Najdarežljiviji prevarant svih vremena

U tim krugovima, ljudi ga doživljavaju kao bogatog kolekcionara, ne znajući da su sve slike koje im je poklonio lažne i da ih je napravio sam.

Nikad, međutim, nije kažnjen zbog toga, jer nije prekršio nikakav zakon.

“Nije nikakav greh pokloniti sliku muzeju. Oni me tamo tretiraju kao kralja. Jedna stvar je vodila drugoj, tako da se ovim bavim već 30 godina”, ispričao je ovaj neobični čovek za BBC.

Landisova “karijera” počela je sredinom osamdesetih kada je nekoliko slika poklonio Muzeju Kalifornije tvrdeći da je reč o delima umetnika Majnarda Diksona.

“Želeo sam da impresioniram majku. Uvek sam se divio bogatim kolekcionarima koji poklanjaju slike muzejima. Stavio sam ime Majnarda Diksona na slike, jer su to muzeji tražili”, kaže on.

Kao tinejdžer, Landis je pretrpeo nervni slom, nakon smrti oca i dobio dijagnozu šizofrenije. Terapija umetnošću otkrila je njegov talenat za reproduckiju, a ispostavilo se da neverovatnom brzinom može da iskopira vrlo zahtevna dela.

“Pribor kupujem u supermarketima, a slike radim sat ili dva najviše”, priča Landis i dodaje da za duži rad nema strpljenja. “Ako nešto ne mogu da završim do kraja filma na TV-u, odustajem”.

Predstavljajući se kao bogati darodavac, Landis je poklanjao slike uglednim institucijama širom Amerike.

“Mislili smo da je on samo ekscentrični kolekcionar”, priča Mat Lajninger, arhivator Gradskog muzeja u Oklahomi.

“Prvo delo nam je dostavio lično – akvarel Luja Valte. Uramili smo ga i stavili pored Renoara u našoj galeriji, neznajući da je reč o lažnjaku”.

Landis je nastavio da poklanja slike i verovatno nikada ne bi bio uhvaćen, da različitim muzejima nije ponudio ista dela.

“Dobili smo kovertu u kojoj nam je poslao još pet radova. Delovalo je da su to slike umetnika iz 19. veka Pola Sinjaka i Stanislasa Lepina. Malo sam istraživao Sinjaka i ispostavilo se da tu sliku već ima Koledž za umetnost i dizajn u Savani i da je donator takođe Mark Landis. Zatim sam potražio i Lepina i pronašao ga na Univerzitetu moderne umetnosti u Sent Luisu. Upalili smo crveni alarm”, kaže Lajninger.

“Razglasio sam o čemu je reč i u narednih sat vremena zvalo me je 20 institucija ispitujući ko je taj lik i šta se dešava”.

Lajninger kaže da je Landis odlično pravio falsifikate, ali da je trebalo da ima meru.

Nekima je ponudio crtež kredom navodno star između 300 i 400 godina. Lajninger je pokušao da zagrebe pločicu na ramu koja je izgledala vrlo staro, očekujući da će se raspasti. To se nije dogodilo, a njemu je pod noktima ostalo malo skorele kafe. Landis je dakle hteo da patinira ram tako što ga je premazao kafom.

Upravo zbog tako očiglednih nedostataka “originala” postavlja se pitanje zašto je uspeo da zavara tako mnogo institucija.

“Dobro je uradio domaći. Znao je šta muzeji skupljaju. Bio je siguran da će prihvatiti njegovu donaciju, jer se uklapa u njihovu kolekciju. Način na koji se predstavljao takođe je bio ubedljiv. Govorio je ono što bi svako ko radi u umetničkom muzeju želeo da čuje. Pričao je o svojoj kolekciji, porodičnom bogatstvu i obećavao nam novac”, kaže Lajninger.

Pošto Landis nije tražio nikakav novac, on zapravo nije prekršio zakon. Teret je pao na institucije koje su prihvatile donacije i izlagale kopije. Lajninger čak smatra da mnogi i dalje namerno ćute o tome da imaju Landisova dela.

On, pak, priznaje šta je činio, ali kaže da ne oseća nikakvu grižu savesti.

“Ja sam kao Pinokio. Puštam da mi savest bude vodič. Ako je nešto pogrešno, sigurno ćete to znati”, rekao je Landis.

On i dalje kopira, ali i donira galerijama svoje radove. Štaviše, Gradski muzej u Oklahomi je dve godine nakon što je raskrinkan, otvorio izložbu njegovih dela.

Kustos je bio Lajninger, a namerno je otvorena na prvi april. Landis je bio počasni gost.