Jelena Janković - teniska diva s modnom karijerom

Teniserka Jelena Janković kaže kako ne želi stalno da razmišlja o tenisu, pa se u slobodno vreme bavi modom, pojavljuje se na društvenim događanjima a uz to u Beogradu studira ekonomiju. Pre nešto manje od dve godine, tada 23-godišnja Jelena Janković postala je najbolja teniserka na svetu. Bilo je to vreme kada su se na svetskoj teniskoj sceni pojavili brojni srpski teniseri, poput nje, Ane Ivanović, Novaka Đokovića, Nenada Zimonjića i svi su se našli među najboljima na svetu.

Iako je prošle godine Jankovićeva igrala nešto slabije i pala na osmo mesto svetske rang liste, ove godine igra odlično, trenutno je druga igračica sveta s dobrim izgledima da ponovo postane prva jer je zasad najbolja Serena Vilijams teže povređena. Karijera Jelene Janković tipičan je primer za uspeh tenisera iz bivše Jugoslavije. Uz mnogo talenta i podrške porodice i bez pravih uslova za treniranje postala je najbolja.

Osvajala je brojne turnire i sve svoje uspehe najviše zahvaljuje porodici, prvenstveno majci Snežani koja je prati na putovanjima. Tako je bilo i na turniru u Portorožu gde smo razgovarali s Jelenom. Pored majke, u Portorožu je bila sa svojim dečkom, crnogorskim vaterpolistom Mlađanom Janovićem s kojim je u vezi godinu i po dana.

Pre četiri godine, kada je istovremeno nekoliko srpskih tenisera i teniserki postiglo velike uspehe, Novak Đoković mi je rekao kako su za taj uspeh zaslužne vaše porodice, a ne sportska strategija u Srbiji. Je li to bio slučaj i s vama?
- Da, moji roditelji su uložili sve što su imali i bez njih ne bih bila ovde gde se sada nalazim. Kada sam počela da igram tenis nisam znala da ću jednog dana postati profesionalna teniserka, ali kako je vreme prolazilo počela sam da pokazujem znakove da bih jednog dana mogla postati velika teniserka. Moja majka Snežana je u mlađim danima igrala rukomet, a ona i otac su igrali tenis rekreativno. Pre nego što sam počela da igram tenis svirala sam klavir i išla na ritmičku gimnastiku. Dakle, kao dete sam bila vrlo aktivna i želela sam da se bavim sportom, ali nisam mislila da ću jednog dana biti najbolja teniserka na svetu.

Kako je došlo do upoznavanja s trenerom Nikom Boletjerijem i do odlaska u njegov teniski kamp na Floridu?
- U njegov kamp na Floridi došla sam s 12 godina i nakon tri meseca dobila sam stipendiju i potpisala ugovor s agencijom IMG. Iskreno, bila sam devojčica i više se ne sećam svih okolnosti pod kojima sam došla na Floridu. Znam samo da su svi govorili da sam jako talentovana i da bih morala da odem u Ameriku. Za razliku od druge dece koja su se bavila sportom i koja su vanredno pohađala školu i trenirala po ceo dan, ja sam uvek bila redovan đak a u slobodno vreme sam trenirala tenis. To je zato što sam želela da imam rezervni plan u slučaju da ne uspem kao teniserka.

Je li boravak na Floridi bio bitan zbog osamostaljivanja?
- Dok sam bila na Floridi, mama je dolazila povremeno, na mesec dana, a onda bi se vratila natrag u Beograd da bi bila s ostatkom porodice. Bilo je to izuzetno teško razdoblje za mene jer sam se, kao devočica, osećala bačenom na drugu planetu. Nisam znala jezik, prvi put sam otputovala tako daleko, bila odvojena od porodice i prijatelja. Za razliku od danas, kao dete sam bila izuzetno introvertna i stidljiva. Bilo je trenutaka kada sam plakala i želela da se vratim u Srbiju jer nisam mogla da izdržim život na Floridi. Volela sam tenis, ali želela sam da budem sa mojima. Ipak sam sama odlučila da ostanem jer sam imala cilj. Roditelji me nikada nisu gurali prema tenisu već je to bila moja odluka, ja sam njih vukla za rukav kako bih išla na tenis. Da su se oni pitali, ja bih tenis igrala rekreativno. Tako sam na kraju na Floridi ostala četiri godine, do svoje 16. godine. Sa 15 godina postala sam najbolja juniorka na svetu i pokazala da postoji potencijal da postanem i uspešna profesionalna teniserka.

