Goran Tomašević: Ranjene je teže slikati nego mrtve

Boravio je na mnogim ratištima od Balkana, preko Iraka i Libana do Sirije. Njegove fotografije objavljivane su na naslovnim stranama brojnih svetskih novina. Danas živi u Najrobiju, gde je glavni fotograf za Rojters u istočnoj Africi. Dobitnik je mnogih međunarodnih nagrada. Britanski "Gardijan" ga je proglasio za najboljeg novinskog fotografa u 2013. godini za fotografije koje je zabeležio u Siriji i tokom napada islamističkih terorista iz somalske organizacije Al Šababa na tržni centar "Vestgejt" u Najrobiju u Keniji.

Mene je nagrada "Gardijana" iznenadila pre svega jer nisam ni znao da postoji. Nagrade uvek prijaju. Ali dobio sam je za 2013. a mi smo sada već u 2014. Priče i nagrade dolaze i prolaze, a ovo je takav posao u kojem nema puno osvrtanja. Već planiraš druge priče. Zadovoljan sam sa prošlom godinom u kojoj sam imao nekoliko dobrih radova. Tu pre svega mislim na fotografije nastale u Siriji i u tržnom centru “Vestgejt” u Najrobiju u Keniji u kojem su teroristi ubili puno ljudi.

"Gardijan" je posebno istakao tvoje fotografije tokom napada terorista na tržni centar u Najrobiju u Keniji, gde i živiš. Koliko ti je tada bilo teže da radiš svoj posao?

Fotografisanje rata u Siriji je najteži i najopasniji zadatak koji sam do sada imao. Fotografisati “Vestgejt” je bilo specifično po tome što sam u taj tržni centar s vremena na vreme odlazio, u njega sam išao na kafu s ćerkom, to je mesto gde sam viđao ljude da odmaraju, šopinguju... U Siriju sam odlazio i očekivao da ću videti stradanja. Ovde, u “Vestgejtu”, to nisam mogao ni da pretpostavim. Vremenom sam naučio da kad radim emocije ostavim po strani. U takvim situacijama nemate vremena za emocije. Kad snimaš tako nešto, onda glava mora da bude hladna, ako želiš da zabeležiš ono što se desilo. Emocije dođu kasnije, kad sve prođe, kad sednem, zapalim cigaretu i uzmem piće. Tada se jave emocije.

Zašto neko postane, ili je možda bolje reći, zašto posle svih stvari koje vidi, ostane ratni foto-reporter?

Mene dosta vezuju za ratnu fotografiju, mada ja radim i druge stvari, ali sve je išlo u tom smeru. Prvo iskustvo koje smo imale moje kolege i ja stekli smo tokom naših nesretnih ratova. Zbog tog iskustva i ja, kao i mnogi drugi, dobijam takve zadatke. Ja volim da radim i neke druge stvari, ali eto, zbog tog iskustva i zato što sam se dokazao na ratnim terenima dobijam više šansi nego neki drugu.

Foto: Reuters - Goran Tomaševiæ

Ti si ratni foto-reporter zato što dobijaš šansu ili zato što i sam to želiš?

I jedno i drugo. Slikati rat je nešto najteže u poslu foto-reportera, a ja nikad nisam išao da radim ono što je lako, već su me vukle te priče. Prvo moraš da potisneš emociju. Pre odlaska na samo ratište moraš i po nekoliko meseci da istražuješi, da se pripremiš za priču koju ćeš snimati. U medijima se često govori o ratnim foto-reporterima kao nekim kaubojima koji idu u rat i slikaju ga. To baš nije tako. Ovo što mi radimo je mnogo kompleksan i komplikovan posao.

Brojne tvoje fotografije postale su simbol ili bar neka prva asocijacija na neki događaj, kao što je obaranje statue Sadama Huseina u Bagdadu koju posmatra američki vojnik. Da li u tom trenutku znaš da si napravio zaista dobru fotografiju?

Uglavnom znam da jesam. Baš taj događaj i tu fotografiju pamtim jer je nastala u jednom od najtežih momenata za mene. Samo dan ranije Amerikanci su bombardovali naš ofis u Hotelu Palestina u Bagdadu. Tada mi je poginuo dobar prijatelj, nekoliko kolega je bilo ranjeno i jedan Španac je takođe nastradao. Taj dan nikada neću zaboraviti. Tada sam slikao, ali nisam preterano razmišljao o slikama. Posle sam video da sam napravio zaista dobru fotografiju. Za mnogo slika znam da su dobre i pre nego što ih pogledam na ekranu.

U kojim situacijama ti je najteže da podigneš foto-aparat, uperiš objektiv i počneš da fotografišeš?

Uvek je teško slikati bolnice, ranjene, ranjenu decu. Najteže je slikati ranjene ljude koji se muče. Koliko god surovo zvučalo, kada je neko mrtav tu je već sve gotovo, tu nema više mučenja, ni pomoći. Najteže je i za videti i za fotografisati ljude koji se muče.

Foto: Reuters - Goran Tomaševiæ

Postoje li fotografije koje si napravio, a za koje si rekao: “Ne, ovo nije za objavljivanje”?

Ne. Sve što sam slikao sam objavio i tu nema milosti. Smatram da sve šta se desilo i ono šta je snimljeno treba objaviti. To je razlog zašto radim ovaj posao, da pokažem ono šta je bilo. Bilo je samo jedno pravili kada smo pratili američku vojsku da slike ranjenih i poginulih ne objavljujemo dok ne dobijemo dozvolu, od samih ranjenih ili porodica poginulih. To smo svi poštovali i to je bio jedini uslov da nam dozvole da pratimo njihove akcije i budemo sa njima.

