8. septembar 2009.

Živimo u vremenu u kome svi moraju da budu besprekorni, u svetu nove vrste diktature povezane sa zdravljem, konzumacijom, estetikom i tehnologijom, u vremenu u kojem nam je zabranjeno da ostarimo i u kojem polako zaboravljamo kako je to izgledalo kad smo mogli da čitamo ono što želimo, biramo muškarce koji ne znaju šta je to metroseksualizam, ne opterećujemo se celulitom i borama, pušimo, imamo sedu kosu i oblačimo se isključivo onako kako se nama dopada.

Piše: Sanja Lučić
Izvor: Magazin "Grazia"

Ipak, nešto počinje da se menja, nazire se tračak neposlušnosti koja je još u embrionalnom stanju, ali je odlučan, transverzalan i spreman da kaže "ne" biološkoj hrani, alternativnoj medicini, večnoj lepoti, diktatu godina i salutističkom teroru, koristeći se istim oružjem politički korektnog: satirom, politikom i literaturom. "Sve ono što nije zdravo, loše je, a to znači ilegalno", reči su Sandre Bulok u filmu "Razbijač" (Demolition Man) iz 1993. godine smeštenom u fiktivnom gradu San Anđelesu 2032. godine, mestu u kojem su svi dobri, vaspitani i miroljubivi, u vremenu u kojem nije zdravo niti ispravno pušiti, piti, koristiti kofein u bilo kojem obliku, jesti meso i čokoladu, pikantnu hranu, baviti se sportovima koji naginju ka nasilju, koristiti prevozna sredstva na benzin te igrati se igračkama koje nisu edukativnog karaktera.

A sve ono što nije zdravo - zabranjeno je. Scenario koji bi lako mogao da se ostvari ukoliko svet nastavi da poslušno prati dogmu politički korektnog koja nam je nametnula određeni način ponašanja i izražavanja koji negira individualnost. Plasira jednakost u svetu u kome su svi isti, isto se oblače, imaju ista prava, na isti način razmišljaju i govore.

Politički korektan govor

Lingvistička pravila polako su promenila i naš svakodnevni govor te su danas gluve osobe "one koje ne čuju", stari su zapravo "ljudi u godinama", hendikepirani su "nosioci hendikepa", debeli su "punački" ili "ljudi s oblinama", sekretarice su "lični asistenti", domari u školama su "školski asistenti" dok je, na primer, pad berze "savijanje akcionarskog kapitala" a potrošački rezovi su "optimizacija".

Pre nekih sedamdesetak godina obrazovani belci su crnce nazivali obojenima, da bi kasnije postali crnci, dok su danas Afroamerikanci. Politička korektnost diktira način izražavanja i ujedno ponašanja koji treba da bude dopadljiv svima ne bi li se na taj način izbeglo da se neko osetim uvređenim ili ugroženim. No, ukoliko crnce moramo zvati Afroamerikancima da ne bi bili proglašeni za rasiste, kako ćemo uskoro zvati Evropljane? Evroamerikancima? Iz tog razloga mnogi psiholozi i sociolozi smatraju da je politička korektnost novo licemerstvo, nov fatalizam koji koristi lingvističku manipulaciju da bi na taj način usmerio individualno razmišljanje u pravcu koje na kraju ima za posledicu to da svi misle, a samim tim se i ponašaju na isti način. To su nekada probali nacistički režimi u nastojanju da isključe strane reči iz rečnika te totalitarni režimi ne bi li isključili termine koji imaju "rušilački" potencijal, to danas rade sledbenici politički korektnog koji stvaraju novi, antijezik, eufemistički, sastavljen vrlo često od nerazumljivih skraćenica koje imaju za cilj da anestetizuju jezik, tako da javno mnjenje postaje manje senzibilno na delikatne političke promene.

Manipulacija jezika dovodi do manipulacije realnosti u kojoj se, na primer, negira postojanje pola i pretenduje se uvođenje nove razlike bazirane na vrsti (gender), kategoriji stvorenoj da bi zadovoljila feminističke i ekstremne gej ideologije. Takođe, eksplicitno se odbija iznošenje bilo kakvog suda, kritike, ličnog stava ne bi li se izbegla eventualna uvreda onoga ko misli drugačije. Teorijska matrica politički korektnog je relativizam, doktrina koja tvrdi da su sve ideje, ukusi, ponašanja zapravo isti, te da je nemoguće napraviti bilo kakvu hijerarhiju vrednosti, pa polazeći od te apstraktne ideje dolazimo do konkretne posledice tj. da postoji samo jedan, politički korektan način govora, izražavanja, oblačenja, konzumiranja, ponašanja: onaj koji nije uvredljiv za druge.

