Da li su ljudi samo nosioci smrti i destrukcije?

Antropocen, termin popularan među naučnicima za epohu u kojoj živimo: epohu u kojoj dominira uticaj ljudi na sav živi svet na Zemlji.

Mnogi ovaj period datiraju od početka industrijske revolucije, ali on je mogao da počne znatno ranije – sa ubilačkim pohodom koji je započeo pre dva miliona godina.

Ono što se uzdiglo na zadnje noge u savanama Afrike bilo je, od samog početka, uništitelj svetova.

Pre homo erektusa, možda našeg najprepoznatljivijeg pretka koji je pojavio u Africi, kontinent je bio prepun čudovišta. Postojalo je nekoliko vrsta slonova, postojali su sabljasti tigrovi i lažni sabljasti tigrovi, ogromne hijene i stvorenja kakva sada možemo da vidimo samo u naučno-fantastičnim filmovima, sa ogromnim zagrizom.

Profesor Bler van Valkenburg razvio je metodu na osnovu koje možemo grubo da procenimo koliko je ovih životinja postojalo. Kada je postojalo nekoliko grabljivaca i mnoštvo plena, grabljivci su jeli samo najbolje delove.

Kada je konkurencija bila jaka, oni su jeli sve – uključujući i kosti. Što su više bili primorani da jedu kosti, to su im zubi više stradali. Ova oštećenja mesoždera bila su znatno veća u eri pre ljudi.

Ne samo da je tada postojalo više vrsta predatora, uključujući i vrste koje su mnogo veće od svega što danas možemo da vidimo, već ih je bilo mnogo, i bili su očajni. Evoluirali smo u užasnom i prelepom svetu – svetu koji nam nije bio ravan.

Homo erektus je posedovao nekoliko obeležja koja su ga činila nepobedivim – inteligenciju, saradnju i sposobnost da se prebaci na bilo koju drugu vrstu hrane kada su vremena bila teška, a bacajuća ruka mu je dozvolila da napada iz daljine, a to što druga stvorenja nisu mogla.

Ovo je oteralo velike grabljivce od plena i ubrzalo nestanak velikih biljojeda.

Kako palentolog Lars Verdelin primećuje, nestanak ove megafaune u Africi podudara se sa trenutkom kada su preci ljudi prešli na ishranu bogatu mesom. Veliko izumiranje i čudne okolnosti nije lako objasniti na bilo koji drugi način.

Gde god da se čovek pojavio sledilo je masovno uništavanje čudesnog sveta, posle koga se izmenio i način na koji funkcioniše biosfera. Moderni ljudi su u Evropu i Australiju stigli pre 50.000 godina – sa sličnim posledicama.

U Evropi, gde su postojale životinje koje su naučile da se plaše ranijih verzija dvonožnih majmuna, izumiranje je bilo sporije i trajalo je 10.000 do 15.000 godina. Za to vreme kontinent je izgubio slonove sa pravim kljovama, šumske nosoroge, nilske konje, hijene i monstruozno velike mačke.

U Australiji, gde ranije nije bilo ljudi, ekološki kolaps se dogodio neverovatnom brzinom. Kontinent je ostao bez guštera koji su bili veći od krokodila, džinovskih tapira i kornjače sa rogovima koja je bila velika kao automobil.

Ovo masovno uništenje lako je otkriti na osnovu fosilnih ostataka - u jednom sloju kosti su na sve strane, u drugom im nema ni traga. Međutim, ljudi sa osnovnom tehnologijom se ne pojavljuju čak ni u tragovima.

S obzirom na rast populacije i na brzinu ubijanja, očekivano je da bude ostataka u prvom pulsu taloga (pre 14.000 godina), velike zveri postojale bi barem 1.000 godina, ali tragovi ljudi ne postoje.

Najpouzdaniji pokazatelj ljudskog dolaska posmatrajući fosilne ostatke jeste talas velikog izumiranja sisara.

Te vrste nisu bile samo ukrasi prirodnog sveta. Nova saznanja ukazuje na to da su one oblikovale ostatak ekosistema.

U Australiji, naglo bujanje vegetacije nakon izumiranja biljojeda pratila je navala lišća, koje se gomilalo i koje je potom transformisala ove bujne lokacije u suve šume i žbunje.

Jedan kontroverzni rad sugeriše da je uništenje divova u Americi izazvalo toliko oštar gubitak atmosferskog metana (koje je stvaran u njihovim želucima) da je to moglo da izazove kratko ledeno doba koje je počelo pre 12.800 godina.

I ono što je više nego očigledno, još nismo završili. Krivolov je od 2000. godine smanjio populaciju slonova u Africi za 60 odsto. Broj slonova u Aziji smanjen je za 97 odsto, a populacija nosoroga za 99 odsto.

Slonovi seju semenje stotina vrsta stabala, tako da bi nestanak slonova doveo i do kraja ovog drveća.

Da li je ovo sve što ljudi predstavljaju za planetu? Čudovište koje ne može nijedna vrata da ostavi zatvorena, nijedno mesto za skrivanje neotkriveno i koje sada velikim zverima okeana radi ono što je do sada radilo sa velikim zverima kopna? Ili možemo da stanemo? Da li možemo da iskoristimo našu dovitljivost, koja je milionima godina služila prvenstveno za destrukciju, kako bismo se suprotstavili našoj evolutivnoj istoriji?

Foto: Image courtesy of Victor Habbick / FreeDigitalPhotos.net