuju, krivo im je jer su tako postavile stvari da u toku dana nemaju ni sat i po samo za sebe, makar da čitaju knjigu ili vežbaju. Muškarci osećaju frustracije ako su se, zbog mira u kući, odrekli rekreacije, ili su izgubili ortake, uporno ih odbijajući za pivo - navodi Marija.

Pošto su jednom postavili pravila po kojima se sve radi u paru, sada se čak i blago rušenje tih kanona doživljava kao kraj ljubavi i miriše na prevaru. Psihoterapeutkinja kaže da to uopšte ne mora da bude u korelaciji, ali da bi se sprečila sumnja, stvari bi u startu trebalo da se organizuju drugačije. Ona smatra da, koliko god zaljubljenost zamagli vid, parovi moraju da na početku veze zaštite svoju slobodu i ispoštuju partnerovu. Devojke nemaju razloga da momcima brane zadovoljstvo gledanja ili igranja fudbala, viđanje sa prijateljima tokom nedelje, koje podrazumeva i noćni izlazak, momente kada žele samo da se izležavaju u krevetu. Ali i muškarci moraju da nauče da puštaju žene. Zašto bi im smetalo što one i dalje posećuju klubove, iako su u vezi. U redu je što žele da idu sa njom i njenim drugaricama na kafu, ali to nikako ne sme da bude pravilo. Davanjem lozinki za naloge na društvenim mrežama možda se kupuje poverenje, ali to nije rešenje na duge staze.

- Poverenje se gradi. Ono se ne testira količinom zajednički provedenog vremena, nego njegovim kvalitetom. A svi znamo da je preljubu, ako imamo potrebu za njom, moguće napraviti u bilo kom trenutku i delu dana, onda kada se najmanje nadamo da nam je partner neveran. S druge strane, ako osoba koja je u vezi ima slobodu kretanja, veće su šanse da bude zadovoljna i da ne zloupotrebljava ukazano poverenje. Stalne provere, ljubomorisanja i uskraćivanje trenutaka samo za svoj groš, mogu da se obiju o glavu kao bumerang - tvrdi Marija.

Kada bi ljudi tako razmišljali, manje bi bilo i onih drugih ekstrema, koji žele da ostanu zaklete neženje. Muškarci obično gunđaju da u brak neće zato što bi im žene branile da dišu bez njih, ali sve je više i pripadnica nežnijeg pola koje se plaše da bi "kapitulacijom" izgubile slobodu. Mnogi strepe da se na njihovim slučaju ne potvrdi kao istinita misao Dostojevskog: "Ljubav je na kraju krajeva pravo koje dajemo drugom da nas progoni". Ali sami biramo da li će nam se to dogoditi.

Francuski psihoanalitičar Martin Tejak smatra da par može da postoji samo ako te dve osobe postoje i kao individue. On objašnjava da, međutim, taj princip mnogima nije jasan, jer zbog manjka samopoštovanja osećaju strah da neće biti voljeni ako se do kraja "ne ogole" u vezi. Zato se iz bojazni da ostanu sami i prazni, radije bespogovorno predaju, nego što se trude da sačuvaju svojih "pet minuta" dnevno.

Ne treba zaboraviti ni da je osećaj unutrašnje slobode preduslov za ljubav prema sebi i prema drugima. Onda kada nemamo mogućnost slobodnog izbora, nesrećni smo i unesrećujemo. A kada radimo nešto u skladu sa svojim bićem, ne samo da pokazujemo samopoštovanje, nego smo spremni da nagradimo i partnera - time što smo, tako zadovoljni, dobri prema njemu, iskreni, verni, topli... U protivnom, možemo da mu zagorčamo život iz pukih ličnih frustracija koje su nam se dogodile jer smo pristali da sve, baš sve, radimo u duetu.

Sloboda ne bi smela da se otme u zloupotrebu poverenja i ruganje emocijama i iskrenosti, ali ni ljubav ne sme da bude atak na ličnost. Između te dve krajnosti egzistira zdrava veza. Da bismo je spazili, potrebno je da je želimo.

VOLETI ZNAČI IMATI PRAVA NAD NEKIM

FRANCUSKI psihoanalitičar Žan Pjer Vinter smatra da ljubav nije rad u kojem se od dvoje pravi jedan, nego proces u toku kojeg osoba koja voli, osvaja sebe preko te druge ličnosti.

- Čim dođemo u situaciju da sa nekim moramo da pregovaramo o nečemu, gubimo deo svoje slobode, rizikujemo da provodimo vreme u popuštanju drugome u zamenu za ono što nam je obećao da će uraditi za nas. Tako dolazimo do toga da voleti nekog na kraju znači imati prava nad njim i smatrati da je normalno da on ima prava nad nama - objašnjava Vinter.