Mesto na kojem se medalje ne broje

Đorđe Ogrizović je prvi razred Treće beogradske gimnazije. Takmiči se od petog razreda i ima više od 40 nagrada i medalja iz istorije, geografije, srpskog i italijanskog jezika, šaha, crtanja, matematike, fizike. Drži ih u fiokama, jer kako kaže, zauzele bi sigurno dva zida, piše Politika.

Ove godine predstavljao je Srbiju na Dečjoj ligi naroda, koja je pod pokroviteljstvom OEBS-a održana u Ukrajini i naravno doneo nagrade u konkurenciji 2.500 vršnjaka iz celog sveta.

Stefan Crnojević rešava zadatke iz skriptografije, onako iz zabave. Samouk je, a na međunarodnom takmičenju u Holandiji kao osnovac je osvojio zlatnu medalju u konkurenciji učenika završnih razreda srednjih škola. Nikolina Marković svira klavir, obožava srpski jezik, ali se takmiči i iz matematike. Nagrade je prestala da broji.

Oni su deo oko 13.000 najtalentovanijih osnovaca, koliko ih je od 2006. godine testirano za mesto u Regionalnom centru za talente „Beograd 2”.

Buduće naučne zvezde otkrivaju nastavnici i školski psiholozi, mogu da ih predlože i roditelji ako ih ne nominuje škola, a testiranje se obavlja na početku svake školske godine. „Beograd 2” je jedan od 14 centara, koliko ih ima u Srbiji, osnovan kao „ustanova od posebnog značaja” na Svetog Savu 2000. godine. Svakog vikenda, ovde oko 900 najtalentovanijih đaka rešava misterije iz čak 14 naučnih disciplina, od jezika i informatike do psihologije i fotografije. Budući naučnici ovde uče i ono što se ne predaje na fakultetima – pisanje prvih seminarskih i naučnoistraživačkih radova, koje potpisuju profesori, doktori nauka koji su im mentori. Neki od ovih talentovanih klinaca već imaju i svoje patente, za koje, nažalos,t niko nije zainteresovan i koje ćemo verovatno kupiti za velike pare kada ih jednom skupo prodaju nekoj zapadnoj zemlji.

O njima se ne zna mnogo, država se ne utrkuje sa davanjem para, a novinari iako zabeleže poneku medalju, retko dolaze da vide mesto koje je zaslužno za to što se ime Srbije čuje na najvećim naučnim takmičenjima…

“Naši đaci se sa takmičenja nikada ne vraćaju bez medalja, a najveći problem je što briga o talentima nije institucionalno rešena. Iako smo zvanično na budžetu Ministarstva prosvete i grada Beograda, đaci se ipak snalaze kako znaju i umeju, a putovanja im najčešće finansiraju roditelji. Evo, sada su njih petoro bili na takmičenju na Baliju, četvoro se vratilo s medaljama, a samo jedna karta je koštala hiljadu evra”, priča Nikola Srzentić, jedan od dvoje zaposlenih u ovom centru.

On nije klasičan direktor – kada je potrebno, nije problem ni da se uhvati metle ili četke za krečenje. U kancelariju čika Nikole, kako ga zovu deca, ulazi se bez kucanja, u šta smo se uverili, prekidani svaki čas rafalnim pitanjima đaka i roditelja, ali i neprekidnom zvonjavom telefona. Odavde se poslednjih godina praktično koordinira rad svih centara u Srbiji.

“Veliki je problem kada se putuje u drugi grad na takmičenja, to važi za sve đake, ne samo iz Beograda, jer je prenoćište veliki trošak koji ne plaća država, pa su takmičari prinuđeni da ustaju rano, u četiri-pet, klackaju se autobusom nekoliko sati i onda tako umorni rade vrlo zahtevne zadatke i još osvoje nagradu. Ja na sreću imam podršku roditelja, pa odlazimo dan ranije, kako bi bio odmoran za takmičenje”, priča Đorđe sa kakvim se problemima suočavaju talenti o kojima retko ko misli. Nikolina Marković iz Lazarevca ovde je prvi put došla sa 12 godina.

“Sada sam prvi razred gimnazije. Prvo sam išla na srpski, a posle sam se prebacila na matematiku. Svirala sam klavir, a sad idem na solo pevanje. Ovde je sve drugačije, za razliku od škole ovde nije cilj ocena, niko nas ne naziva štreberima i svi su opušteni”, kaže Nikolina.

“Ovde radimo ono što volimo, a u školi ono što se mora”, nadovezuje se Đorđe, dok čika Nikola komentariše "Ja vam kažem da su ova deca pametnija od nas.”

Talenti imaju i svoj časopis istog imena, sami ga uređuju, isto kao što su sami okrečili prostorije centra kako bi uštedeli svaki dinar. Sve učionice su pune, čak i hodnici, vrata se neprekidno otvaraju. Na zidovima, okrečenim u drečavo zeleno, panoi, posteri, zadaci, fotografije. Ovo je njihov prostor, tako da bez problema dobijaju ključeve prostorija ako su im potrebni, za recimo – žurku.

“Još je Platon prvi spomenuo talentovanu decu, a mi u Srbiji danas nemamo instituciju koja se bavi nadarenom decom ispod petog razreda. Mi smo spustili starosnu granicu i sada nam ovde dolaze i učenici petog i šestog razreda, ali potrebno je spustiti se i među najmlađe razrede i to je nešto na čemu ćemo raditi u budućnosti”, priča Srzentić.

Pitamo ga: šta je najteže?

“Pisanje karakteristika za odlazak u inostranstvo. Najviše bih voleo da ih zadržimo ovde, ali ostajem bez argumenata kada dobiju fantastičnu ponudu za školovanje”, odgovara.

Većina dece koja su jednom otvorila vrata Centra za talente ostaje vezana za ovo mesto, a čika Nikoli je puno srce kada se oni vrate kao predavači, iako su u međuvremenu postali asistenti na fakultetima.

Mnogi su upravo u ovim klupama i kroz druženje s drugom decom, odlučili šta će biti kada porastu, pa je tako u poslednje dve godine čak petoro đaka elektrotehničkih škola na kraju upisalo – književnost.