"Prvo na Mesec, pa tek onda na Mars"

Hedfild tvrdi da trenutno ne posedujemo tehnologiju, kao ni mogućnosti, da bezbedno otputujemo do Marsa, i da bi zbog toga trebalo da ciljamo na Mesec, gde bi čovečantvo živelo nekoliko generacija pre odlaska na Mesec.

„Sledeća logična destinacija? To je očigledno Mesec s obzirom na to da je udaljen svega tri dana. Ukoliko dođe do neke greške, jednostavno možemo da se okrenemo i vratimo. Postoji želja javnosti da u žurbi dođemo do Marsa, ali trenutno ne postoji tehnologija koja bi put učinila bezbednim i finansijski isplativim“, izjavio je Hedfild za „Daily Mail“ povodom izlaska njegove nove knjige „Vi ste ovde: Oko sveta u 92 minuta“.

Hedfild naglašava da postoje brojni aspekti koji bi odlazak na Mars učinili teškim, uključujući i komunikaciju na Zemlji.

„Mars je jako daleko, gledajući i vreme i razdaljinu. Kompleksnost komunikacija postaje sve veća i veća kako se udaljavate od Zemlje. U zavisnosti od toga gde se naša planeta nalazi, moglo bi da nam bude potrebno pola sata samo da kažemo ‘zdravo’. Komunikacija u realnom vremenu jednostavno neće postojati. Pritom, to neće biti nimalo uzbudljivo putovanje. Zemlja će biti mala tačkica, a Mars će biti siva planeta koja će se astronautima približavati, barem dok ne izmislimo bolje motore“, izjavio je Hedfild i dodao:

„Ko zna koliko smo decenija udaljeni od Marsa. Živećemo na svemirskoj stanici 10 ili 15 godina, onda ćemo se preseliti na Mesec na nekoliko generacija, i onda možda dođemo do Marsa“. Kris Hedfild, koji se penzionisao prošle godine, jedan je od najpoznatijih astronauta na svetu, i poznat je po svojim nadahnjujućim tvitovima, fotografijama iz svemira i govorima.

Za astronaute poput Baza Oldrina pritisak javnosti je bio prevelik, što je navelo šefa Nase, Čarlsa Boldena, da kaže da je Hedfild „podigao normu“ za sve buduće astronaute.

„Mislim da je važan deo onoga šta radite u svemiru deljenje vaših iskustava sa drugim ljudima. Ljudi koji su sada na Međunarodnoj svemirskoj stanici, poput Aleksa Gersta iz Nemačke, rade sjajan posao“.

Hedfild takođe naglašava da ove aktivnosti ne bi trebalo da skreću pažnju astronauta sa drugih, važnijih, zadataka.

„Važnost posla se nije promenila. Mi sprovodimo 200 eksperimenata tamo, od praćenja promena u klimi Zemlje pa sve do pokušaja da razumemo tamnu materiju. Ali opet, Tviter uopšte ne zahteva puno vremena. Napravite fotografije, pogledate ih, i odaberete šta ćete podeliti sa svetom. Ljudi poput Gersta daju sve od sebe kako bi obavili svoje zadatke, ali i kako bi sve to podelili sa ljudima na Zemlji“.

Ovakvo deljenje slika čini se uobičajenim, ali to nije uvek bio slučaj.

I am an astronaut. Here's the world as I see it http://t.co/JH3J0Io8vM by @Cmdr_Hadfield pic.twitter.com/HR395enbts

— Mashable (@mashable) October 14, 2014

Ukoliko pogledamo svemirsku trku 60-ih godina prošlog veka – NASA je bila krajnje otvorena, dok je Sovjetski Savez bio krajnje zatvoren u vezi sa svojim svemirskim programom.

„Ono što je za mene bilo važno tada, kada su SAD hodale po Mesecu, jeste odluka da sve bude javno, za razliku od Rusa koji su bili tajnoviti u slučaju da nešto krene po zlu. Emitovanje sletanja je bila hrabra stvar. Ali je rezultat bio neverovatan, svet je bio oduševljen. To je promenilo naše shvatanje o tome šta smo u stanju da uradimo. Ja sam tada bio dete u Kanadi, zemlji bez svemirskog programa, ali me je taj poduhvat inspirisao da uradim drugačije stvari“.

Nakon penzije, Hedfild tvrdi da ne žali za vremenom provedenim na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

„Radio sam u kontroli misije, leteo sam u svemir tri puta, otišao na svemirsku stanicu, šetao po svemiru, leteo kao pilot ruskog svemirskog broda i komandovao sam Međunarodnom svemirskom stanicom. Bio bih budala kada bi za nečim žalio. Postoji neverovatna lepota u tome da posmatrate svet ispod vas. To vam daje divnu perspektivu o tome gde se nalazimo i kako smo svi zajedno povezani“.

Hedfild takođe smatra da bi nacije trebalo da nastave da sarađuju u svemiru.

„Potrebni su nam primeri saradnje. Potrebno je da se izdignemo iznad svih svađa i čarki i uradimo nešto što ima smisla za sve nas. Međunarodna svemirska stanica je sjajan primer toga. Bio je zaista poduhvat sagraditi je, a zemlje koje su to učinile su tokom mog života bile neprijatelji: Japan, Nemačka, Rusija, Evropa, SAD i Kanad. Ali ona je ipak sagrađena. Nalazi se u svemiru, a to je nešto što nikako ne bismo mogli da predvidimo 80-ih godina prošlog veka“.