V. Grbić: Sramota je što ne znamo ko smo

Čovek koji je u svom poslu postigao takoreći sve što se može postići, o tom vremenu danas govori bez euforije i samozaljubljenosti. Na pitanje kako objašnjava svoj neverovatan uspeh tokom karijere, on će vam mirno predočiti sve glavne razloge, a onda lucidno poentirati: „Kada stremite ka najvišim mogućim visinama i izgubite kontakt s tlom, to je isto kao da ste popili čašu vina više. Oduzmu vam se noge i onda je pad vrlo bolan.“

Ali takvih padova kod njega nije bilo. Rođen i odrastao u Kleku, čudesnom banatskom selu koje je srpskom sportu dalo Dejana Bodirogu i braću Grbić, Vanja je tokom karijere osvojio 13 medalja na velikim takmičenjima, među kojima su zlato na Olimpijskim igrama u Sindeju 2000. i bronza u Atlanti 1996. godine. Zajedno s bratom Nikolom bio je jedan od najvažnijih delova i pokretač slavne reprezentacije koja je u mraku Srbije devedesetih godina bila jedan od onih tako retkih i dragocenih izvora svetla i nade. Nekako, kad god je rezultat bio neizvestan, kad je bilo teško, računalo se na njega, da će on već nekako rešiti stvari. A to je često uspevao da uradi.

Prošle godine je primljen u odbojkašku Kuću slavnih, gde se našao u društvu najvećih legendi ovog sporta. A danas? On je potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, Vračarac, otac dvoje dece (uskoro još jednog). I, što je nama posebno zanimljivo, vrstan poznavalac vina!

WS: Jeste li kao dečak, odrastajući u tom malom famoznom Kleku, nekad uopšte sanjali da ćete, eto, jednog dana obilaziti Italiju i isprobavati razna vina, a o karijeri da i ne pričam?

Prođe vam kroz glavu ideja da biste voleli da jednog dana odete tamo negde i da radite nešto što želite. Međutim, to je ideja koja traje koliko i jedna misao. Vi biste to veoma želeli, ali znate da je na dugom štapu. Međutim, svakodnevno pomeranje granica je najbolji mogući recept za postizanje cilja. Ako je mesto iz kojeg dolazim, sa tri hiljade stanovnika, bilo muški prvak države, ženski osvajač kupa, u mlađim kategorijama višegodišnji prvak Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije... onda to znači da smo uspeli da, radeći na taj način, svaki dan, verujući u ono što je snaga naše ekipe, verujući u svoje sopstvene mogućnosti, pomerajući svaki dan nešto što je naša granica, dođemo do ostvarenja. Mi smo bili fenomen i prepoznati na svetskoj odbojkaškoj mapi kao važno mesto.

Sećam se kada smo se vratili s osvojenom zlatnom olimpijskom medaljom i već sutradan mi je brat od strica rekao: „'Ajde dođi sutra jedan na jedan, majstore, pa da te vidim! Pusti ti tu olimpijsku medalju...“ To malo govori o mentalitetu.

Onda odete u svet i dođete u situaciju da probate picolit, koji se pravi specijalno za kraljicu Elizabetu, jer je ona kupila sve čokote u Italiji. Vi onda za flašicu od 0,3 platite ondašnjih 300 maraka, što je bila basnoslovna cifra, pa se vratite u malu sredinu i shvatite da niste bogati zbog toga što ste probali to što ste probali, nego zbog toga što ste bez obzira na to što ste probali ostali - vi. Onakvi kakvi zaista jeste.

WS: Iskušenja su u tom smislu bila zaista velika, jer su vas priznanja zasipala sa svih strana. Kako se čovek brani od toga? Da li je to uopšte nešto od čega se treba braniti?

Ja na to gledam ovako: Slava je posledica rezultata. Rezultat je posledica mukotrpnog rada, velike želje i posvećenosti. A to možete da postignete samo ako ste osoba koja je apsolutno posvećena, koja ima karakter i ima prave životne postulate, koji su na svom mestu. Svi smo mi na istoj liniji na početku. E sad, pitanje je svojih sposobnosti, ličnih uverenja i doslednosti ko će stići dokle. Kada stremite ka najvišim mogućim visinama i izgubite kontakt s tlom, to je isto kao da ste popili čašu vina više. Oduzmu vam se noge i onda je pad vrlo bolan.