Autor Robert Hjudžs je u svojoj knjizi "Culture Of Complaint" (Kultura jadikovanja) opisao da današnje politički ispravno društvo svaku individualnu frustraciju pripisuje zajednici koja ih je diskriminisala jer su pripadnici neke manjine. Pokušajte danas da izrazite svoj stav o nečemu i bićete momentalno svrstani u kategoriju rasiste, homofobičara, osobe uske svesti. Jer, politički korektno podrazumeva i da mora da nam bude normalno i prihvatljivo i ono što nam je do pre par godina bilo sinonim za pogrešno, drugačije, nenormalno. Ti kodovi ponašanja prenose se i na politiku, komunikacije i šoubiznis, te ukoliko niste poput drugih, bićete isključeni iz svih krugova. Ta nova vrsta moralizma jasno je vidljiva i u religiji, jer svako korišćenje termina s religioznom konotacijom može da rezultira uvredljivim za ostale religije, tako da je u sve većem broju zemlja bolje reći "Srećni praznici", umesto "Srećan Božić".

No, možda najupečatljiviji dokaz besmisla politički korektnog jeste evropska politika kvota koja podrazumeva da se na konkursima za radna mesta, univerzitete, upis u škole ili obdaništa, ne selektuju osobe po zasluzi već se moraju poštovati proporcije između manjina, socijalnih grupa, određenih kategorija stanovništva prisutnih u tom regionu ili državi. Kvote podrazumevaju da imaju potpuno ista prava na upis i osobe koje nemaju potrebne rekvizite te one koje ispunjavaju sve uslove često ostaju van liste što dovodi do nove, prave diskriminacije koja slabi i spušta kvalitet čitavog društva. Tako kriterijumi politički korektnog odbacuju kvalitet, zasluge, uloženi napor, odgovornost, umetnost, tradiciju i nacionalnu kulturu.

Robert Hjudžes je zasmetao braniocima multikulturalizma koji su čvrsto branili svoj stav, tvrdeći da je moguće potpuno negirati rasizam i netoleranciju između ljudi, zahvaljujući tom “novom jeziku”, punom eufemizma i minimiziranih izraza, koji garantuje da neće nikog uvrediti te da je to formula za miran suživot između različitih manjina. No, oni koji dižu glas protiv politički korektnog tvrde da se radi o licemerno korektnoj kulturi u kojoj se američke bombe nazivaju inteligentnima a civilne žrtve kolateralnim greškama. Njima je dosta eufemizama i parafraziranja koja imaju za cilj da nam prikažu lažnu sliku stvarnosti.

Postati politički nekorektan

Borba protiv politički korektnog ne vodi se samo na terminološkom planu. Neprijatelji su svi diktati, od onih salutističkih, preko estetskih, modnih i tehnoloških koji nas teraju da živimo u skladu sa sveopštim pravilima koji su garancija perfektnog života. Neprijatelji su muškarci koji više vremena provode pred ogledalom i u teretani nego s partnerkom, žene koje svake dve nedelje farbaju sivi izrastak, koje su uvek u savršenoj formi i u čijim se kolicima u samoposluzi nalazi samo bio hrana jer je zdrava i svedoči o određenom statusu u društvu. Neprijatelji su pilatesi, joga i sve nove fitnes discipline koje se rađaju skoro svakog meseca, kao i kreme, vitamini i integratori koji rade za nas i onda kad spavamo.

Amerikanka En Kremer usudila se da se usprotivi diktatu mladosti koji nameće čak i ženama od osamdeset godina da moraju da izgledaju bar dvadeset godina mlađe. Ona je u knjizi “Going Grey”, koja je izašla u celom svetu, s ponosom pokazala kako su žene lepe i sa pepeljastom bojom kose poput Marije Sezner, nekadašnje manekenke za "Lacroix", a danas menadžerke tog "maisona", koja ima 48 godina i sedu kosu te glumica Džejmi Li Kertis ili modna dizajnerka Laura Bijađoti koja se ne farba već 24 godine: “Donela sam tu odluku ne bi li se oslobodila obaveze da stalno idem kod frizera, ali i zato što mi zaista smeta da se prosedi muškarci smatraju seksi dok je za žene to simbol starosti i nenegovanosti.” Suzi Orman, američki guru za finansijske konsultacije, nema nikada uključen telefon: "Niko ne može da me zove, samo ja mogu da telefoniram, neću da budem uvek na usluzi drugima, nije ni moguće koncentrisati se sa stalno uključenim telefonom."

