Za razred je "gluv i lud", za Petnicu talentovan

Sa teškim oštećenjem sluha od rođenja i lekarskom prognozom da nije ni za slušni aparat, Danilo je danas subotički gimnazijalac, zaražen biologijom, Petnicom, sa planovima da završi medicinski fakultet, radi u nekoj laboratoriji ili bude neurohirurg.

Porodica je sa godinu dana otkrila da ne čuje i pored mišljenja lekara da mu slušni aparat neće pomoći insistirala da ga ipak dobije. Nekoliko godina Danilo je išao na rehabilitaciju u Beograd, na predlog psihologa krenuo u redovnu školu, a u šestom razredu, sa 13 godina, ugradio kohlearni implant.

Međutim, za njega je detinjstvo završeno u petom razredu, kada su drugari iz razreda počeli da ga maltretiraju zbog gluvoće.

"Zadirkivali su ga, rugali, gurkali. Najviše su pokazivali agresiju na časovima fizičkog, gde su obično bili bez nadzora…. Danilo tada nije čuo - skidao je spoljnu jedinicu kohlearnog implanta da je ne bi oštetio jer je jako skupa. Oni su se tada bukvalno iživljavali. Gurali su ga toliko da bi padao, gađali su ga s tribina košarkaškom loptom dok bi on trčao po terenu. Jednom su ga bukvalno išutirali. Gde god bi okačio jaknu, rančić, njima je to smetalo. Bacali su stvari na pod, gazili, sakrivali patike, vršili malu nuždu u njima, šišali ga", priča Danilova majka Slađana za portal Cujemovas.rs.

“Želeo sam da zaboravim sve što se desilo u osnovnoj školi. Nemam volju da ispričam šta su mi radili”, kaže Danilo i dodaje da je od svega najteže psihičko maltretiranje i to što drugari nemaju razumevanja, što su ga ponizili.

"Sve se nastavilo u srednjoj školi, jer su neka deca iz osnovne ponovo sa njim u odeljenju i odmah su ga ismevali i stvorili atmosferu da je on malo lud – gluv pa lud", kaže Slađana Krstajić.

Danilo sa mamom, sestrom i bratom; Foto: Lièna arhiva

"Tražili smo da ne ide u razred sa tom decom, ali nam nisu izašli u susret", dodaje majka.

"Neće da pričaju sa mnom. Nemam nijednu osobu u razredu koja želi da mi pomogne, da mi da svesku da prepišem, da dođe kod mene. Nisam imao normalan razgovor u školi, da mi se neko obrati. Kaže: Zdravo! Kako si?, Šta radiš? Da li su bio u bisokopu? Nikada me nisu uključili u razgovor", navodi Danilo.

Njegov svet je njegova porodica – mama, tata Branko, sestra Tamara, brat Denis i sestra Sonja.

Kada ga pitate sa kim se još druži, pokušava da se seti i navodi Aleksandru sa kojom radi u gimnazijskom časopisu. Ona je novinar, a on fotograf. Pominje i Sonju, staru drugaricu iz osnovne škole. Tu staje.

Da, seća se, tu su i drugari sa fejsa - iz Petnice. Ozaruje mu se lice i počinje da priča kako je dva puta bio u Petnici i sada je ponovo pozvan jer je prihvaćenjen njegov rad iz biologije.

"U Petnici su me prihvatili. Hteli su sa mnom da razgovaraju, da mi pomognu. Prvi put sam razgovarao sa svima. Prvi put me je jedna Milica pitala da li hoću da ona kupi picu. Ja sam bio zbunjen. Nisam znao šta da kažem. Prvo sam rekao ne, a posle sam se predomislio i rekao da. Ona je otišla u Valjevo, kupila picu, donela u Petnicu i svi smo jeli. Bilo je baš lepo", priča Danilo i raduje se novom odlasku u Petnicu.

Danilo u Petnici; Foto: Lièna arhiva

Nasilje se nastavilo u gimnaziji i roditelji su na početku ove školske godine (2013/1014), kada je Danilo u trećem razredu, prijavili vršnjačko nasilje prosvetnoj inspekciji.

“Došao je savetnik iz Sombora. Moram da kažem - sve te komisije, to je jedna velika smejurija. Veliko ništa! Veliko gubljenje vremena i popunjavanje tabela! Jedna birokratija! Taj savetnik je mrtvah hladan, ne tiče ga se što dete ima psihičkih problem. Izabrana su tri deteta iz razreda, pitao ih je da li ima vršnjačkog nasilja u njihovom razredu, deca su rekla da nema. Neće deca reći ono što mu govore, da je Danilo gluv, glup, lud, gluvać, gej", priča majka.