Kada razmišljaš o svojim fotografijama, kojih se prvo setiš, koje i dalje na tebe ostavljaju najjači utisak?

Ja često posle snimanja godinama ne gledam svoje fotografije. Izbegavam to. Recimo slike sa Kosova nisam gledao do neke 2001. ili 2002. godine. I ne želim da se opterećujem njima i time kako sam ih uradio. Trudim se da se ne vezujem za ono što sam radio, jer nije dobro biti previše ili stalno fokusiran na to što radim. To jeste veliki deo mog života, ali nije sve.

Foto: Reuters - Goran Tomaševiæ

Video si neke od najstrašnijih stvari koje su se desile na svetu. Kako ti živiš s tim slikama koje si video, napravio?

Naučio sam da živim sa tim. Ja nemam tih problema. Mnoge kolege imaju. Kada završim snimanje, sedim sa mojom porodicom, pokušavam da imam normalan život i, hvala bogu, to mi za sada uspeva. Ne bežim od toga šta sam video, ali život mora da ide dalje. Naravno, nekad sve to prođe kroz glavu, ali se trudim da me sve to ne opterećuje. Ako sve to ostavi previše traga na fotografa, onda on i nije za taj posao.

Gde je granica za tebe u ratnoj fotografiji? Kada sebi kažeš - nema dalje, nije vredno izlagati se tolikom riziku, iako znaš da bi možda nastala posebno dobra fotografija?

Ja nemam tu granici i dokle god idu borci, ja idem sa njima. Ili da budem precizniji, dokle god imam svetlo da mogu da slikam. Baš tokom poslednjeg boravka u Siriji pobunjenici su napali kasarnu sirijske vojske. Išao sam sa njima dokle god je bilo svetla i mogućnosti da slikam. Tek kada više nije bilo smisla i kad više nisam mogao da pravim fotografije, onda sam se vratio. Da je bilo još svetla i ja bih ostao do kraja sa njima. Ako ti neko ukaže poverenje i dozvoli ti da ga pratiš, dozvoli ti da ideš sa njim u ratnim operacijama, ako bih odustao, smatrao bih da sam ih na neki način izdao. Sa borcima uvek idem u prve borbene linije. Dok su oni na njima i ja sam. Bar je do sada tako bilo. Ipak, svaki rat i svako snimanje je priča za sebe. Možda u nekom sledećem ratu promenim svoj stav.

Foto: Reuters - Goran Tomaševiæ

Koliko je digitalizacija uticala na kvalitet fotografije i na rad foto-reportera?

Mislim da danas foto-reporteri ne znaju šta se dešava kada fotografišu i da često samo pritiskaju neko dugme na foto-aparatu. Često nemaju osnovna znanja koja smo mi, koji smo počeli na analognim foto-aparatima da slikamo, morali da imamo. Isto tako, danas ti tehnologija daje mogućnost da brzo prekontrolišeš to što si slikao i da koriguješ sve ono što nije dobro. Nekada si morao da čekaš da razviješ film i tek tada da vidiš šta si uradio.

Koliko se razlikuje posao foto-reportera danas u digitalnom svetu od rada u vreme analogne fotografije?

Velika je razlika. Pojavili su se novi mediji, internet. Danas imamo mogućnost da sa jednog događaja objavimo i po 50 fotografija, a nekada se slalo samo nekoliko slika. Na primer, tehnologija ti daje mogućnost da se fotografija sportskog događaja pojavi za manje od minuta u servisu agencije. Ja ne volim da šaljem previše fotografija, više volim ona stara vremena kada su fotografi više razmišljali šta slikaju, bolje editovali te slike i tražili ono šta je najbitnije. Sada je to malo više stihijski. Sada imamo mogućnost da slanjem tolikog broja fotografija događaj bude bolje sagledan, ali je kvalitet fotografije zbog te produkcije opao.

Privatna arhiva

Da li je napredak tehnologije i dobijanje na brzini uticalo na položaj fotografije u medijima? Da li je ona danas važnija nego što je bila?

Čini mi se da je fotografija danas važnija, ali je tu svoju važnost platila kvalitetom. Zbog svih mogućnosti koje daju novi mediji, fotografija je dobila više prostora. Kao što sam već rekao, danas imate mogućnost da objavite i 50 fotografija sa nekog događaja, a ranije je to bilo jedna-dve u novinama i eventualno na naslovnoj strani. Kvalitet fotografije je pao, ali je ona definitivno bitnija nego ranije.

Za sebe kažeš da nisi samo ratni foto-reporter. Šta je ono što još fotografišeš i šta je to što ti još predstavlja izazov?

Svako snimanje je za mene izazov, shvatam ga ozbiljno, bilo da je to rat, pres konferencija ili neka životna priča. Sada ću ići u Brazil da snimam Svetsko prvenstvo u fudbalu. Pre nego što je počeo rat u Južnom Sudanu, ja sam radio priču o plemenu Dinka i njihovim kampovima sa kravama. To nema nikakve veze sa ratom. Ali eto rat se i tamo desio.

Foto: Reuters - Goran Tomaševiæ

2012. godine imao si uspešnu izložbu ratnih fotografija u Pragu. Da li Beograđani mogu da se nadaju da će tako nešto imati priliku da vide?

Razmišljam o tome. Beograd je moj grad, ali jednostavno potrebno je pronaći vremena da se izložba pripremi. Razmišljam o tome, ali još ne mogu da odredim koje bi sve fotografije bile predstavljene na njoj, da li samo ratne fotografije ili neki širi opus. Za sada imam dosta posla i nadam se da ću u drugoj polovini godine naći vremena da se posvetim tome.