Mislim da uvek treba imati meru, u svemu. Jer, kako kažu, čovek je pravio vino s đavolom, pa kada popije malo više vina, onda u njemu proradi đavo i on je taj koji vlada. Kada uspeva da se kontroliše, to je uticaj onog čoveka koji je sadio grožđe. Verujem u snagu umerenosti, samokontrole i posvećenosti. To je bitno. Jer, ako govorimo baš o vinu, mislim da je verovatno ono jedno od pića koje vam zaista upotpunjuju doživljaj, bez obzira na to da li je u pitanju jelo ili druženje ili nešto treće. Recimo, trenutak u kojem ja najradije pijem vino nije za večerom, ni tokom večernjeg izlaska, nego na brodu, kod našeg prijatelja, kada pustimo muziku, vozimo se i treba da se kupamo. Tada pijemo kaberne koji je on pravio, jedemo goveđu pršutu i sir i uživamo u prirodi, daleko od svih, na najbolji mogući način.

WS: Ali u jednoj stvari niste imali mere – u angažovanju na terenu, koje je često išlo i do granica fanatizma. Šta Vas je toliko pokretalo u tim situacijama?

Karakter svakog od nas rađa se i gradi još dok smo deca. Vi nalazite vaše idole još dok ste klinci. Inspiracija je ta koja pokreće svet. Nama veća inspiracija od Olimpijskih igara, recimo, ne treba, jer to je vrhunac jedne sportske karijere. Igranje za nacionalni dres je takođe inspiracija. Igrate sa svojim drugarima i saigračima s kojima trenirate na desetine godina - i to je inspiracija.

Mislim da je rezultat uspeha svakog čoveka njegova posvećenost poslu koji radi. Jedna lekcija koju je moj pokojni otac meni preneo, još dok sam imao osam i po godina, vezana je za čuvenu liniju. To je linija odbojkaškog terena koja deli dva sveta - svet običnih, koji imaju ili nemaju potencijal, koji mogu a neće, koji dođu na svoj posao i kliknu karticu, odrade ga i smatraju sebe zadovoljnima. S druge strane linije je svet vitezova i samuraja, koji svakim korakom koji prave tim prokletim odbojkaškim terenom daju sebe u celosti svog bića - i fizičkog i emotivnog i psihološkog. Jer, znaju i svesni su da hodaju s divovima, da igraju za svoju ekipu i zemlju, da su spremni da „poginu“ za nju i to doživljavaju kao najveću moguću čast. Oni koji hodaju na terenu moraju biti samuraji i vitezovi. Moraju da imaju dostojanstvo, da nemaju strah i da „poginu“ za ono u šta veruju. Onaj koji se tako ponaša na svom poslu dostići će večnu slavu i napraviće više nego što su njegove realne mogućnosti. Ono što se videlo tokom moje karijere nije ništa drugo nego rezultat te lekcije koju sam dobio od oca.

Foto: Beta

WS: Pročitao sam negde ranije da ste veoma privrženi tradiciji, svom poreklu. Da li možda viteški odnos prema poslu ima neke veze s tim što Grbići potiču od Hrebeljanovića kneza Lazara?

Koliko sam uspeo da saznam proučavajući našu porodičnu istoriju, mi vodimo poreklo od Hrebeljanovića. Nakon Kosovske bitke, oni su preko Crne Gore došli do Grblja iza Budve, ka Boki Kotorskoj, gde su promenili prezime u Grbljanović. Nakon toga su se prebacili u Dubrovnik i skroz promenili prezime i uzeli neko mletačko, pa su se prebacili u Zadar, gde i dan-danas postoji selo Grbićević. Sad su svi u tom selu Grbići - i Grbić mesar i Grbić pekar i svi ostali. Moji su odatle kasnije, preko Trebinja i Like, došli u Banat.

Volim da idem u Hilandar jer imam jako lep i prijatan odnos s monasima, koji su vrlo inspirativni duhovnici, a ne fanatici. Oni imaju svoju filozofiju života i od njih možete da dobijete odgovore na mnoga životna pitanja. Tamo sam našao jedini preživeli grb kneza Lazara, na prvoj priprati koju je on 1380. godine dogradio. Tada sam prvi put osetio direktniju vezu sa svojim precima.

WS: Često ste naglašavali da ste veliki patriota, pa, šta je za Vas patriotizam? Neki su Vas kritikovali i da ste nacionalista.

