Pokemoni penzionisali Viteza Koju

ZVRRRR!

- Izvini za trenutak, Mlato. Zvoni mi telefon. Halo, ovde vitez Koja, činilac junačkih dela - reče prva TV kornjača superheroj.

- Hej, šefe, koji te je vrag poslao u penziju? - upita ga Duško Dugouško, dobrodržeći dekica od 76 leta.

- Kažu mi, matori, da sam tematski zastareo, i da su mi boje estetski neadekvatne za istančani ukus novih srpskih klinaca. Mada, ni tebe ne vidim na TV, a čujem da su te ovi iz „Vornera“ podvrgli „kompjuterskoj hirurgiji“ - odbrusi mu 52-godišnji Koja.

- Pa šefe, malo digitalizacije ne bi ti škodilo. Meni je podigla cenu, ali sada niko iz Srbije ne može da me kupi...

Možda bi baš ovako zvučao razgovor za budućnost zabrinutih nekadašnjih crtanih zvezda, uz čije smo - naivne - avanture odrastali.

Duško, Koja, Baltazar, Miki Maus, Šilja i Paja Patak, duže od pola veka zabavljali su mališane učeći ih lepom (tek ponekad nestašnom) ponašanju i pozitivnim vrednostima. Onda su pred kraj prošlog milenijuma „skrenuli levo kod Albukerkija“, dopustivši da se u svet ovdašnjih klinaca usele „Pokemoni“, „Transformersi“... Izražena agresivnost u kombinaciji sa intenzivnim bojama i muzikom dinamičnog tempa, crtane filmove su od vizuelnog užitka pretvorili u animirani teror, pišu Novosti. Direktor za filmske sadržaje u SBB, zadužen i za dečje kanale Ultra i Mini ultra, Ivan Karl smatra da se pri oceni savremenih crtaća ne treba držati kriterijuma sopstvenih uspomena.

- Vitezu Koji, Baltazaru, Bananamenu i Cipelićima u estetskom smislu istekao je rok trajnja. Duška i Mikija nema zbog finansijske računice. Reč je o skupim programima „Vornera“ i „Diznija“, sa specifičnim kriterijumima sinhronizacije, a to košta - objašnjava Karl, dodajući da i on, kao otac petogodišnje devojčice koja uveliko barata „ajpedom“, i sama bira animirane sadržaje, primećuje velike razlike između ranijih i novih generacija dece.

Da je sve stvar (r)evolucije, smatra i autor animiranog filma „Edit i ja“ Aleksa Gajić. Kaže, ona se odvija i u crtanju.

- Slika i ton jesu usavršeni, ali time se gubi draž ručnog rada koji se maskira specijalnim efektima. Nikada se više neće ponoviti „famoznih Diznijevih devet staraca“ - najbolji majstori u istoriji animacije. Upravo zato što se u njihovim delima videla samo veština ruku. Ipak, konkurencija crtaća je nikad jača. Svi se bore za ciljnu grupu i novac - zaključuje on.

Sa time se slaže i Milica Okiljević Ćućuz, transakcioni psihoterapeut, ističući da naša lepa sećanja ne moraju biti potvrda boljeg kvaliteta ranijih crtaća.

- Napredak u tehnologiji doneo je bogatije boje, jasan ton i veći izbor. Sada možemo odabrati kvalitetan crtać za dete - poručuje ona, dodajući da je, ipak, zabrinuta jer se, recimo, u „Pokemonima“ nasilje nudi kao rešenje za sve probleme. - Deci nedostaje sposobnost da razlikuju fantaziju od realnosti. Gledajući scene nasilja, sa čestim ponavljanjem, a bez jasno naznačenih posledica agresivnosti, imitiraju ono šta su videli. To utiče na smanjenje njihove empatije. Njeno mišljenje ne deli Karl, tvrdeći da uticaj savremenih crtaća nije toliko poguban, te da je manji od posledica brojnih rijalitija, koje mladi ne mogu da izbegnu. Međutim, problem novih dečjih serija nije samo nasilje, već vulgaran rečnik junaka i moralne poruke koje šalju. Današnje devojčice koriste ulični žargon, pate za haljinama i šminkom „bratz lutaka“, pevušeći pesmu sa uvodne špice „budi i ti kao i mi, jedna od nas“.

- Kratke suknje, napadna šminka i štikle apsolutno su neprikladni - navodi Ćućuzova, koja misli da se devojčice poistovećuju s likovima i prave iskrivljen standard lepote i nege. - Prodavnice nude baš te sadržaje i lako su im dostupni kostimi crtanih likova. Teško je detetu da u takvim okolnostima izgradi zdrav sistem vrednosti.

Gajić, pak, kaže da je u masovnoj produkciji nemoguće izbeći uniformisanost:

- Producenti se povode time da stvore nešto što je već zgrnulo bogatstvo. Osim toga, Japanci se drže svog stila i kolektivnog duha, čiji je cilj da se niko ne ističe autorskim delom, već da imitira ono što je negde zacrtano. Ne mislim da se s tehnologijom gubi duša. Kompjuter je alatka više, uz olovku i flomastere. Postoje filmovi sa dušom, ali samo kada ih pravi reditelj koji je ima.

A japanskih crtaća, čija se povoljna cena navodi kao glavni razlog popularnosti, bilo je i u naše vreme. I to sa „dušom“. „Pčelica Maja“ i „Hajdi“ davno su „harale“ ovdašnjim TV nebom, ali bez „magičnih karata“ kojima su deca danas opčinjena. Kao mogući lek protiv lošeg ukusa, psiholog vidi u ograničavanju vremena ispred televizora i izbor crtaća spram dečjeg uzrasta.

- Važno je i roditeljsko prisustvo. Razgovor o tome šta su gledali, koji se lik detetu najviše dopada, zašto baš on i šta bi dete uradilo da se njemu dogodi slično - otvaraju roditelju prozor u dečji svet i omogućuju mu da pohvali njihov način razmišljanja ili koriguje pogrešno shvaćeno. Crtani filovi onda postaju uživanje i za decu i za roditelje - poručuje Ćućuzova.