Šta je potrebno za skladan brak?

Foto: David Amsler/Flickr.com

Dok društvenim mrežama kruži fotografija bake i deke (Marice i Branislava) koji šetaju gradom držeći se za ruke, s komentarima da su nam vratili veru u ljubav, ne možemo da se ne zapitamo u čemu je tajna tako dugog i uspešnog braka. Jedna starija gospođa je možda dala najbolje objašnjenje ove tople slike: "U naše vreme kada se nešto pokvarilo mi smo popravljali, a vi danas živite u doba u kojem kada se nešto pokvari - vi ga bacite".

Da li su savremeni „sistem vrednosti” i potrošačko društvo u kome živimo zaista uticali na nas da bacamo stvari čim se raspadnu ili makar malo izgube vrednost? Jesmo li zatrpavani ljubavnim filmovima, koji prikazuju savršene brakove, veze i savršene muškarce i žene, zaboravili da volimo svoje malo manje savršene partnere? Ili nam je lakše da se okrenemo i pobegnemo od onoga ko nas je upoznao (kažu da čovek najpre zamrzi onoga ko zna sve njegove slabosti), kako ne bismo preispitali sebe, svoj život, stavove i tako doveli svoju ličnost u pitanje?

Savršen partner i savršena veza nisu preduslov za dug i uspešan brak, naglašava Lidija Filipovski, klinički psiholog i porodični psihoterapeut iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu.

- Savršenstvo je iluzija, jer kako je neko rekao, "ni sunce nije savršeno, ima pege". Ako smo okupirani težnjom za savršenstvom, uskraćujemo i sebi i partneru mogućnost da budemo autentični, "svoji", da razvijamo iskren, otvoren, nesavršen, ali jedinstven "naš odnos". Moje iskustvo u radu sa parovima u okviru Savetovališta za brak i porodicu govori da je jako važan odnos koji imamo prema sebi, koliko poznajemo sebe, da znamo "ko smo" i "ko nismo", da smo svesni svojih mana i vrlina, da umemo da prihvatamo sebe tako nesavršene i uvek težimo ličnom razvoju - objašnjava sagovornica „Života plus”.

Foto: Tela Chhe/Flickr.com

S obzirom na to da ne postoje savršen brak, veza i partner, psiholozi smatraju da je važno da budemo svesni toga koliko smo spremni da radimo na odnosima i da ih negujemo. Krajnji ishod braka će ipak zavisiti od više faktora. Vesna T., majka dva sina i supruga jednog Ivana već punih 36 godina, kaže da su za trajnost njenog braka bili presudni komunikacija, kompromisi, tradicionalno vaspitanje, ali i dobra finansijska situacija. Pratili su jedno drugo, ali je ona više pratila njega. Njeni su imali brak za ceo život, a ona je bila vaspitana da se i sama za to bori. Imali su dovoljno novca da zadovolje svoje potrebe, a da niko ne trpi, ne oskudeva. Sada ističe da joj je, kako stari, suprug najpotrebniji, ali i ona njemu.

- Izgrađivanje zrelog i odgovornog partnerskog odnosa je proces i često nije lako izaći na kraj sa brojnim razlikama koje imamo kao osobe i partneri, a koje se doživljavaju kao veliki i često nepremostiv problem. Međutim, način na koji se bavimo svojim razlikama je mnogo važniji pokazatelj dobrog odnosa. Razlike su neminovnost u svakom odnosu. Neke su veoma korisne i omogućavaju da odnos traje, a neke razlike mogu da ga dovedu u pitanje ako nemamo adekvatne načine da se sa njima nosimo. Izgrađivanje partnerskog odnosa testira naše razvojne potencijalle, stepen naše autonomije, našu spremnost da se psihološki transformišemo kako bismo od "JA" stvorili "MI" - objašnjava Lidija Filipovski.

Brak, kao i sve drugo, nije statičan. Odnos dvoje ljudi se vremenom menja, rađanjem dece, njihovim odrastanjem i odlaskom od kuće dolaze i različite potrebe. Sami partneri se menjaju, pa je time razumljivo zašto nastaju promene u odnosima. Ponekad ljubav pređe u mržnju, nekada iza svih godina ostane navika i strah od samoće, a nekada nas održavaju poverenje i poštovanje.

- Brak nije stanje, već proces koji nastaje, razvija se i neguje. Ima svoje uspone i padove, podleže raznim krizama. I sami partneri se menjaju tokom vremena, menjaju se njihova očekivanja, potrebe, menja se ekonomski ili društveni kontekst u kome živimo... Sve te promene neminovno utiču na odnose. Da bi jedan brak bio uspešan, zahteva negovanje, uzajamnost, poštovanje, bavljenje odnosom, ali i rešavanje aktuelnih problema. Uzroci kriza se najčešće poklapaju sa razvojnim krizama u braku i porodici. Ove razvojne krize su očekivane, tipične, ali zahtevaju lična preispitivanja, redefinisanje odnosa, pomeranje granica - savetuje Filipovska.