Sebe ne vidim kao nekoga ko je nacionalista u pogrdnom smislu. Apsolutno nisam neko ko mrzi. Jer, ja imam prijatelje koji su svih mogućih rasa, religija i nacionalnosti, a to su moji jako dobri prijatelji – od budista, preko katolika, do muslimana, pravoslavaca, Jevreja, bukvalno svih... I danas održavamo fenomenalne veze i posećujemo se, zato što su ljudi – ljudi. Ali, ja poštujem našu tradiciju. Zato mislim da je sramota način na koji se odnosimo prema njoj. Srbija ima jednu od najbogatijih kultura u Evropi, a mi ne znamo našu istoriju, poreklo i umetnost; ne znamo ko smo. Površni smo i živimo od danas pa do sledećih petnaest minuta. Koliko, recimo, ljudi kod nas zna sve naše prirodne lepote? Ili u kojim se krajevima gaji koje grožđe? Da li će znati da je Župa u Aleksandrovcu? I znaju li da Banatski rizling nije iz Banata nego iz Sremskih Karlovaca? Mislim da su naša podneblja specifična, pa ne možemo imati sve vrste vina koje bismo hteli. Mada, mi nismo vinopije, više smo rakijaši. Mislim da bi više trebalo da smo vinopije, a da je to moguće video sam u Turskoj, zemlji s kojom imamo veoma mnogo sličnosti. Kemal Ataturk, otac moderne Turske, preporučio je čaj umesto kafe i danas devedeset odsto ljudi tamo pije čaj koji je jak i aromatičan, a vrlo malo njih pije kafu. Dakle, promena je moguća.

WS: Malo smo se već dotakli i politike na neki način. Postojao je onaj period kada ste imali neku vrstu političkog angažmana...

Ne! Nikad! Vladimir Grbić dok je živ neće biti član nijedne političke struje ili partije. Mogu samo da kažem: „Bravo!“ onima koji naprave bolji život mom narodu. Oni će imati podršku svih, u tome je suština. Politiku ne volim, jer to nije čista igra, a ja sam sportista. Mislim da nisu političari tu da bi narod bio u službi njih, nego bi oni trebalo da budu u službi naroda. Kada vidite sportistu na terenu, on zna da igra po čistim pravilima. Kada izađe da igra za reprezentaciju, on to doživljava kao dostojanstvo i veliku čast.

WS: Svaki put kada vidim naše sportiste posle uspeha na nekom velikom takmičenju i odmah pored njih političare, koji su odmah došli da se slikaju, bude mi nekako neprijatno. Pomislim: Šta ćeš ti tu?

Institucije države – predsednik, premijer, ministri - poštuju se bez obzira na to kojoj partiji pripadaju. To su predstavnici države, jednako kao i policajci na ulici. Vrlo često zaboraljamo da niko drugi nije tu zbog nas, i mi živimo život po određenim pravilima. Ja radim s decom, a ona će uvek samo pratiti primer. Ne možete vi pušiti cigaretu i govoriti: „Deco, nemojte da pušite, to nije zdravo!“

WS: Vi ste baš u Hilandaru saznali da ćete biti otac treći put.

Tako je. Snimali smo emisiju za Radio-televiziju Vojvodine, u kojoj smo u kratkim crtama prešli ono što je Hilandar, ne samo u duhovnom smislu, već i po vrednostima koje poseduje. Mnogo ljudi ne zna šta sve ima Hilandar. Malo ljudi zna da su tu strele i štitovi iz Kosovske bitke. Tamo se čuva srpska istorija.

WS: Da li su to dve strane Vaše ličnosti - jedna u Hilandaru, mirnom mestu duhovnosti, i druga na odbojkaškom terenu, kada kipite od energije?

Neko bi rekao - kontroverzna ličnost! (smeh) Ali, nije tako. Svaki jin traži svoj jang. Hilandar je meni lično simbol srpske istorije i najveće srpske duhovnosti, on čuva tradiciju i našu kulturu kroz vekove.

WS: A ova druga strana? Da li su vas recimo nervirali neki saigrači koji se možda ne trude kao vi?

Šta znači to da se ne trude?

WS: Recimo da ne reaguju tako emotivno kao Vi, da izgleda da im nije toliko stalo do pobede.

Emotivno, postoji razlika između svih nas. Suština jeste samo u tome da prihvatate jedni druge. Ništa drugo. Nemamo svi mi isti kapacitet, emocije i potencijal. Ali, veličina nije u potencijalu, nego u prihvatanju. Ako imate ekipu od pet ljudi, oni su svi različiti. Njihova snaga je u njihovom zajedništvu, a ne razlikama.

WS: Kako se snalazite s decom? I to su mali ljudi...

Danas ljudi nažalost nemaju vremena za decu. Deca su vrlo pametna i promućurna, ona kapiraju neke stvari mnogo bolje nego što mi mislimo. Rad s njima je fenomenalan, zato što vas inspirišu, zato što su čista, naivna i puna poverenja. Zato što ne smete da ih zloupotrebite ni na koji način, a, opet, njihova reakcija, toliko naivna i čista, najbolja je nagrada za ono što je vaš rad. Rad s decom je čista inspiracija. To je kruna.

