Možete li posedovati parče Meseca?

Bilo da je motiv rudarstvo, alternativni izvori energije ili turizam, postoji mnogo razloga da se istražuje svemir.

Neki “pioniri” čak veruju da čovekov opstanak zavisi od kolonizovanja nebeskih tela, poput Meseca i Marsa.

Međutim, ono što je mnogo bitnije je da su se na Mesec usmerile velike korporacije i bogati preduzetnici. Rusija tako planira da osnuje koloniju na našem prirodnom pratiocu i to već 2030. dok jedna japanska firma na njemu želi da izgradi solarne panele.

Ipak, bez odgovarajuće regulative, Mesec bi mogao da postane neka vrsta vanzemaljskog “Divljeg Zapada”.

Još u 17. veku su teoretičari prirodnog zakona poput Huga Grocijusa i Džona Loka govorili da je pravo na svojinu deo čovekove prirode, ali da može imati pravnu snagu, tek kad je priznato od strane suverene vlade.

U kontekstu “svemirskog zakona”, veliko pitanje je da li suverenitet seže u beskonačnost, odnosno, koliko visoko možete otići, kako biste pobegli zemlji iz koje potičete?

Galaktičko pravo

Beta / AP Photo/NASA

Kada se SAD susrela s ovim pitanjem početkom pedesetih godina, lobirala je za priznavanje svemira kao svetskog dobra.

Bilo je veoma teško špijunirati Sovjetski Savez u to doba, pa je otvoren pristup njegovom vazdušnom prostoru bio ključan za Ameriku tokom Hladnog rata.

Takođe, prihvatanjem svemira kao opšteg dobra, sprečeno je širenje suvereniteta bilo koje države na nebeska tela. Ni Sovjetski Savez ni SAD nisu bili raspoloženi da Hladni rat vode na još jednom frontu, pa je Geopolitika diktirala pravilo da se svemir smatra “neosvojivim”.

Taj princip nalazi se u drugom članu Ugovora Ujedinjenih nacija o spoljnjem svemiru u kom se jasno zabranjuje “nacionalno prisvajanje po tvrdnjama suvereniteta, u smislu upotrebe ili zauzimanja teritorije po bilo kom osnovu”.

Ugovor je prihvaćen i niko se nije žalio. Međutim, ne slažu se svi s tim da se zabrana odnosi i na privatno vlasništvo.

Istorijski podaci Svemirskog ugovora pokazuju da su ljudi bili protiv privatnog vlasništva u to vreme, ali u Član dva nije dospela nikakva jasna zabrana.

Tek u Dogovoru o Mesecu 1979. zabrana je jasno izrečena, ali ju je potpisalo samo 16 država, od kojih ni jedna nije imala istraživačke svemirske misije sa ljudskom posadom.

Naravno, sada preduzetnici poput Denisa Houpa iz Lunar Embassy Corporation smatraju da im “rupa u zakonu” omogućava da polažu pravo na privatno vlasništvo na Mesecu.

“Svemirski advokati”, međutim, ističu da države pretpostavljaju međunarodnu odgovornost za aktivnosti u svemiru, bilo da je reč o nacionalnim kompanijama ili privatnim firmama i da se zato ista zabrana odnosi i na privatni sektor.

Zato ideja o kupovini pravog placa na Mesecu nije realna, budući da je za tako nešto potrebno odobrenje više vlasti.

Osvajanje Meseca

Beta / AP Photo/Wilfredo Lee

Ipak, svi ti argumenti su čisto teoretski. Ako jednostavno okupirate neko mesto i niko drugi nema pristup, za vas to ne čini vlasnikom?

Međutim, to je istovremeno i razlog više zbog kog je vlasništvo na Mesecu sporno – tamo fizički zapravo nema nikog.

Da biste nešto prisvojili, u proces mora biti uključeno i telo, jer sama namera nije dovoljna.

Tehnologija će, po svemu sudeći, ponovo nadmudriti zakone.

Devedesetih godina komercijalna firma SpaceDev imala je nameru da pošalje robote na asteroid, sprovodi eksperimente i proglasi ga privatnim vlasništvom.

Projekat je na posletku ostao bez sredstava, ali su zagovornici takvog “teleposedovanja” isticali slučajeve u kojima su pojedine kompanije prisvajale podvodne olupine na koje su slali robote u istraživanje.

Kada je podvodna sonda sa kamerom bila sve što je potrebno da se u posed uzme neka olupina, zašto svemirska sonda nije dovoljna, da se zauzme neki komad nebeskog tela?

Iako je prisvajanje Meseca i Marsa zabranjeno, prisvajanje materijala je sasvim druga priča. Deluje da bi preduzetnici mogli da se izbore za pravo da istražuju i koriste prirodne resurse van Zemlje.