U Kataru pauza samo dok se spava

Nesreće sa smrtnim posledicama i neljudski uslovi rada na gradilištima svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru – to je prošlih godina izazvalo proteste na međunarodnom nivou. Ali u toj zalivskoj zemlji, prema izveštaju „Amnesti internešenela“ (Amnesty international), muče se i strani radnici, piše Dojče vele.

Studija koju je u sredu (23. aprila) objavila ta organizacija za ljudska prva, rasvetlila je ovu situaciju sa radnicima. Ono što su pogođeni ispričali autorima pruža zastrašujuću sliku: oni svedoče o ekstremno niskim platama, radnoj nedelji koja traje 100 sati, gotovo bez pauze ili slobodnih dana, o premalo sna, ponižavanju i nasilju.

„Radni uslovi su vrlo strogi“, kaže predstavnica „Amnesti internešenela“ za Katar Regina Špetl za Dojče vele. Više od 130.000 stranaca u Kataru zaposleni su kao čistači, kuvari, dadilje, vozači i baštovani – oko 84.000 žena i oko 48.000 muškaraca. Oni rade kod Katarana, Evropljana, Amerikanaca, Azijata i Afrikanaca. Većina njih dolazi iz južne i jugoistočne Azije.

Isporučeni poslodavcima

Za izveštaj koji nosi naslov „Moj san je moja pauza“, „Amnesti“ je između oktobra 2012. godine i marta 2013. godine razgovarao sa 52 radnice. Organizacija se raspitivala i na zvaničnim mestima, između ostalog u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu za rad, kao i u ambasadama zemalja iz kojih radnici dolaze. Svedočenja žena su ih šokirala: pričale su da su ih premlaćivali, vukli za kosu, da su bacane niz stepenice… Jedna Indonežanka imala je ubodne rane od noža i ranu od pegle koja joj je pritisnuta na grudi. Žene su ispričale i da su silovane. „Ta silovanja retko su u izveštajima, jer žene se boje da će od žrtve postati učesnice tog nedela. Često im prebacuju bludno ponašanje“, objašnjava Regina Špetl.

To što su u istraživanju anketirane 52 žene jeste mali uzorak, ali njihove izjave su relevantne i imaju težinu, naglašava Regina Špetl. Mnoge su se bojale da kažu nešto o uslovima u kojima rade. Jedna žena tvrdi da je sigurna da je „najmanje polovina stranih radnica bila izložena nekom obliku zlostavljanja za vreme rada u Kataru“.

Da nije reč samo o sporadičnim događajima potvrđuju i sledeći slučajevi: u ambasade zemalja iz kojih dolaze radnici svake sedmice stižu desetine pritužbi. Katarska fondacija za borbu protiv trgovine ljudima QFCHT registrovala je prošle godine mesečno između 200 i 300 poziva s pritužbama.

Agencije angažuju imigrante u njihovim zemljama, predočavaju im pogrešne činjenice i posreduju između njih i porodica u Kataru. Pogođeni često ne mogu ni da pročitaju ugovore koji su sastavljeni na arapskom. Kada dođu u zemlju, potpadaju pod zakon koji važi i u drugim arapskim zemljama. Za svakog useljenika predviđen je neko ko će da garantuje za njih, a to je po pravilu njihov poslodavac.

„Kroz taj ugovor, radnici su svojim poslodavcima isporučeni na milost i nemilost“, kaže Špetlova. Jer bez njegovog odobrenja – kod kućnih pomoćnica je to uglavnom glava porodice – ne smeju ni da promene posao, niti da napuste zemlju. Ako to urade, podležu kazni. I tada je njihovo pravno stanje nepovoljno. U Kataru postoji radni zakon koji garantuje radna ograničenja, slobodne dane i mogućnosti za pritužbe. Ali za kućne pomoćnice to ne važi.

Katarska vlada obećava poboljšanja

„Amnesti“ zahteva da Zakon o radu mora da važi i za kućne pomoćnice, a da Zakon o "garantima" bude stavljen van snage ili bar iz temelja promenjen. Takođe, žene koje pobegnu od svog poslodavca više ne smeju da se smatraju kriminalcima, a kućno nasilje mora da postane kažnjivo. Ovakvo ponašanje Katara i drugih zalivskih država prema stranim radnicima i radnicama, organizacijama za ljudska prava odavno je poznato. One su već više puta na to ukazivale. Ali politički pritisak na katarsku vladu do sada očigledno nije bio dovoljno veliki. Pa čak ni nakon što su objavljeni podaci o katastrofalnim uslovima u kojima rade radnici na gradilištima za Svetsko prvenstvo u fudbalu, ništa naročito nije promenjeno. „Vlada u Kataru udvostručila je broj inspektora koji izlaze na teren i istražuju poštuje li se Zakon o radu. To je dobar korak u pravom pravcu, ali to još nije dovoljno“, naglašava Špetlova. Pored toga, Organizacioni odbor Svetskog prvenstva razradio je standarde koji važe samo za radnike na gradilištima namenjenim za takmičenja.

Aktuelni izveštaj „Amnesti internešenela“ o položaju kućnih pomoćnica katarska vlada je „primila k znanju i obećala da će pomoći“, kaže Špetlova. Ali do sada se to još nije dogodilo.

Autorke: Dženifer Fracek / Ivana Zrilić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković