Hrabri duhovni avanturisti

Lazar Trifunović, doktor medicine i homeopatije, počeo je da putuje tražeći lek za psihičko stanje za koje klasična medicina nije imala rešenje, ali i odgovore na pitanja kako se sve ljudi leče i kakvi sve medicinski sistemi postoje na našoj planeti. On je „kosmički putnik“ zato što je sve to vreme putovao i iznutra, geografijom svoje duše i duhovnosti. Taj drugi put podrazumevao je istraživanje različitih ezoteričnih učenja, tradicije i filozofije. U njemu su se tokom tih putovanja skladno pomešale religija hinduizma i budizma, magija šamana i mističnog pravoslavlja. Nedavno je o tim iskustvima objavljena njegova knjiga intrigantnog naslova „Ja, ili ja, ko sam ja?“

„Umeće traganja... To nisu samo daleka putovanja na koje sam se otiskivao da bih otkrio uzroke svojih nemira i sumnji i istraživao drevne medicinske tehnike u najzabitijim delovima planete: Nepalu, Tibetu, zapadnoj Africi, Etiopiji, Južnoj Americi, Indiji, Japanu... Umeće traganja je i sve drugo čime se bavim: homeopatijom koju praktikujem u svojoj ordinaciji u Novom Sadu, joga koju redovno vežbam, fotografija kojom se amaterski bavim, fondacija koju sam svojevremeno osnovao zbog pomoći nezbrinutoj deci... Umeće traganja je ono na šta se naslanjam da bih došao do unutrašnjeg mira u potrazi za izgubljenim osmehom“, kaže Lazar.

Od sina uglednog novosadskog ginekologa očekivalo se da, kada je završio medicinu, krene utabanom stazom i nasledi očevu praksu, ali je doktor Trifunović nakon nekoliko godina traganja za drugačijim metodama lečenja odlučio da završi homeopatiju na Vestminster univerzitetu u Londonu u kome je tada živeo.

Foto: Dalibor Daniloviæ

„Imao sam 28 godina kada sam završio medicinu i naizgled pucao od zdravlja, svaki doktor bi to rekao, a bio sam depresivan, pun nemira, košmarnih misli i osećanja. Često sam se budio s mišlju: ’Oh, ne, još jedan dan ’. Sanjao sam o tome da se nasmejem kada ujutro otvorim oči i pomislim da je divno što je svanulo. Otputovao sam u Nepal i odmah dobio prvu lekciju: pred najvećim budističkim hramom u Katmandu, video sam gladnu, a vedru i nasmejanu decu koja sa zemlje skupljaju pirinač i jedu ga. Zapitao sam se kako mogu da budu tako puna radosti, a jedu ono što nađu na ulici. Šta je sa mnom? Gde je nestala moja životna radost? Mesec dana kasnije obreo sam se u Indiji. Najpre u svetom gradu Varanasiju u koji sam se nakon toga godinama iznova vraćao. U njemu sam se upoznao sa jogom, ajurvedom, homeopatijom i sida medicinom. Krenuo sam dalje i jedini plan koji sam imao je da nemam plan. Prepustio sam se, nisam znao ni koji je dan, ni koliko je sati. Sam, sa ruksakom, šatorom, vrećom za spavanje, išao sam tamo gde me je put nosio. Za godinu dana prešao sam oko devet hiljada kilometara, putujući od severa do krajnje tačke na jugu, od istoka do zapada i otkrivao mesta koja nisu na turističkim maršrutama, a koja bi mogla da kriju stara znanja.“

U bolnici za leprozne gde je odlazio svake godine, razgovarao je s ljudima od kojih je učio, koji su mu rekli da je divno što putuje po svetu i proširuje svoja znanja, ali da nije slučajno ni to gde je rođen, da ima svoju religiju i da nikada ne bi trebalo da se od nje odvoji.

Foto: Dalibor Daniloviæ

„I samo je trebalo da poređam stvari: mi imamo mnogo svetaca; prezivam se Trifunović; naša porodična slava je Sveti Trifun a on je lečio ljude; u mojoj porodici ima dosta lekara. Shvatio sam da sve to ne može biti slučajno. Onda sam zaključio da bih mogao da proučim lečenje kroz hrišćanstvo i to me odvelo u Etiopiju u potrazi za pravoslavnim korenima. Tamo sam, između ostalog, u pravoslavnom manastiru iz 13. veka Debre Libanos prisustvovao činu egzorcizma. I to je lečenje. U Aksumu, gde se čuva „Kovčeg Zaveta“ shvatio sam da sam izgubio mir jer sam izgubio veru. Ako imamo veru znamo da se sve odvija tačno onako kako treba, a to nam donosi mir. Tada su sve prepreke koje nam život nanese izazov, a ne osnov za žaljenje.