Ključni pokazatelj odnosa jeste način nošenja s problemima, jer u svakom odnosu postoje osetljive stvari na kojima treba raditi i usaglašavati se. I upravo neadekvatan odnos prema problemu može postati mnogo veća glavobolja nego sam problem.

- Često sam se u svojoj praksi sretala sa ljudima koji probleme "guraju pod tepih" i od njih beže ili pak sasvim suprotan obrazac da se problemi preuveličavaju tako da preplavljuju partnerski odnos. U nekim slučajevima kada problemi dugo traju, a ne rešavaju se, dešava se da se osobe poistovete sa svojim problemima, da oni postanu deo njihovog ličnog ili partnerskog identiteta, čime se suštinski zatvara mogućnost da se teškoće sagledaju i rešavaju. U takvim slučajevima je neophodna stručna pomoć kako bi se par separatisao od svojih problema i tako mobilisao potrebnu energiju za rad na njihovom rešavanju - navodi sagovornica „Života plus”.

Foto: J.K. Califf/Flickr.com

Na pitanje kada treba sačuvati brak, a kada se odlučiti na razvod, dobićete različite odgovore. I dok mnogi govore da je bolje biti sam nego u lošem braku, imajte na umu da je svaki odnos jedinstven, vredan "popravke". Naravno, ima i onih ljudi koji se preporode, ožive kada se oslobode ovog bremena.

- Veoma kompleksno pitanje je kako prepoznati kada je kraj nekog odnosa. Generalno ljudi imaju teškoće sa krajevima uopšte, a posebno kada se radi o tako važnom odnosu kakvo je partnerstvo. Kraj se najčešće doživljava kao gubitak i kao nešto negativno, retko ljudi vide mogućnost da u završavanju nečega ima mnogo toga pozitivnog. Mnogi tada dobijaju šansu da unaprede sebe ili da poučeni prethodnim iskustvom i svesni svojih grešaka, dobiju novu šansu da izgrade bolju, kvalitetniju vezu ili brak. Takođe, svaki partner ima svoje kriterijume kada je kraj odnosu, ali retko o tome razgovaraju. Neki se od toga "brane" nerazmišljanjem, možda zato što nisu spremni da donesu odluku i zato odlažu kraj navodeći različite razloge. Najčešće srećemo u praksi da jedan partner želi da zadrži odnos, a drugi da izađe iz njega, što je posebno osetljivo ako imaju decu - priča Filipovska.

Najčešći razlozi za ostajanje i "zaglavljivanje" u odnosu koji nije funkcionalan i na kome partneri neće, ne mogu ili ne žele da rade su: deca, novac, materijalne i egzistencijalne potrebe. Drugi važni razlozi, koji su više latentni, "skriveni" nekada i od sebe, a ne samo od drugih, mogu biti: uticaji porodice porekla i upletenost odnosa i nedovoljna distanca od roditelja i porodice porekla, religiozni principi i stavovi, sposobnost nošenja s gubitkom, strahovi od kraja...

Najčešći problemi s kojima se suočavaju psiholozi u Savetovalištu za brak i porodicu su emocionalna distanca bez napuštanja (često kroz neverstva), kada se u odnos uključi neko "treći" (to može biti alkohol, kocka, svekrva/tašta, dete, posao, politička ideja..), seksualna nezadovoljstva i seksualne disfunkcije, nasilje, teškoće u vezi s razdvajanjem i razvodom. Kako bismo realnije sagledali odnos, preispitali resurse i otvorili mogućnost da donesemo ispravnu odluku o razvodu, nekada je potrebno da se posavetujemo sa stručnjacima. Bračno savetovanje može da bude prvi korak u popravljanju odnosa, ali su malobrojni oni koji se na njega odlučuju.

- Žene su češći inicijatori u obraćanju za stručnu pomoć, iako se u većini slučajeva i muškarac kasnije uključi iz različitih razloga. Nekada je to samo potreba da zadrži kontrolu, nekada da "pomogne" partnerki u rešavanju problema, jer "ona ima problem", a nekada pokažu spremnost da zaista rade na promeni odnosa. Kod nas se žene i dalje osećaju odgovornije za brak, više ga vrednuju nego njihovi muževi, zato češće i traže pomoć. Muškarci u terapiji su više motivisani da dođu do rešenja problema, a dame pak mnogo više nego samo rešenje, vrednuju način komunikacije, razmenu osećanja... Duh otvorenosti i saradnje, karakteristika bliskih odnosa, često je u suprotnosti sa suštinskim elemementima muške socijalizacije kojom se dečaci uče da izbegavaju svako pokazivanje slabosti. Ovakva "samokontrola" ne promoviše otvorenost za razmenu osećanja. S druge strane, ženska socijalizacija nauči dame da veruju da su one stručnije da se bave odnosom, da one definišu probleme i značenja, što onemogućava jači pol da autentično i na svoj način radi na bliskosti. Doživljaj zajedničke saradnje, stvaranja i kreiranja odnosa, jesu vrednosti kojima treba da težimo u partnerskom odnosu - savetuje psiholog Lidija Filipovski.

Na kraju, moramo se saglasiti s baka Maricom s početka priče da je najbitniji topao stisak ruke, kada znate da neko brine o vama...