VICE: Luj Teru, neumorni tragač za drugačijim

"Treba da počnemo, zar ne?", kaže Luj Teru, nakon što je rafalom pitanja zasuo mene, fotografa i agenta za odnose s javnošću u jednoj od skučenih prostorija za sastanke u BBC-u: "A gde živite? Kako ste stigli ovamo? Kakve su vam kancelarije? Imate li decu?"

"Koji vam ono beše nadimak?"

Pitala sam se kakav će Luj Teru biti u stvarnom životu, kad su ugašene kamere; da li će ući na vrata, pružiti ruku i reći, prilično glasno, kao što to ima običaj da radi: "Ja sam Luj. Kako ste?"

I uradio je to, naravno. Tokom narednog sata ili malo više, po malo čemu se televizijska ličnost marljivog tvorca dokumentarnih filmova razlikovala od čoveka koji je sedeo i pažljivo ispijao čaj iz ogromne šolje – osim njegove brade, u koju je ponovo zarastao ovih dana. Često je gladi dok priča.

Teruova nova serija za BBC2, By Reason of Insanity, dešava se u strogo čuvanoj psihijatrijskoj bolnici u Ohaju. U njoj je proveo mesec dana, zbližavajući se s pacijentima koji su, u većini slučajeva, tamo zato što su u jeku psihoze drugima naneli teške telesne povrede – mnogi od njih i ubili – i kojima se pomaže da se rehabilituju. Dijagnoza većine je paranoidna šizofrenija. Jedan čovek, Džonatan, ubio je svog oca zato što je verovao da ga je ovaj seksualno zlostavljao dok je bio dete – što sada uviđa da se nije desilo – a jedan od najistaknutijih trenutaka ove serije, možda i u poslednjih pet godina Teruovog filmskog stvaralaštva, nastupio je kada je Luj postavio naizgled bezopasno pitanje Džonatanu, dok ovaj stoji ukočeno i apatično (kasnije nam je rečeno da je njegova bezosećajnost samo deo konstelacije "negativnih simptoma" kod šizofrenika) u svojoj maloj sobi: "Jesi li voleo oca?"

Isprva Džonatan ne zna šta da kaže. Ali kad on i Teru kasnije podele ono što Džonatan hladno naziva "sokom bez kalorija", ispostavlja se da mu, tokom godina intenzivnih razgovora i terapija lekovima, niko nije postavio tako prosto a moćno pitanje. Dok se kamera povlači u širok plan, njegovo lice se nežno otvara, poput lutke leptira. Teru nije uspeo s njim da popriča na kliničkom ili novinarskom nivou, već na ljudskom. "Ponekad postavite neko pitanje i uspete da se probijete kroz tu društvenu barijeru", kaže on. "A to je bilo jedno od njih."

Teruu to, naravno, najbolje ide od ruke. Uprkos urođenom čudaštvu zajednica koje je godinama snimao za seriju Weird Weekends ovenčanu nagradom Bafta i uprkos povremenim kritikama da zataškava moralne dileme kako bi izmamio smeh gledalaca, uvek je umeo da natera ljude da kažu više nego što su mislili da će reći – ili da imaju da kažu.

Ostatak teksta pročitajte na Vice.com/rs