"Rekla sam da je Danilo dete koje voli da uči, voli nauku, a sada neće da ide u školu. Dolazi kući plačući, a ima 18 godina i da nije ni čudo da ima samoubistava. Savetnik je na to rekao cinično – da, da, imali smo samoubistava”, izjadala se Slađana Krstajić.

"Postoje procedure u slučaju vršnjačkog nasilja koje traju od tri do šest meseci, a šta će biti sa vašim detetom, ko će vaše dete zaštititi, ko će zaustaviti tu decu da prestanu više. Deca su posle prijave prestala da ga guraju, direktno vređaju, ali i dalje neće da mu pomognu, da komuniciraju sa njim, govore mu da pravi problem, da je on jedini problem, a on dete samo hoće da se druži i da ga ne zovu pogrdnim imenima. Mi smo privatno angažovali psihologa na jačanju njegovog samopouzdanja, na jačanju njegove ličnosti, da ga stručno lice nauči kako da se ponaša u određenoj situaciji, da kontroliše svoj bes, tugu, svu nemoć, kako da se postavi", kaže Slađana.

"Često sam veoma usamljen", priznaje Danilo i pita se zašto drugari ne žele da ga prihvate.

Želeo bi da ga prihvate, da se druži, ide sa njima u grad, bioskop, priča o svemu, ali sumnja da se ljudi menjaju.

Danilo sa sestrom Tamarom; Foto: Lièna arhiva

Danilo je treće dete u porodici, od četvoro dece i roditelji su vrlo rano primetili da ne reaguje na zvuk, ali su tada, pre 17 godina, lekari tvrdili da je sve u redu i da čuje. Nakon upornog insistiranja roditelja, dali su im uput za Beograd, gde je ustanovljeno da ima teško oštećenje sluha od 95 do 100 decibela, da čak nije ni za slušni aparat.

“Kukala sam da stavimo slušni aparat, lekar je dao recept, kupili smo digitalni aparat i krenuli da radimo sa njim, da vežbamo da uči da sluša. Preko interneta smo našli literaturu, tražili savete u školi za gluve. Bili smo uporni. Saznali smo da se rehabilitacija radi u Beogradu i najpre smo sve sami finansirali, jer nisu hteli da nam daju uput. Posle nekoliko godina rehabilitacije, komisija je predložila da Danilo ide u redovnu školu”, seća se Slađana Krstajić.

Danilo je, kako kaže, sam poželeo da stavi kohlearni implant, jer je mislio da će da mu pomogne da čuje i da će to biti trajno rešenje.

"Mi kao roditelji smo znali da kohlearni implant nije dovoljan bez velikog rada i učenja slušanja. Kohlearni implant nisu naočare. Imlant je pomagalo koje treba da naučiš slušati, što podrazumeva opet jedan veliki rad. Ako se trudite naučićete prepoznati sve zvukove, ako se ne trudite imaćete samo jednu buku u glavi".

Krstajići su sedam puta išli na komisiju da bi dobili odobrenje za ugradnju kohlearnog implanta. Odbijali su ih jer su smatrali da je star za implant i da psihički neće moći da podnese zvukove koje će čuti. Bili su uporni i lekar je pristao kad su ga zamolili da on kaže Danilu da ne može da ga operiše.

"Mislio sam da ću, kad dobijem kohlearni implant, odmah moći da čujem savršeno, da sam zauvek rešio problem sa gluvoćom, ali to ne može tako. Posle operacije je potrebno mnogo vežbe, truda i rada", dodaje Dado, kako ga zovu.

Kada je dobio kohlerani impant kaže da je čuo samo kljucanje kokoške u glavi, dok se nije navikao.

"Posle se moj mozak navikao da mogu da čujem svaki zvuk. Prvi put sam čuo cvrkutanje ptice i prvi put sam cuo kišu i šum mora".

Rehabilitaciju su radili sami i Danilo je naučen da bude samostalan. Puno putuje, radi u školskom časopisu, fotografiše, član je đačkog parlamenta, ide u Petnicu, ima mnogo aktivnosti van škole, putovao je u inostranstvo, sam je išao na more.

Slađana Krstajić ističe da je porodica sretna i zadovoljna jer Danilo još ima osmeh na licu.

"Mislimo da još postoje dobri ljudi, razumni ljudi, vaspitana deca koja pokazuju svoju pozitivnu stranu".

Porodica sada vodi novu bitku - za izmenu pravilnika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koji bi omogućio onima koji imaju kohlearni implant besplatnu zamenu spoljne jedinice ( o tome uskoro opširnije).