Sve što znate o ljubavi je pogrešno

Foto: Scarleth Marie / Flickr.com

Zapravo, to je “mikrotrenutak pozitivne rezonance”, smatra psiholog Barbara Fredrikson, vodeći istraživač na polju pozitivnih emocija Univerziteta u Severnoj Karolini.

Ona je u novoj knjizi “Love 2.0” iznela sasvim novi koncept ljudskih emocija, prema kom je ljubav veza, navala pozitivnih emocija, koja se oseti prema jednoj osobi i to bilo kojoj.

Takve mikrotrenutke možete iskusiti sa partnerom, detetom ili bliskim prijateljem, ali se i zaljubiti u nekog potpunog stranca, prolaznika na ulici, kolegu s posla ili kasirku u prodavnici.

Njene nekonvencionalne ideje, iako diskutabilne, mogu biti dobra tema za razmišljanje u epohi koju mnogi stručnjaci smatraju dobom usamljenosti.

Prema svetskom istraživanju sprovedenom na Dan zaljubljenih ove godine, ljudi koji su u braku ili dugoj vezi, svog partnera naveli su kao najveći izvor sreće u životu.

Isto istraživanje pokazalo je da oni koji nisu u vezi, uglavnom smatraju da bi pronalazak srodne duše mogao da doprinese njihovom osećaju zadovoljstva životom.

Međutim, Fredrikson smatra da ovakvi rezultati otkrivaju “epidemiju nedostatka mašte”.

“Ako mislite da ljubav može da se deli samo s jednom posebnom osobom, ograničavate sebi put ka sreći”, smatra ona.

“Moja koncepcija ljubavi daje nadu osobama koje su same, razvedene ili su izgubile voljenu osobu, da na Dan zaljubljenih nađu neke druge načine da iskuse ljubav”.

Morate fizički postati osoba koja će biti usmerena na mikrotrenutke. Na primer, ako vi i vaša druga polovina niste fizički zajedno, to znači da vi zapravo niste zaljubljeni. Možete osećati povezanost sa partnerom, ili želju da budete u njegovom društvu, ali u vašem telu nema ljubavi.

Kako biste razumeli zašto je to tako, morate znati kako ljubav biološki funkcioniše.

Kao i sve emocije, ona ima biohemijsku i fiziološku komponentu. Za razliku od drugih emocija, poput radosti i sreće, ljubav ne može da se rodi pojedinačno – postoji samo u odnosu između dve osobe.

U biološkom sistemu tri igrača imaju ključnu ulogu za ljubav: neuroni “ogledala”, oksitocin i ton vagusa.

Foto: opensource.com / Flickr.com

Svaki uključuje povezanost i doprinosi tom mikrotrenutku pozitivne rezonance koju Fredrikson zove ljubavlju.

Zbog neurona “ogledala” vi percipirate osobu koju volite na drugačiji način od ostalih ljudi iz vašeg okruženja, a kako je pokazala studija naučnika Univerziteta u Prinstonu, možete čak da predvidite šta će ona reći ili učiniti.

Oksitocin, takozvani hormon ljubavi i privrženosti, čini da se u trenucima koje delite s partnerom osećate povezano i smireno.

Ovaj hormon se u velikim količinama luči tokom seksa, a nešto manje u drugim trenucima intimne povezanosti, a zahvaljujući njemu, ljudi osećaju poverenje i privrženost.

Nerv vagus, poslednji činilac u ovom sistemu, povezuje vaš mozak sa srcem i suptilno vam omogućava da iskusite ljubav.

“Vaš vagus stimuliše sićušne facijalne mišiće koji vam omogućavaju da bolje ostvarite kontakt očima i sinhronizujete vaše facijalne ekspresije s drugom osobom. On se čak prilagođava mišićima srednjeg uva, kako biste efikasnije izdvajali glas voljene osobe iz pozadinske buke”, objašnjava Fredrikson.

Potencijal za ljubav zapravo se može i meriti, ispitivanjem otkucaja srca osobe i brzine disanja, koji se u kombinaciji nazivaju “tonom vagusa”.

Visok ton vagusa je dobar, jer to znači da osoba bolje reguliše biološke procese, ima više kontrole nad emocijama, ponašanjem i pažnjom. Takve osobe su dobro društveno prilagođene i ostvaruju više pozitivnih veza s drugima. Što je najvažnije, one imaju više ljubavi u životu.

Ton vagusa, kako je Fredrikson dokazala studijom iz 2010, ne mora da bude konstantan. Zapravo, vi možete “vežbati” tako da imate više ljubavi.

Ona kaže da se ljubav na neki način može posmatrati kao vitamin. Ako ga uzimate dovoljno, može se promeniti vaša biohemija, tako da stalno osećate mikrotrenutke ljubavi u vašem životu. To na posletku vodi boljem zdravlju, zadovoljstvu i dugovečnosti.

Možda vam deluje da njena teza ubija romantiku. Međutim, istina je da ljudi danas imaju nerealna očekivanja od te emocije.

Džonatan Hajt, drugi psiholog, to naziva “mitom o ljubavi”.

“ Prava ljubav nikad ne umire; ako je ljubav prava, treba da se venčate sa voljenom osobom; ako ljubavi nema, treba da ostavite tu osobu, jer to nije prava ljubav; ako pronađete pravu osobu, pronašli ste pravu ljubav zauvek” – sve su to mitovi za koje on kaže da iskrivljuju percepciju koju savremeni čovek ima o odnosima s drugim osobama.

Za razliku od ovakve “crno bele” predstave o ljubavnim odnosima, Fredrikson joj daje mnogo nijansi.

“Ako nemate srodnu dušu, to ne znači da u vašem živou nema ljubavi. Nje ima u svakodnevnim odnosima kojih možda niste ni svesni, bez obzira na to kakav je vaš ljubavni status”, kaže ona.

Usamljeni ljudi, dakle, greše ukoliko sede i čekaju da se u njihovom životu “ostvari” neki od ljubavnih mitova. Oni bi trebalo da potraže tu emociju u sitnicama i vezama koje ostvarujemo svakog dana.