Bez planina ne bi billo života na Zemlji

Rad naglašava da se planine ponašaju poput liftova za minerale koji se nalaze duboko u Zemljinoj unutrašnjosti i da imaju ključnu ulogu u stabilizaciji atmosfere.

Mladi planinski venci poput Himalaja i Anda – na površinu izvlače dragocene minerale u kojima ima mnoštvo kalcijuma koji se vezuje sa ugljen dioksidom kako bi postao krečnjak. Kiša, sneg i vetar potom razlažu taj isti krečnjak i vraćaju ga natrag u okean gde se sleže.

Lusi Deri, geohemičar sa Univerziteta Kornel, koji nije bio povezan sa ovom studijom, tvrdi da je ovaj proces isisao ugljen dioksid iz atmosfere pre mnogo miliona godina. Previše CO2 doprinosi globalnom zagađenju, ali bi premalo ugljen dioksida učinilo Zemlju znatno hladnijim mestom – što bi sprečilo razvoj života.

„Da nije bilo povezanih mehanizama, bilo bi potrebno svega 5 do 10 miliona godina da se sve zezne“, tvrdi Deri.

Naučnici znaju za neke od ovih mehanizama koji su usporili hlađenje Zemlje, ali oni sami ne objašnjavaju dugovečnu stabilnost naše klime. Čak i vulkani, koji izbacuju ugljenik u vazduh, ne bi bili dovoljni da se spreči njegovo spuštanje u duboke okeane.

Mark Tores, autor studije, tvrdi da odgovor leži u kamenu.

Pirit je mineral koj se nalazi u dubini Zemlje ali izbija na površinu zajedno sa dizanjem planina. Kada ga vremenske prilike odvoje od planine i izlože kiseoniku, on otpušta sulfur dioksid koji razbija veze koje ugljenik stvara sa neorganskim mineralima poput kalcijuma, tako da ugljenik beži u atmosferu kao CO2.

Tores ipak naglašava da njegova metodologija nije savršena zato što uzimanje podataka sa samo jednog mesta na svetu i njihovo primenjivanje na celu Zemlju kao i neverovatna prošlost koja stoji iza svega nije nešto što se lako može simulirati u laboratorijskim uslovima.

Foto: Image courtesy of num_skyman / FreeDigitalPhotos.net