WS: Upravo se završila Olimpijada? Je li Vam bilo čudno da gledate, da niste na terenu?

Olimpijadu uvek gledam velikim očima, jer je ona nešto posebno. To je vrhunac svih dešavanja u četiri godine, ne samo zato što su tu svi sportovi na jednom mestu, nego i zato što je sama njena simbolika više od sporta. To je trenutak kada četiri milijarde ljudi na planeti gleda sport. Za mene lično, za nekoga ko je od malih nogu sanjao da će se popeti na olimpijsko postolje, da će imati zlatnu medalju i da će mu svirati himna, a ostvario je to, ima još veći značaj. Ipak, kada gledam Olimpijadu, shvatim da se vreme promenilo.

WS: Mislite u odnosu na vreme kad ste Vi osvojili zlato u Sidneju?

Vreme se menja brzo, nažalost. Imam osećaj da posvećenost i zaljubljenost u bavljenje sportom kao što je postojala nekad, taj amaterski pristup, ne u smislu neprofesionalizma, već ljubavi, polako izumire. To je tako, ali šta ćemo?

WS: Možda klinci budu pametniji od nas, pa to promene?

Jedino ako im mi prenesemo prave ideje. Kada radim s decom, ne trudim se samo da im prenesem odbojkaško znanje, nego želju i posvećenost. Da nauče da se igraju, da stvore želju za tim. U tome je suština.

WS: Pretpostavljam da je boravak u Italiji uticao na Vaš odnos prema vinu. Imate li neko omiljeno?

Za mene je to brunelo, koji je zaštitni znak italijanskih vina. Ima tu više dobrih kantina, poput Rokofortea, ali meni najviše odgovara Barbi. To je jako vino, koje ima svoj karakter i koje treba ostaviti da malo odstoji kada se otvori. To je vino koje se ne samo pije, već se stvarno uživa u njemu.

WS: Vi ste i kao igrač bili poznati po jakom karakteru. Postoji li neka veza između Vašeg i karaktera vina koja volite?

Svako vino ima svoj karakter i personalitet. Ukoliko ga upoznate na vreme, onda ćete znati kako i na koji način da uživate u njemu. Ali, iskreno, dok nisam otišao u Italiju nisam ni probao vino. Ako ne računam u nekoliko navrata, ali to uglavnom kao bambus, vino s koka-kolom, i to je bilo to. I onda sam u Italiji došao u susret s onim što je prava tradicija vina. Oni su imali jedan strahovit pad nakon onog slučaja trovanja, pa su morali da ponude fantastičan kvalitet za fantastično niske cene. Ono što je jako dobro kod njih je tradicija, njihove kantine traju izuzetno dugo, više stoleća, sa znanjem koje se generacijama prenosi s oca na sina. To je veoma lepo, jer daje veći značaj vinu i ljudi se onda za takva vina lakše vezuju. Ja sam se najviše vezao za Toskanu i njihova vina, što za brunelo, što za kjanti... Pio sam i druga vina, pa me recimo sicilijanska vina podsećaju na ona iz Dalmacije, koja su izuzetno jaka zbog velikog broja sunčanih dana. Jedna čaša je sasvim dovoljna i već znate da je to – to. Ta vina fantastično idu uz crveno meso. Njih u uobičajenim prilikama ne biste probali, jer se čini da su opora i gorka, ali u kombinaciji s mesom dobijete utisak da su to jedina vina koja možete da pijete.

Kada jednom uđete, shvatite koliko je to jedan veliki svet.

Recimo, od belih vina koja idu uz ribu volim pinoe. U našim krajevima sam uglavnom pio istarsku malvaziju, koja je fenomenalna. Volim i naš šardone, recimo Kovačević... Ja sam strahovito bio vezan za pokojnog oca, kao i moj brat, a moj otac je pre petnaestak godina počeo sam da uvozi grožđe iz Makedonije, pa je bukvalno po svakom slovu pravio vina. Jedno od tih crvenih vina je bilo zaista savršeno. I belo vino koje se tamo pravi je lepo, ima pravi klečanski karakter, vrlo je pitko i ide uz svaku priliku. Ne brljam ga sa vodom, jer vino ima svoju poruku i gušt. Baš je posebno. Važna stvar u uživanju u vinu jeste da ga probate, družite se s njim i da ne preterate, upravo zato da biste mogli da ga probate onako kako treba.