Za­što su ko­mi­ča­ri naj­tu­žni­ji?

Priča o tužnom klovnu koji šalom beži od sopstvene tuge ponovo je aktuelna posle tragične smrti glumca Robina Vilijamsa. Iako kažu da je to stereotip nasleđen iz komedije del arte, i da ne skrivaju svi zabavljači unutrašnji bol maskom sa osmehom, mnogo je slučajeva koji ga potvrđuju, piše Politika.

Čarli Čaplin je filmovima zasmejavao svet, a daleko od reflektora često je padao u očaj. Bilo je dana kada mu je svaki kontakt s ljudima stvarao bol, požalio se jednom novinaru koji ga je kasnije opisao kao nesrećnije i najstidljivije ljudsko biće koje je ikad sreo.

Crni komičar Ričard Prajor borio se s naletima depresije. Jednom je zamalo stradao kad se pod dejstvom alkohola zapalio udišući kokain nad plamenom. Piter Selers, urnebesni inspektor Kluzo, zabavljao je milione, a lični život mu je bio ispunjen emocionalnim problemima koje je pokušavao da reši raznim supstancama.

-- Pročitajte i Kad novac i slava ne izleče tugu --

Mnogi su ovih dana podsetili na reči Marka Tvena da tajni izvor humora nije radost već tuga. S tim se slaže i reditelj i scenarista Stanko Crnobrnja, reditelj koji je potpisao mnogo zabavnih emisija.

– Verovatno je, u suštini baš tako, jer kako bi rekao veliki karikaturista Čarli Šulc, sreća ne stvara humor. Nema ništa smešno u sreći. Tuga stvara humor. Gogolj je rekao da što duže, i što pažljivije, posmatramo smešnu priču to ona postaje tužnija. Najdirljivija od svih „komičnih” slika je, svakako, slika tužnog klovna. Humor, uopšte, pojavljuje se u tananom prostoru između onoga što pojedinac želi i onoga što može. Stoga mnogi misle da u humoru ima više logike nego u bilo čemu drugom. Jer humor jeste istina – smatra Crnobrnja.

Politikin sagovornik ističe da svaki put kada komičar ispriča vic, napravi geg, on instinktivno želi da ga publika voli.

– Komičari se plaše trenutka kada više nema smeha. Tada pred publikom stoji onaj nezgrapni dečak koga su ismejavali klinci iz ulice a koji je do tada bio sakriven debelim zastorima komedije i smeha. Mnogo je komičara kroz istoriju, koji su u životu, ali i u umetnosti, tragično završavali. I naš veliki komičar, Miodrag Petrović–Čkalja, koji je godinama zasmejavao milione Jugoslovena, umro je kao tužan i razočaran čovek. Danas, u Beogradu, ima jedno sokače koje nosi njegovo ime – podseća Crnobrnja. Ove godine je objavljena prva studija koja je potvrdila tezu o tužnom klovnu. Naučnici sa Oksforda su ustanovili da su komičari sposobni da zasmejavaju zbog „neobične strukture ličnosti”, sa crtama asocijalnosti i depresivnosti, i da možda postoji veza između kreativnosti i psihičke nestabilnosti. Nemaju, naravno, svi komičari ove crte, ali su kod njih učestalije.

Crnobrnja smatra da kreativci, češće nego drugi, dolaze u situaciju da sebi kažu: „Sve što volim je ili nelegalno, ili nemoralno, ili goji, ili je skupo, ili je nemoguće.” Tu nastaju nestabilnosti, ali i rešenja koja često porađaju velika umetnička dela.

Komičaru Stivenu Fraju postavljena je dijagnoza bipolarnog poremećaja kada je imao 37 godina, 1995. Dvanaest godina kasnije snimio je „Tajni život maničnog depresivca”, u kom se bavio bolešću i svojim životom. Džon Kliz, Džim Keri i Hju Lori javno su pričali o svojoj depresiji. Robin Vilijams je govorio o zavisnosti od kokaina i alkohola, često kroz šalu („kokainom vam bog poručuje da suviše zarađujete”), ali ne o depresiji.

Australijski komičar Riz Nikolson veruje da među zabavljačima ima mnogo psihičkih problema, iako ima onih kojima ne može da nađu nijednu „rupu u oklopu”.

„To jeste generalizacija, ali definitivno ima istine. Mnogo je depresije i anksioznosti, problema sa raznim supstancama. Postoji taj vic da smo svi mi prsli”, kaže za „Sidni moning herald” i otkriva još jedan razlog:

„Mislim da u komediji ima mnogo psihičkih bolesti, jer tu možete da funkcionišete s tim bolestima – i to prilično lako.”