Meka za pljačkaše grobnica

Oaza Palmira u Siriji spada u red onih lokacija koje se nalaze pod zaštitom Uneska kao svetska kulturna baština. Ali nakon što je to područje osvojila „Islamska država“ (IS), to mesto sada liči na ogoleli pejzaž, kakav se obično povezuje s Mesecom. Tako je to uvek – gde god da se zateknu, bilo u Siriji ili u Iraku, teroristi IS odmah počinju s „iskopavanjima“ na arheološkim nalazištima i to na vrlo neprofesionalan način. Nekada koriste buldožere, a najčešće eksploziv. Osvajanje nekadašnje Mesopotamije za njih predstavlja prvenstveno dobar i unosan biznis. Predmete koje tu pronađu oni vrlo skupo mogu da prodaju na međunarodnom tržištu umetnina i starina. Problem nije samo u krađi određenih kipova, nakita, nadrogrobnih i sličnih ploča, već i u tome što sve ono što smatraju da je nepotrebno ostavljaju nezaštićeno – u rupama i vremenskim prilikama na volju.

Do sada nikada nije bilo pljačke u takvim razmerama

Fenomen pljačke grobnica zapravo je star kao i čovečanstvo, ali od rata u Iraku, građanskog rata u Siriji, pa sve do pojave „Islamske države“, te pljačke nikada nisu bile tih razmera kao sada. Posrednici danonoćno u ratnim područjima Bliskog istoka, preko Turske i Libana, robu dovoze u Dubai. Tu se umetnički predmeti ili odmah prodaju, ili pripremaju za preprodaju nekom trgovcu u Evropi ili SAD. Prema navodima nemačkog lista Zidojče cajtung, trgovina ukradenim kulturnim dobrima nalazi se na trećem mestu isplativih „biznisa“ organizovanog kriminala – odmah nakon trgovine oružjem i drogom. Jedan od najvećih centara međunarodne trgovine umetninama nalazi se u glavnom gradu Bavarske, Minhenu.

Tu, ali i u drugim centrima takve trgovine kao što su Brisel ili London, mogu se naći katalozi aukcijskih kuća u kojima se ispod fotografije određenog predmeta vrlo često uopšte ne nalazi opis porekla ili bivši vlasnik. Kupovinom takvih umetnina kupac ne krši samo zakon, već na taj način zapravo i podržava džihadistički teror.

Vista panorámica de Palmira/Wiki/CC BY-SA 3.0/Yvonnefm - Own work

Ministarstvo kulture Nemačke zato je nedavno najavilo donošenje novog zakona kojim bi trebalo da se onemogući unošenje ukradenih umetničkih predmeta u tu zemlju. Kako je ovih dana na konferenciji za novinare Saveznog kriminalističkog ureda (BKA) izjavila nadležna predstavnica te organizacije Silveli Karfeld, „Nemačka je već postala obećana zemlja za ilegalnu trgovinu kulturnim dobrima“. Zato je delotvoran novi zakon Nemačkoj i te kako potreban. „Prema dosadašnjim zakonima, jedno obično kokošije jaje bolje je zaštićeno i deklarisano od najskupljeg antičkog dela“, rekla je Karfeldova.

Međunarodni zakon i njegova nemačka primena

Konvencija Uneska prema kojoj se međunarodna zajednica obavezuje na zaštitu kulturne baštine donesena je još 1970. godine. Međutim, Nemačka ju je potpisala tek 2007. Sprovođenje te Konvencije u delo u okviru ovdašnjeg zakona o vraćanju umetnina vlasniku ili zemlji porekla, u Nemačkoj do sada nije funkcionisalo kako treba. Do sada su se umetnine vraćale na osnovu principa spiska – naime, zemlje iz kojih je neki umetnički predmet stigao u Nemačku pljačkom ili na neki drugi, ilegalni način, morale su vladi u Berlinu da prijave nestanak nekog dela od „nacionalne važnosti“ dotične zemlje. Ti radovi trebalo je da budu uneseni u određene liste, odnosno, spiskove. Međutim, osam godina kasnije, u tim spiskovima ne postoji ni jedan jedini predmet iskopan iz neke od antičkih grobnica, te samim tim, nijedan predmet nikada nije vraćen zemlji iz koje je ilegalno iznesen. „Problem je u tome što mnoge zemlje uopšte ne znaju koji predmeti su nestali ili iskopani. Dakle, vraćanje umetnina zemlji porekla zapravo je samo po sebi iluzija – da bi nešto bilo vraćeno, mora najpre da se utvrdi njegovo poreklo. A to je dakle teško“, kaže arheolog i kriminolog Mihael Meler Karpe iz Rimsko-germanskog muzeja u Majncu.

On zato zahteva da nemačke vlasti pokrenu istragu već u trenutku kada se neki predmet sa Bliskog istoka pojavi u Nemačkoj. Naime, izvoz antičkih umetnina sa područja zemalja bivšeg Osmanskog carstva zabranjen je još od 1869. godine. „Čak i ako Sirija, Turska ili Irak ne mogu da traže vraćanje određenih umetničkih predmeta jer ne mogu da dokažu da je njihovo poreklo sa teritorija tih zemalja, svima bi trebalo da bude jasno da je reč o predmetima koje su u Nemačku stigle ilegalno“, kaže Meler-Karpe. On kritikuje vlasti i zbog slabih kontrola prilikom prelaska granice. „Kada neko bude uhvaćen s koferom punim električnih aparata, taj će sigurno imati velikih problema. Ali sa arheološkim iskopinama je drugačije. Vlasti se prave da to ne vide, a time zapravo snose odgovornost“, dodaje on.

Traži se promena paradigme

Najnoviji planovi savezne nemačke vlade i novi zakon, predviđaju zato da će ubuduće u Nemačku smeti da budu uvezeni samo oni predmeti i umetnine koji imaju i zvaničnu dozvolu izvoza iz zemlje porekla. Mihael Meler-Karpe međutim navodi da to nije dovoljno samo po sebi i zato predlaže kazne već i za sam pokušaj unošenja neke ukradene umetnine. Iako se na papiru, zvanično, takva dela kažnjavaju, toga u praksi do sada gotovo da nije bilo. Novi zakon trebalo bi da stupi na snagu 2016. godine. Meler-Karpe navodi da će verovatno i ovoga puta lobi trgovaca umetnina pokušati da saveznu vladu stavi pod pritisak (kao i 2007). „Bilo bi dobro kada bi ovoga puta vlada uspela da se tom pritisku odupre“, kaže Meler-Karpe, ali i zaključuje: „Ja tome samo mogu da se nadam“.