„U Londonu sam našao oglas u kom se tražila desetočlana posada za putovanje po Africi na kamionu prepravljenom za takvu vrstu putovanja. Prijavio sam se. Krenuli smo iz Maroka i obišli Mauritaniju, Senegal, Mali, Obalu Slonovače, Ganu, Burkinu Faso, Togo, Benin, Nigeriju. Mene je zanimalo ispitivanje različitih medicinskih sistema, ali ono što sam tamo video nisu sistemi, nego najprimitivniji oblici lečenja kakvo je recimo u Maliju, u Dogan zemlji, gde ljudi žive isto kao pre pet hiljada godina. Leče se isterivanjem zlih duhova koje vrši ogan – vrač, a u Togou i Beninu sam prisustvovao vudu ritualima bele magije kojima su se prizivali dobre i terale loše sile. Bilo je to naporno i krajnje opasno putovanje i nikad ga ne bih ponovio, ali i životna lekcija koja se dobija jednom u životu - ako imate sreće.

U okolini grada Kuska u Peruu proveo je dva meseca i tamo učestvovao u šamanskom ritualu. Ispio je čaj i trebalo je da mu se javi spirit biljke od koga je napravljen i kaže mu ono što je želeo da zna.

„Vratio sam se u hotel i ubrzo počeo da se osećam veoma loše, nisam mogao da dođem do kupatila koje je od kreveta udaljeno dva metra. Sve moje misli su bile koncentrisane na jedno: kako da se izlečim. Onda sam osetio snažan i stvaran ukus pileće supe i pomislio kako je to ono što bi moglo da mi pomogne. Setio sam se da moja mama kuva divnu pileću supu, da samo treba da odem kod nje, pojedem njenu supu i da ću se izlečiti. Kada sam nekoliko dana kasnije razgovarao sa šamanima, rekli su mi da poruka ne može biti jasnija: treba da se vratim kući i tako ću rešiti sve ono što me muči, tako ću „ozdraviti“. Istu takvu poruku sam u roku od godinu dana dobio više puta. I od šamana na jezeru Titikaka koji mi je proricao sudbinu iz listova koke, i od pravoslavnog sveštenika u Etiopiji, i od indijskog astrologa. Svi su mi rekli da moram da se vratim tamo odakle potičem i da treba da lečim ljude.“

Putujući malo spolja, malo iznutra, kroz ta putovanja lagano je počeo da se menja, da izbacuje iz sebe one nemire, očaje, strahove, sve ono što ga je mučilo godinama unazad.

Foto: Dalibor Daniloviæ

„Sumirajući iskustva koja sam sakupljao na raznim stranama sveta, kroz različite religije, tradicije, verovanja, filozofije, pričajući sa ljudima iz svih aspekta života došao sam do zaključka da život skoro svakog čoveka jeste težak, ali može biti i lep ako krenemo duhovnim putem. On može biti teško, po nekad i bolno putovanje, avantura u zemlji punoj iznenađenja, poteškoća i opasnosti. Podrazumeva promenu onoga što smatramo normalnim, a ponekad i prihvatanje onoga što izgleda neprihvatiljivo. Ali ne mogu da zamislim vredniju investiciju u sebe koja nam donosi veći osećaj ispunjenja, zadovoljstva i sreće. I koja nam omogućava da se, bez obzira na to šta se oko nas dešava, svakog jutra budimo s osmehom na licu.“

Foto: Dalibor Daniloviæ

Njegovo putovanje nije prošlo bez iskušenja zla, bez teških i opasnih kriza, sumnje, očaja, umora, potrebe da napusti Put. Da li je to večita borba dobra i zla – pitao se. Zlo postoji da bi uništilo sve, ali to omogućava da se zatim izgradi i napravi novo i bolje. Da li je to možda način na koji se održava harmonija u Univerzumu...

„Da li je put napretka prihvatanje sopstvene senke i onoga što iz nje izađe? A početak svake bolesti je u čovekovoj senci, u našem nesvesnom, a ne u bakterijama, virusima i ostalim spoljašnjim uticajima. Transformacija senke dovodi do isceljenja, a ne do izlečenja, do kog se može doći uobičajenim lečenjem klasičnom medicinom. Kako lečiti našu bolesnu psihu? Doživotnom borbom u sebi, odricanjem od svog malog ja. Da bi se jednom, s ove ili one strane, stiglo do velikog Ja. Zbog leka koji dovodi do isceljenja, počeo sam da putujem na razne strane sveta, da bih ga na kraju našao u sebi.“