Je li istina da u to vreme, tokom devedesetih, nije bilo pravih uslova za treniranje tenisa u Srbiji pa ste vi i Ana Ivanović trenirale u ispražnjenom olimpijskom bazenu?
- Uslovi su bili teški ali smo nas dve trenirale u različitim klubovima. Sećam se da sam, kada bih zimi došla u Beograd na školske praznike, ustajala u šest sati ujutro i kretala na treninge, a bilo je toliko hladno da su mi se i ruke i reket smrzli a loptice nisu odskakale. I roditelji su mi govorili “pa ne moraš danas na trening, hladno je”, ali ja sam ipak odlazila. Nije bilo uslova za napredak, a nismo imali ni nekog idola na kog bismo mogli da se ugledamo, nismo imali nikoga za savet i pomoć. Na taj način sam psihički ojačala i ustrajala u svom cilju. Ja sam kao mala znala što hoću, želela sam da postanem dobra teniserka, ali nikako nisam htela da napustim školu jer mi je obrazovanje bilo primarno. Na kraju mi se sav taj trud i rad isplatio.

U Srbiji u to vreme niste imali teniskog uzora, ali često ističete da vam je uzor bila Monika Seleš
- Pre no što sam počela da igram tenis sa svojim ocem gledala sam tenis na televiziji i navijali smo za nju. Volela sam njenu borbenost i stil igre. Kada sam imala 15 godina upoznala sam je i taj događaj sam danima prepričavala. Upoznale smo se u Americi kada je ona završavala karijeru pa je uskoro postala i moj mentor. Pomagala mi je malo, što je meni puno značilo.

U jednom trenutku, kada ste postali profesionalna teniserka, želeli ste da ostavite tenis. Šta se, zapravo, dogodilo?
- Bilo je to početkom 2006. godine, imala sam 20 godina. Dobila sam neki virus, razbolela sam se i igrala sam jako loše. Dugo nisam trenirala, a kada sam počela osećala sam se umorno i nisam imala volju za pravim treninzima. To je rezultiralo stalnim porazima na turnirima. Mislim da sam na devet turnira doživela devet poraza u prvom kolu.
Nisam to mogla da podnesem, prvi put mi se tako nešto događalo. Dotad sam bila u stalnom usponu, uz poneki poraz, i nisam mogla podneti devet poraza zaredom. To je trajalo od januara do maja i želela sam da prekinem tenisku karijeru jer sam perfekcionista koji hoće sve da radi najbolje.
U tim trenucima pomogli su mi roditelji, posebno mama koja je putovala sa mnom i koja mi je govorila kako je najlakše predati se i pokazati se kao gubitnik. I onda je došao turnir u Rimu za koji sam rekla da će mi biti poslednji jer više ne želim da igram tenis. Mama mi je rekla, “Dobro, odigraj ovaj turnir opušteno, ionako ti je poslednji”.
Bilo mi je svejedno, jedan poraz manje ili više ne znači ništa. Igrala sam protiv Ruskinje Elene Lihovtseve koja je tada bila 12. igračica na svetu, dobila prvi set, u drugom vodila 5:2 i u tom trenutku shvatila da mi nekoliko poena nedostaje do pobede. U toj situaciji nisam bila pola godine. A kada sam je pobedila bila sam neopisivo srećna.
Odjednom sam dobila i želju i motivaciju za igrom, stvari su polako došle na svoje i pet meseci kasnije ja sam došla do 12. mesta svetske rang liste pa sam proglašena za igračicu koja je te godine najviše napredovala. Ujedno sam igrala u polufinalu US Opena i stvari su krenule nabolje. Sve je to normalno, svi sportisti imaju svoje uspone i padove, nemoguće je imati idealnu karijeru u kojoj sve ide onako kako vi želite. Bilo je mnogo igračica podjednakog kvaliteta.

Šta vas je u tom trenutku izdvojilo od ostalih teniserki, zbog čega ste bili bolji od ostalih, poput sestara Vilijams?
- Bila je to fenomenalna godina za mene. Na kraju te godine sam dala sve od sebe i imala sam veliku želju da dočekam kraj na prvom mestu svetske rang liste. Tokom godine došla sam do prvog mesta ali cilj mi je bio da završim godinu kao najbolja na svetu kako bih jednog dana, kada budem baka, mogla reći svojim unucima da sam bila najbolja na svetu te godine. Uopšte ne znam kako sam uspela u tome jer sam u septembru igrala finale US Opena i osvojila tri turnira zaredom do kraja godine, i to u konkurenciji najboljih teniserki na svetu koje su igrale na tim turnirima. Uspela sam da izdržim pritisak tako da sam posao obavila na najbolji mogući način.