Prenosni računar i Blackberry postali su imperativ današnjeg života na čiju su sveprisutnost i opasnost želeli da ukažu osnivači www.netdipendenza.it, organizujući godišnje susrete populacije koja je "always on" i koja ne zna kako da se distancira od multitaskinga i od posla pa mobilni telefon nosi na plažu i na bazen stalno šaljući poruke, kontrolišući poštu i ažurirajući svoj profil na "Facebooku". Na internetu je moguće pronaći na hiljade video-snimaka na kojima radnici uništavaju kompjutere i telefone u želji da pokažu svoj bunt i želju za promenom. Tako je kompanija "Saatchi and Saatchi" u Italiji promovisao "My Stress Award" koji je nagrađivao najbolje video-svedočenje o psihološkom stresu u kojem živimo danas. Pobunjenici, za koje sociolozi smatraju da će vrlo brzo isplivati na površinu u želji da se oslobode napornih društvenih pravila koja zahtevaju da budu non-stop tehnološki aktivni, da imaju razvijenu svest o zdravstvenom stanju i da su iznad svega stalno politički korektno. Šezdesetih godina borilo se protiv autoritarizma, danas protiv zajedničkih ideja koja su posledica hipokrizije i kontradiktornosti u politički korektnom razmišljanju i ponašanju.

Poslednjih godina prisustvovali smo ogromnim promenama u društvu kojima smo pokušali da se prilagodimo menjajući granice vrednosti, šireći ih, pokušavajući da budemo elastični, puni razumevanja, "širokog uma". Danas, imamo potrebu za novim, kompleksnijim modelima ponašanja koji idu van granica dijalektike korektnog i nekorektnog. Frančesco Morače iz italijanskog "Future Concept Laba" kaže da smo došli do tačke prekida na kojoj se konzumator pretvara u konzum autora tj. autora vlastitog života, navika, stila.

Kada će doći vreme da ćemo napokon moći da se izražavamo kako želimo, da biramo da li ćemo pratiti modu i društvene tendencije ili ne. Da kupujemo, kuvamo i jedemo ono što nam se dopada pa makar izazvali ogorčenja animalista i vegetarijanaca, da nosimo krzno, iako se društvo za zaštitu životinja "Peta" s tim ne slaže, da slobodno izrazimo svoj stav o drugim religijama, narodima i manjinama a da zbog toga ne budemo proglašeni rasistima, nacionalistima ili homofobičarima, te onima koji podržavaju mizoginiju.

Pa čak i ako budemo svrstani u neku od ovih kategorija bar se nismo licemerno skrivali iza politički korektnog ćutanja ili slaganja sa svim i svima. Bićemo politički nekorektni, ali svoji.

BOX

Politički korektno?! Ne i u moje ime

Džuli Barčil je izdala knjigu “Not In My Name. A Compendium Of Modern Hypocrisy” u kojoj izražava svoje nezadovoljstvo i neslaganje sa svim onim što je politički korektno. Tako se protivi intenzivnoj ekološkoj kampanji i dramatičnim predviđanjima Ala Gora, onima koji se zalažu za večnu mladost, onima koji propagiraju zabranu pušenja na bilo kom mestu terajući ljude da se smrzavaju na minus deset van restorana ne bi li popušili jednu cigaretu...

Politički korektno

Fenomen politički korektnog nastao je u Americi tokom tridesetih godina da bi, tokom šezdesetih, podržan od strane nove levice i na talasu demonstracija 1968. godine, stigao u Evropu.

Najvažniji period je bio kraj osamdesetih, kada je politički korektno preplavilo američke univerzitete, gde se osnova njegove geneze sastojala u tome da je univerzitet mesto socijalne pravde te su počeli da se šire pravila govora (speech codes) koji su nastojali da disciplinuju verbalno ponašanje sankcionišući sve one koji su koristili rasistički, sekstistički i homofobični rečnik.

Prvi verbalni kod tog tipa nastao je 1988. godine u Univerzitetu Mičigen u En Arboru a do 1993. godine skoro svi američki univerziteti su ga usvojili.

U SEPTEMBARSKOM BROJU MAGAZIN GRAZIA DONOSI:

- Modni specijal
247 stilskih ideja sa modnih revija jesen/zima 2009-2010.

-Hit lista tašni koje su u trendu

- Rejčel Vajs: Botoks u Holivudu treba zabraniti

-Jana Milić
Osvajanje do poslednjeg daha

- Grazia fenomen: Pobuna protiv politilčke korektnosti

- Autoimune bolesti

- 48 sati u Pragu