Princip vredan 3 izgubljena uda

Osam nedelja pošto mu je mina raznela udove i njegovo telo se izborilo sa infekcijama prve reči koje je rekao su bile:”Ja sam i dalje fotograf.” Iako ove reči mogu zvučati nebitno u ključnim trenucima, njemu su značile jer kako i sam kaže: “One su bile pokušaj da vratim svoj identitet, nešto što me je definisalo, preko svih mojih povreda, pomućene svesti i kome izazvane zbog strašnih bolova.”

Kako je sve počelo?

“Nekoliko meseci ranije, sedeo sam na vrućini Sudana sa Ginom Stradom, harizmatičnim hirurgom koji je bio deo nevladine organizacije “Emergency” sa kojim sam razgovarao o tome kako civili prolaze tokom rata u Avganistanu. Uvek sam se sklanjao od Avganistana jer sam mislio da su mnogi veliki fotografi već tamo. Uvek sam govorio da ako stignem negde a tu je drugi fotograf, na pogrešnom sam mestu.”

Njegovo glavno interesovanje bile su neispričane priče ljudske patnje širom sveta. Međutim kada mu je Gino ispričao o zapletu koji se dešava u Avganistanu i kako je civilima tamo, rešio je da ode.

“Nekoliko meseci kasnije, našao sam se u Avganistanu, istražujući koliko rat utiče na male odrede vojnika. Kako bih stvorio širu sliku želeo sam da dokumentujem sve strane priče, pokažem da na mnogo načina da svi učesnici rata mogu postati žrtve, posebno uzimajući u obzir statistiku iz 2012. godine po kojoj se više američkih vojnika ubije nego što bude ubijeno u Avganistanu.”

Istražujući ovu ideju, jednog februarskog jutra stao je na minu zbog koje se naredna dva meseca borio za život na intenzivnoj nezi i ostao bez obe noge i jedne ruke. Kada se osvestio u bolnici “Kraljice Elizabete” u Birmingemu rekli su mu da su šanse da ponovo radi kao fotograf nikakve, kao i da nikada neće moći da živi samostalno. Delovalo je kao da mu je život gotov.

Foto: Giles Duley/www.gilesduley.com/

“I na mnogo načina, iako osećam krivicu što ovo govorim, voleo bih da nisam preživeo. Ipak, moja porodica i moja partnerka Džen su me hrabrili i rasplamsali moju želju za borbom. Tvrdoglavost je postala moja najbolja osobina a ležeći u bolničkom krevetu, rešio sam da ne samo da ću hodati ponovo već da ću i povratiti svoj život kao pre stajanja na minu.”

Tri meseca kasnije, sedeo sam u krevetu po prvi put. Ubrzo je uspeo sam da hoda, pije u lokalnom pabu, prošeta sa Džen i u roku od godinu dana i posle nebrojeno operacija mogao je da živi samostalno.

“Ostalo je da ispunim samo još jedno obećanje – vratijm se u Kabul i završim započeti projekat.”

Povratak na mesto bola

“Kako je avion sleteo na aerodrom u Kabulu hvata me strašna nervoza. Mislio sam o ovom trenutku dve godine. Radio sam vredno da ostvarim ovaj cilj i sada umirem od straha pitajući sebe, zašto mi je ovo potrebno? Zašto sam se vratio na mesto koje mi je oduzelo udove a skoro i život? Ipak, eto me u Avganistanu.”

Foto: Giles Duley/www.gilesduley.com/

Posle nesreće, novinari i televizijske stanice su ga saletale kako bi im ispričao svoju životnu priču što je on odbijao. Međutim posle nekog vremena shvatio je da je to dobar način za skretanje pažnje na dokumentarni rad.

“Moje reči su iste, samo se moj glas čuje jače, shvatio sam.Dobijao sam ponude da snimim dokumentarac sa svih strana ali ja sam želeo da ga tim Kanala 4 odgovoran za dokumentarne filmove “Dispatches” i “Unreported World” radi.Oni su krenuli sa mnom u Avganistan. “

“Dok se vozimo kroz Avganistan, meni je muka i stavljam ruku među svoje proteze na nogama sa suludom logikom da, ako se desi eksplozija, ova ruka će biti zaštićena. “

“Posle dvadeset minuta stigli smo u Urgentni centar u centru Kabula. On je bio oaza mira. Tamo sam sreo medicinsku sestru Lusi i Suze su mi krenule. Naredne dve nedelje sam bio u ovoj bolnici gde sam upoznavao ljude i slušao njihove priče. Tada sam shvatio da više nisam važan ja, već posao koji treba obaviti.”

Narednih dana Dali je pokušavao da čuje sve životne priče pacijenata i zabeleži ih svojim fotoaparatom. Svakakve scene je viđao ranije, čovek oslepeo od kiseline u Bangladešu, dete upucano u stomak u Sudanu, majka koju je raznela mina u Angoli.

On se trudio da svaku priču kroz fotografije ispriča na najpošteniji mogući način.

Foto: Giles Duley/www.gilesduley.com

“Kao fotograf, osećao sam da radim pravu stvar a kao čovek često sam se osećao kao lešinar, kriv za ono što radim, ali sam uvek nekako uspevao da se ne vežem lično za priče. Sada je bilo drugačije. Svaka priča me je pogađala i terala suze na oči.”

Otkako se vratio iz Avganistana Dali se osvrtao na put i pitao se da li je sve vredelo. Ljudi su ga često pitali da li žali što je otišao i prvi put i da li je neka fotografija bila vredna njegovih nogu. On misli da je ovo pitanje glupo: ”Naravno da ni jedna fotografija nije vredna takvog gubitka, ali sam uvek verovao da princip jeste. Ironično, verovao sam da stajanje na minu i patnja koja je usledila potvrđuju da odlazak na ovo mesto i pričanje životnih priča jeste ispravna stvar za učiniti.”

Svakog dana on se bori sa povredama koje su stalni podsetnik da na svetu ima hiljade sličnih ljudi koji se pate sa sličnim problemima bez medicinske i emotivne podrške koju je imao on.

“Oni pate bez glasa, i zahvaljujući svemu što mi se desilo, ja sam sposoban da ispričam njihove priče. Kako onda da ne nastavim sa radom? Štaviše verujem da me je ovo iskustvo učinilo ne samo boljim fotografom već i boljim čovekom. Zauvek ću ostati dužnik svih onih koji su mi pomogli da u ovome istrajem, od sestara, doktora, hirurga, prijatelja, porodice pa do Džen.

Jednog dana, ako budu pisali epitaf na mom grobu, nadam se da neće napisati da sam bio čovek bez tri uda već samo: “Džajls Dali je bio fotograf”. Jer baš to i jesam.

Fotografije: Twitter.com/gilesduley