A onda je došla 2009. godina u kojoj ste igrali daleko slabije. Koji je bio uzrok tome, zasićenje uspehom ili je problem bio u onome što ste spominjali u intervjuima, a to je da ste odlučili da nabacite kilograme mišića što vas je strašno usporilo?
- Normalno je da, kada ste najbolji na svetu, postanete plen, svi su želeli da me pobijede. S druge strane, ja sam želela biti bolja nego što jesam zbog čega sam jako naporno radila u pripremnom razdoblju za 2009. godinu. Vežbala sam više no ikada u svojoj karijeri, išla sam u teretanu i trenirala, što nikada nisam radila u prošlosti jer nisam osoba koja voli teretanu.
Sve to je dalo negativne rezultate, cela sezona mi je bila loša, ali sam na kraju 2009. godine bila na osmom mestu rang liste. Biti osmi na svetu nije mala stvar, ali ako ste bili najbolji na svetu onda osmo mesto nije neki uspeh. Možda sam se emotivno ispraznila, što je i normalno jer u svakom poslu dođe do toga, ali uspela sam da se nekako vratim i nađem motiv.
To mi se sada događa, druga sam igračica na svetu i uvek izlazim na teren s osmehom na licu. To mi je najvažnije. Bitno je voleti to što radite. Ako vam je muka kada izlazite na teniski teren onda to nije to, bez obzira koliko novca zarađivali i koliku vam to slavu donosilo.

Ove godine ste ponovno jedna od najboljih na svetu ali nemate trenera. Kako je moguće uspeti bez trenera?
- Došla sam do trećeg mesta rang liste bez trenera, samo s mamom. Ona je putovala sa mnom i to je jednostavno tako. Prošle godine, kada sam imala trenera, pala sam na deveto mesto i prekinuli smo saradnju. Otkako sam krenula sama, želela sam da vratim svoju igru i osamostalim se na terenu kako bih sama koristila svoju glavu i pronašla način da dođem do pobeda. Nekako su stvari krenule nabolje. Možda sam ja tip igrača kome to odgovara. Neke igračice imaju nekoliko trenera, meni je bitno da imam sparing-partnera, nekog dečka koji dobro udara. Kada mi zatreba trener, pomaže mi tim Nika Boletjerija, a to je s vremena na vreme.

Dolaskom na vrh svetske rang liste postali ste i finansijski uspešni ali ste postali i slavna osoba, deo svjetskog džet-seta. Kako vam se čini taj život koji ide uz sportske uspehe?
- Normalno je da je za vama tolika potražnja kada ste uspešni u sportu kojim se bavite i tada morate ići na raznorazne događaje i promocije. Sve to ide s uspehom. Ja to volim, to mi dođe kao izduvni ventil. Ne mogu cele dane igrati tenis i razmišljati o njemu, postoje i druge stvari koje volim i koje me opuštaju. Volim modu, u Srbiji imam nekoliko svojih modnih linija i održali smo tri modne revije. Radilo se o limitiranim količinama koje su imale oznaku JJ, moje inicijale. Radila sam to iz hobija zajedno sa svojom mamom. Pored toga, studiram ekonomiju u Beogradu, a sve to mi pomaže da budem još bolja kao igračica jer tada nisam opterećena samo tenisom.

Prošle godine smo se sreli u Kanu kada ste bili gošća na humanitarnoj večeri u sklopu akcije borbe protiv side. Kako ste se osećali među svim tim slavnim osobama, jeste li bili fascinirani nekom od njih?
- Meni je sve bilo fascinantno i činjenica da sam bila okružena zvezdama koje sam gledala na televiziji je bio kao san. Upoznala sam neke od njih, popričala sam s njima, a kada sam se popela na binu bila sam s Donatelom Versaće i Šeron Stoune. Sebe ne smatram zvezdom, ja samo igram tenis, a oni su mi prilazili i govorili „mi tebe gledamo na televiziji, navijamo za tebe“.

U modu spada i odevanje teniserki na teniskom terenu. Prilično iznenađujuća je bila vest da ste početkom 2009. godine okončali ugovor s Ribokom i potpisali ugovor s manje poznatom kineskom kompanijom Anta. Zašto ste se odlučili za tu kompaniju?
- U tom trenutku bila sam najbolja na svetu a kako je ta kompanija želela da postane poznata u celom svetu onda su odlučili da potpišu ugovor sa mnom. Ono što je meni laskalo jeste činjenica da nisu potpisali ugovor ni sa jednom igračicom više. Druge kineske kompanije potpisivale su ugovore s nekoliko tenisera i teniserki, primer je kompanija Li Ning s kojom Ivan Ljubičić ima potpisan ugovor. Mene je kompanija Anta ekskluzivno angažovala i ja sam prezadovoljna. Imam jako lepu opremu, drugačiju od svih, sarađujemo kako treba. I u Riboku sam imala svoju JJ liniju, sva odeća koju sam nosila imala je tu oznaku, a tako je sada i kod kompanije Anta.

