Ko drži ključeve naše prošlosti?

Do sada je 90.000 ljudi zatražilo svoje takozvano “pravo na zaborav”.

Google se protivi ovoj presudi i pokreće javne sastanke na kojima bi trebalo da se odluči koji je najbolji način da se uspostavi balans između prava pojedinca na privatnost i prava javnosti na informacije.

Novinarka Guardiana Lorin Lavern kaže da neće ići na takve sastanke. Ona smatra da je potpuno nemoralno prepustiti Googleu da presuđuje o tome šta bi trebalo da bude kolektivno sećanje čovečanstva.

“Jasno mi je da je besplatan. I veoma koristan. Osim toga, prokleto je brz, ako imate dobar signal. Ali ipak... Uprkos tome šta će vam reći većina pretraživača, ‘eksterna memorija’ nije nešto što dodajemo našim računarima. Ona ima dugu i duboku istoriju. Prve primere imamo u crtežima u pećini Šove od pre 30.000 godina: ovekovečene bizone, konje, lavove, pantere i hijene, od kojih svaka predstavlja mnogo više od životinje”, kaže Lavern.

Ona dodaje da je u ljudskoj potrebi za upisivanjem u kolektivnu svest i priroda “simboličkog kapaciteta”.

“Ova sposobnost, smatraju neki antropolozi, značajna je za razvoj ljudskog društva. Kada smo razvili simbolički kapacitet, omogućio nam je da stvaramo ‘skladišta eksterne memorije’ kroz umetnost, rituale i na posletku, pisane reči. Omogućio nam je da izmislimo kulturu, prizmu kroz koju može da se prelomi svako individualno ponašanje i iskustvo. Na kraju nam je pomoglo da napravimo internet – mesto u koje se sliva naša kultura i kom je čuvamo.

Ali kome smo je poverili? Naše nade, naši snovi, sećanja, fotografije toga šta smo jeli za ručak... Ko drži ključeve naše prošlosti? Čiji prst lebdi nad ‘delete’?”, pita se Lavern.

Ona smatra da nije problem samo u odluci suda da pojedinci imaju pravo da budu izbrisani iz Google pretrage, nego i u samom Googleu.

Lavern podseća na interesantan esej Džordža Orvela koji je 1942. pratio kako lažna propaganda o Španskom građanskom ratu ulazi u “pravu” istoriju.

“Ovakve stvari me plaše”, napisao je on u eseju. “Zbog njih mi se čini da sam koncept objektivne istine bledi u svetu... Znam da je moderno reći da je najveći deo moderne istorije netačan, ali ono što je specifično za naše doba je napuštanje ideje da istorija uopšte može biti istinito napisana... Nacistička teorija zaista poriče da ‘istina’ postoji... posledica te misli je košmarni svet u kom Vođa ili neka druga vladajuća grupa, kontroliše ne samo budućnost, nego i prošlost... Ta mogućnost me više plaši od bombi”

Da li smo zaista kolektivna sećanja poverili Googleu? Ako jesmo, da li je to prava odluka?