Kako je živeti u pravom matrijarhatu?

Foto: Josef Seibel / Flickr.com

Svuda u Noiva do Kordeiro (u prevodu sa portugalskog, “nevesta Jagnjeta”) oseća se dodir ženske ruke.

To nije ni čudo, budući da u ovom mestašcu od 600 stanovnika, oko 500 km od Rio de Žaneira, žive gotovo isključivo žene. Čak polovina njih je radno sposobna.

Misteriozno odsčene od ostatka planete pre više od jednog veka, one odbijaju da žive u muškom svetu.

Ovde žene donose pravila i obavljaju većinu poslova – od upravljanja finansija grada, do obrade zemlje, pa čak i izgradnje kuća.

Nekolicina “srećnika” koji su imali čast da žive ovde, znaju svoje mesto u takvom sistemu. Ipak, oni su ili venčani nekom od stanovnica, ili su im u srodstvu, zbog čega se ovde teško dolazi do braka. Neke od devojaka nikada se nisu ni poljubile.

Mesto je dospelo u žižu javnosti tek nedavno, kada su svetski mediji preneli neobičnu priču o ženama iz zabačenog mesta u Brazilu, koje traže muževe iz celog sveta. Od tada jedini javni telefon u mestu ne prestaje da zvoni, ali pošto većina onih koji su zvali nisu govorili portugalski, pa ih stanovnice nisu razumele.

Facebook strana gradića dobila je više od 10.000 pratilaca i stotine poruka slobodnih muškaraca, koji su sebi poželeli da pronađu suprugu, baš iz ovog mesta.

Javio se čak i Jedan dečko iz Srbije koji je napisao: “Tražim pomoć... Želim da se oženim devojkom iz Noiva do Kordeiro... Imam 22 godine i iz Srbije sam... Molim da mi neko ostavi neki kontakt”.

Ipak, stanovnice nisu ubeđene da bi iko mogao da živi njihovim načinom života.

“Gotovo svako ko živi ovde, ovako je i odrastao. Nemamo problem sa izolovanošću. Noću ovde nemate šta da radite, nemate gde da idete, osim da obučete pidžamu i legnete u krevet. Svakom bi ovo mesto brzo dosadilo. Možda se nekom čini da je ovo idealan život, naročito ako pronađete lepu mladu ženu odavde, ali brzo bi mu nedostajao život na koji je navikao”, kaže Selma Fernandes, jedna od stanovnica.

Zašto je ovo mesto toliko izolovano?

Foto: Living Room of the City / Flickr.com

“Nevesta Jagnjeta” osnovana je 1891. kada je jedna devojka iz okoline, Maria Senjorina de Lima primorana da se uda za čoveka kog nije volela, a zatim ga hrabro napustila posle tri meseca braka.

Nazvana je preljubnicom i proterana iz svog mesta, nakon što je nju i još pet generacija njene porodice ekskomunicirala katolička crkva.

Odbačena od lokalnog stanovništva, ona i druge žene sa sličnom sudbinom, odlučile su da se izoluju od ostatka sveta.

“Već decenijama nas prate predrasude”, kaže Edinela (30), jedna od praunuka Marie Senjorine.

“Čak i u lokalnom groblju postoje posebna mesta na kojima se sahranjuju žene iz ovog sela. Oni misle da s nama nešto nije u redu, samo zato što smo odlučile da same budemo vladari naše sudbine”.

Evangelistički pastor Anisio Pereira se 1949. oženio jednom od stanovnica i osnovao crkvu u zajednici.

Međutim, zbog strogih puritanskih pravila, one ne smeju da piju alkohol, slušaju muziku, seku kosu ili uzimaju kontraceptivna sredstva.

“Neke žene udale su se za muškarce koji pripadaju ovoj crkvi, ali nas religija nije učinila srećnijim”, kaže Edinela.

“Bez kontraceptivnih sredstava, rodile su mnogo dece, koja su odrastala u gladi i bedi. Neke su zbog toga zaključile da bi im mnogo bolje bilo bez pravila koja im nameću muškarci. Rekle su: ‘Zašto nam je potrebna religija, kada Boga nosimo u srcima?’ Tako su uzele stvari u svoje ruke i do Anisijeve smrti 1995. zatvorile su crkvu koju je podigao i odlučile da više nikad ne žive život prema muškim pravilima. Onda su ponovo počele da grade svoje društvo po svojim zakonima”.

Danas je to prosperitetna i bogata zajednica.

Foto: Nick Haskins / Flickr.com

Neke dame su postale modni dizajneri i dobijaju pomoć države za otvaranje malih konfekcijskih radionica gde proizvode donji veš.

Takođe, počele su da rade na zemlji i prodaju svoje proizvode u obližnjem Belo Horizonteu.

Vlada je čak investirala i u IT projekat u gradu, pa sada imaju i internet putem kog se dodatno usavršavaju.

Trenutno u gradu živi svega 10 odsto muškaraca, kojima je preporučeno da tokom nedelje rade u Belo Horizonteu, a tek vikendom se vraćaju kući.

Iako mnoge porodice imaju kuće, žene najviše vremena provode u centralnom domu nazvanom “Kuća majke”, gde kuvaju i jedu zajedno.

Oko 70 žena živi u toj kući, zajedno sa matrijarhom zajednice, Donom Delinom, poslednjom preživelom unukom Marije Senjorine.

Uprkost tome što je većina dama zadovoljna takvim životom, one traže potencijalne muževe.

Selma, koja se udala za jednog rođaka, priznaje da je to loša strana života u takvoj izolaciji.

“Sve devojke sanjaju da osnuju porodicu. Ovde su vam svi muškarci ili rođaci ili oženjeni, a nemate mnogo prilika da sretnete nekog s kim niste u srodstvu. Dobile smo na hiljade ponuda iz celog sveta, ali muškarci koji ovde traže ljubav, treba da znaju da stvari kod nas drugačije funkcionišu. Od naših muževa se očekuje da peru sudove, pomažu oko posla u huhinji, čiste kupatilo... Mi nemamo ništa protiv muškaraca, ali želimo da svi budemo jednaki. Zato muškarci koji nisu navikli na takav život ovde neće dugo potrajati.