Nedavno je objavljeno kako je pri kraju dovršenje izgradnje vaše kuće u San Diegu. Kako to da ste se odlučili za San Dijego?

- Volim San Dijego, sviđa mi se klima, tokom cele godine između 20 i 25 stepeni, što je super za pripreme jer iza te kuće imam teniski teren. U San Dijegu je izuzetno mirno, imamo tamo mnogo prijatelja, a kuća bi trebalo da bude gotova do kraja godine. Videćemo gde ću živeti za nekoliko godina jer imam kuću i u Srbiji i na Floridi. Najverovatnije neću živeti u jednom gradu.

Često ističete ulogu svoje majke, a poznato je da su roditelji u tenisu često pomagali ali i odmagali svojoj deci svojim ponašanjem. Koja je razlika između vaše majke i ostalih roditelja?
- Ne mogu da govorim o drugim igračicama ali možda je razlika u tome što moji roditelji mene nikad nisu terali da idem na tenis već je to bila moja želja. Mama me uvijek podržavala, uvek je verovala u mene, i ona mi uvek daje snagu i energiju. Za mene je ona najbolja mama na svetu. Ona je i mene i moja dva brata izvela na pravi put.

Kako to da vas otac Veselin ne prati na turnirima?
- Tata je išao na neke turnire ali njemu je teško da gleda moje mečeve. Razumem ga, razumem kroz koje stresove prolazi dok gleda svoje dete. Ni mami nije lako, ali ona je navikla. Znate kako je, lakše je igrati nego gledati. On ne može da gleda moje mečeve ni na televiziji. Najčešće ode na pecanje, jako voli da peca naročito dok je na Floridi, a kada završim meč, onda čeka da mu neko javi rezultat.

U kakvim ste odnosima s Anom Ivanović koja je takođe bila najbolja teniserka na svetu, a onda je pala i sada je 63. na svetskoj rang listi?
- Teško mi je da pričam o tome jer ne mogu govoriti o tuđim problemima. Ipak su to intimne stvari. Svi imamo probleme kroz koje prolazimo, to je neizbežno. Jako je teško biti profesionalni sportista, putovati po celom svetu, nositi se s pritiskom pri čemu svi očekuju da stalno pobeđujete. To je nemoguće, a kada kola krenu nizbrdo, onda se svi pitaju „pa kako to“. Ljudi ne razumeju koliko je teško sve to izdržati. Normalno je da će doći do krize, ali je bitno izići iz krize.

I privatni život pati zbog uspeha. Vi ste u vezi s crnogorskim vaterpolistom Mlađanom Janovićem s kojim se ne viđate onoliko koliko biste hteli.
- Ima razdoblja kada se ne vidimo po dva meseca, kada, na primer, otputujem na turnir u Australiju ili kada odem u neku zemlju u koju Mlađanu nije tako lako da doputuje da bi me video i da bismo bili zajedno. Viđamo se kada god možemo i trudimo se da uskladimo privatni život s profesionalnim obavezama.

Pročitao sam da ste veliki gurman, čak je New York Times prošle godine objavio tekst o vašoj večeri s Timom Zagatom, koautorom poznatog restoranskog vodiča.
- Uživam u hrani, a na moju sreću ne gojim se onoliko koliko bih mogla s obzirom na količine hrane koje mogu pojesti. Volim da probam raznorazne kuhinje a kako putujem po celom svetu onda to i radim. Ne držim nikakve dijete, dok igram na nekom turniru pokušavam da se zdravije hranim i vodim računa o onome što jedem. Kada dođem u Srbiju tada se ne ustručavam, volim našu domaću hranu. Volim slatko, volim čokoladu, nisam od onih teniserki koje se cele godine striktno drže neke dijete.

Rekli ste da ste pre dve godine silno želeli da budete prva igračica sveta. Sada imate priliku ponovo da budete prva, osećate li sada istu želju kao i pre dve godine?
- Sada želim da igram najbolje što mogu na najvećim turnirima. Uopšte ne razmišljam o mestu na rang listi, sada više želim osvojiti Grand Slam turnir. Već sam bila prva na svetu, a ako osvojim Grand Slam turnir prvo mesto će ponovno doći samo po sebi. Tenis iz godine u godinu napreduje, sve je napornije i napornije, konkurencija je svake godine sve jača, svako može svakog pobediti, dolaze mlade igračice, a mi polako starimo.